ТАНГАЊИКА И ЗАНЗИБАР

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић

Регије Тангањика и Занзибар чине државу која се зове Танзанија. Тангањика чини копнени део ове државе, док је Занзибар назив за групу острва у Индијском океану. Службено име Танзаније јесте Савезна Република Танзанија. Танзанију одликује повољан географски положај. Унутрашњи део Танзаније захвата највећи део Језерске висоравни, док дуга обалска линија излази на Индијски океан. Територија Танзаније представља веома важну саобраћајну спону и транзитну територију за неколико земаља из окружења: Руанду, Бурунди и делимично Уганду из Источне Африке, источни и југоисточни део ДР Конга из Средње Африке и Замбију из Јужне Африке.

Геоморфолошка структура Танзаније је прилично једноставна. Највећи део Танзаније лежи на подручју Језерске висоравни, а другу рељефну целину представља приморска низија. Просечна надморска висина Језерске висоравни се креће између 1000 и 1200 метара и изграђена је од архајских и палеозојских стена. Током терцијара десило се снажно раседање и настала су два тектонска рова: Централни (језеро Тангањика) и Источни (језера Мањара и Натрон). Процес раседања праћен је јаким вулканским активностима о чему сведоче велики изливи лаве и бројни активни и угашени вулкани. Читав простор висоравни је благо заталасан. На источном ободу Источног, односно Великог рова налазе се два највиша врха Танзаније, вулканске купе Килиманџаро и Меру. Килиманџаро је уједно и највиши врх афричког континента са висином од 5895 метара. Вулканска купа Меру има висину од 4552 метра.

У оквиру Танзаније се могу издвојити три велике регионалне целине: висораванска, низијска и острвска регија. Висораванска регија (Висока Тангањика) простире се на 4/5 државне територије. Просечна висина ове регије креће се између 1000 и 1200 метара. Ову регију прекривају непрегледне саване. Становништво ове регије бави се претежно земљорадњом, односно производњом прехрамбених аграрних култура. Највеће градско насеље је Мванза на обали Викторијиног језера.

Низијска регија (Ниска Тангањика) захвата влажно и топло равничарско приморје уз Индијски океан. Обала је замочварена и обрасла мангровима. Острвска регија обухвата острва Занзибар и Пембу. Острва су коралног порекла и веома су ниска, највиша тачка 120 метара на Занзибару и налазе се на удаљености од 35 километара од копна.

Клима крајњих јужних и северних делова Језерске висоравни нема правилну зоналност услед рада монсунских ветрова који се јављају на овом подручју. Током зимског периода, од октобра до марта, монсуни дувају из североисточног правца, док током летњег периода, од априла до септембра, монсуни слични пасатима дувају из југоисточног правца. Око екватора у Источној Африци кише падају када долази до промене правца дувања монсуна, у априлу и мају као и октобру и новембру. Јужно од екватора постоји само једно кишно доба, а северно од екватора је веома мало падавина.

Утицај морских струја на климу Источне Африке је значајан. Уз источне обале протиче топла Јужна екваторијална струја која креће из средине Индијског океана и тече паралелно са екватором и северно од Мадагаскара се рачва на два дела. Утицај ове струје се огледа кроз повећање температуре ваздуха и влажности на копну.

Хидрографска мрежа Танзаније није густа. Реке које отичу у Индијски океан су Пангани, Вами, Рувума и Руфиџа. Северозападни део земље одводњава река Кагера у Викторијино језеро, а западни део река Малагараси у језеро Тангањика. Танзанији припада јужни део језера Викторија, источна половина језера Тангањика и северни део језера Њаса. Поред ових, значајна су и мања језера Натрон, Ејаси, Мањара, Руква, итд. У планинској зони постоји неколико мањих кратерских језера; сва језера у Танзанији су тектонског порекла. Језеро Викторија је извор пијаће воде за око 30 милина људи. У Танзанији на обали језера налазе се већи градски центри као што су Мванза и Букоба. Ови градови немају канализационе системе, већ се отпадна вода празни директно у језеро што је погодно за развој микробиолошких загађења која доводе до појаве и ширења колере и дизентерије.

У Танзанији је животињски свет веома богат и разноврстан. Ово је условило постојање великог броја националних паркова и резервата природе. Најпосећенији национални парк у Танзанији јесте Серенгети. Највећа миграција животиња у свету управо се одвија у саванама Серенгетија.

Танзанија може да се похвали веома бурном и занимљивом историјом. Домородачко бушманско становништво почетком 8. века потиснула су банту племена. У исто време, обалску линију и острва насељавају Арапи из Омана и Персијанци из Шираза. Од 1503. до 1698. године, на овом подручју владају Португалци, конкретно на острву Занзибар, где имају неколико утврђења. Португалце су протерали омански Арапи. Од тог периода почиње јачање Занзибарског султанта и његово ширење на копну. Ово острво је било главни центар извоза робова на обали Источне Африке. У наредном времену, Арапи са Занзибара и Омана су освајали приморске делове копна Тангањике, Кеније и Сомалије. Године 1828. омански султан је пренео своју престоницу у Занзибар. У овом периоду, у унутрашњости данашње Танзаније, развијале су се различите племенске државе: Бена, Хехеа, Чага, Њамвез. Ова племена су зауставила даље продирање Арапа у унутрашњост континента, док су слабост Занзибара искористиле европске колонијалне силе.

Немачка је 1888. године успела да изнуди од султана концесију за Источноафричку компанију у приморју Тангањике, што је био први корак у освајању ових предела од стране европских сила. Године 1891. године од Тангањике, Руанде и Бурундија настала је колонија Немачка Источна Африка. Занзибар је годину дана раније (1890) морао да прихвати британски протекторат.

Након Првог светског рата, Велика Британија је од Лиге народа добила мандат за управљање територијом Тангањике. Енглези су организовали власт на територији Тангањике тако што нису покушавали да разбију племенску структуру, већ су је прилагођавали властитој колонијалној структури. Племенске вође су бивале постављене за највише органе извршне власти. Овакав положај одржао се до 1961. године, када је Тангањика успела да избори независност од Велике Британије.

Занзибар је као султанат стекао независност 1963. године. Црначко становништво, већинско на овом подручју, није било задовољно доминацијом Арапа, па је 1964. године подигнут устанак у којем је султан збачен са престола и формирана је црначка влада. Након овог устанка, извршено је уједињење Тангањике и Занзибара и настала је Уједињена Република Танзанија. Од 1964. године у земљи је уведен социјалистички, економски и политички систем. Танзанија се тада ослањала на подршку Кине. Вишепартијски систем и тржишна привреда поново се успоставља од 1991. године. Први вишепартијски избори су одржани 1995. године. Танзанија је данас релативно политички стабилна земља.

Готово половина градског становништва живи у Дар ес Саламу који је највећи трговачки, индустријски и просветни центар земље. Дар ес Салам је основан 1862. године од стране занзибарског султана на месту села Мзизма. Био је мала лука док Немачка источноафричка компанија на том месту није основала своју станицу. Дар ес Салам је био главни град Немачке Источне Африке од 1891. до 1916. године, Тангањике од 1961. до 1964. и Танзаније до 1974. године. Грађевине у Дар ес Саламу приказују колонијални стил и комбинације различитих америчких стилова укључујући свахили, британску, немачку и азијску архитектуру. Након Другог светског рата долази до модернизације архитектуре и тада настаје зграда вишег суда, болнички комплекс и технолошки институт. Универзитет у Дар ес Саламу је основан 1961. године. Објекти од едукативног значаја су такође и неколицина библиотека, истраживачких института, као и Народни музеј. Дар ес Салам је град са најбројнијом популацијом становништва које говори свахили језиком. Додома је главни град Танзаније од 1974. године.

На територији Танзаније има 16 националних паркова који заузимају 38% укупне територије земље, што је један од највиших процената у свету када се пореди укупна површина земље. Сваки од националних паркова који ће бити представљени у овом поглављу карактеришу специфична обележја због којих су светски признати и проглашени природним добром.

Национални парк Серенгети је највећи национални парк у Танзанији, као и један од највећих националних паркова у свету. За национални парк проглашен је 1951. године. Серенгети је реч која потиче из језика масаи и значи „бескрајна степа”. Парк се налази на висоравни између Нгоронгороа и кенијско-танзанијске границе и протеже се скоро до језера Викторија. Заузима површину од 14.763 км². Национални парк Серенгети је широм света познати резерват биосфере и место богате природне баштине. На овом простору се налази велики број атракција, већи него у било ком другом националном парку у Африци. Најпознатији феномен јесте велика миграција животиња, јединствена петорка, угрожене животиње, велики број врста птица – само су неке од карактеристика овог подручја. Велика миграција животиња подразумева континуирани процес кретања животиња непрегледним саванама Серенгетија у сталној потрази за водом и храном. Овај феномен пружа туристима могућност да прате животни циклус дивљих животиња у акцији. Поред богатства природе, посебну пажњу привлачи народ Масаи који је свој начин живота уклопио са светом дивљине. Масаи су номадски народ који живи у колибама прекривеним сламнатим кровом и облепљени трском. Баве се примитивном пољопривредом. Племенска религија им налаже да се хране искључиво говеђим и овчјим месом. Људи из Масаи народа су нило-хамитског порекла и поприлично су високи. У данашње време Масаи племена су потиснута у националне паркове где се јавља проблем приликом усклађивања њиховог начина живота и очувања животне средине.

Национални парк Килиманџаро налази се на истоименој планини. Представља највиши врх Африке од 5895 метара надморске висине. Врхови Килиманџара покривени су снегом. Састоји се од два вулканска врха, Кибо 5895 и Мавензи 5149 метара. Налази се у североисточном делу земље, на граници са Кенијом, 500 километара северозападно од Дар ес Салама. Насеље Моши на јужном подножју планине је полазно место за успон на Килиманџаро који је први пут освојен 1889. године. Оснивање националног парка Килиманџаро десило се 1973. године. Званичне посете туриста везују се за 1977. годину. Нашао се на Унесковој листи светске природне баштине 1987. године и проглашен је за афричко чудо природе 2013. године.

Резерват природе Нгоронгоро представља највећу калдеру на свету. Подручје је заштићено 1959. године и налази се на листи светске природне баштине Унеска. Простор заштићеног природног добра обухвата простране планинске равнице, саване и шумска подручја. Овде живи народ Масаи који је свој живот прилагодио условима природе и живи полуномадским начином живота. Важност заштите овог предела је у разноврсности биодиверзитета, присуства великог броја угрожених животињских врста и велике годишње миграције гнуова, зебри, газела и других животиња у северне равнице. Нгоронгоро обухвата простор од 809.440 хектара. Као део заштићеног подручја, поред калдере налази се и кањон Олдувај који се протеже дужином од 14 километара.

На територији Танзаније се налази Велики источноафрички ров који се од Етиопске висоравни спушта до језера Туркана. Одатле се раздваја у два краја, од којих један заобилази Хезерску висораван где се налази Викторијино језеро. Према југу наилази се на Албертово, Едвардово, Киву, Тангањика и језеро Малави.

Викторијино језеро налази се на тромеђи Танзаније, Уганде и Кеније. Површина језера износи 68.800 км² и највеће је језеро у Африци, а треће у свету. Лежи у плиткој депресији између Западног и Источног афричког рова и састоји се од неколико архипелага. Атрактивности басена овог језера везују се за острво Рубондо, на којем се налази истоимени национални парк који представља највећи острвски парк у Африци, као и острво Сесе које чини 84 острва која се налазе у северозападном делу острва. У језеру Викторија забележено је више од 500 врста риба што чини језеро изузетно атрактивним за љубитеље риболова. Обала језера Викторија захвата површину од 5180 км². Обала је веома разуђена и постоје велике висинске разлике, у распону од 90 метара високих литица и густих мочвара делти реке Кагере, до равних неплодних обала око залива Кавирондо. Басен језера је веома плитак и запремина воде је знатно мања у односу на остала афричка језера без обзира на њихову знатно мању површину. Чак 85% воде која испуњава језеро је атмосферска вода, а око 15% воде се губи испаравањем. Изворишни крак реке Нил извире из Викторијиног језера.

Острво Занзибар заузима површину од 2461 км² и на острву живи око 1,3 милиона становника. Острво се налазило на раскршћу између трговачког пута Персије, Арабије и Источне Африке. У средњем веку се развило као лука из које се извозила слоновача, зачини и злато, а касније је представљало луку робова. Припадало је Оманском султанату, затим је острво било окупирано од стране Португалаца и Британаца. Осим купаличног туризма, на острву се могу видети различите културно-историјске вредности.

Танзанија је земља изузетних природних и културних вредности. Велика разноврсност биљног и животињског света, контрасти у рељефном смислу, специфични климатски услови, али и веома шаренолик етнос јесу главне предности Танзаније као дестинације сафари туризма.