Ukrajinski gambit

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Prošle su tri godine od kako je predsednik Rusije Vladimir Putin naredio početak specijalne vojne operacije u Ukrajini, za koju će se ispostaviti da je pored ogromnog broja žrtava na bojnom polju izazvala tektonske geopolitičke promene u svetu. Danas kada se, istina maglovito, posle obnovljenih rusko-američkih kontakata naslućuju prve perspektive mira, slobodno se može zaključiti da se radi o događaju koji deli epohe.

Predsednik Rusije Vladimir Putin je februara 2022. godine ukazao na tri suštinska cilja vojnog angažovanja u Ukrajini. To su: demilitarizacija – radi zaštite bezbednosti rusko-jezičkog stanovništva koje je na području Donbasa bilo izloženo kontinuiranim napadima od momenta državnog prevrata u Kijevu 2014. godine, zatim denacifikacija kao fenomen koji je porodio rasistički odnos vrha ukrajinske vlasti prema rusofonom delu Ukrajine (zabrana upotrebe ruskog jezika i progon Ukrajinske pravoslavne crkve – Moskovskog patrijarhata) i dekomunizacija koja je trebala da označi simbolički raskid s pojavom „kulturne inferiornostiˮ koja je sistematski nametana ruskom narodu od oktobra 1917. godine i koja je, na neki čudan način i pod drugačijim ideološkim izgovorima, preživela i u prvim decenijama posthladnoratovske ere.

Danas posle trogodišnjeg rata može se reći da su istaknuti ciljevi samo delimično ostvareni. Iako u poslednje vreme ima inicijativu na frontu dugom dve hiljade kilometara, Rusija još uvek nije oslobodila Donbas, Zaporožje, Lugansku i Hersonsku oblast, kao i pogranični Kurski region koji je bio meta agresije ukrajinskih oružanih snaga avgusta 2024. godine. O osvajanjima nekih većih gradova, poput Odese, Harkova ili Dnjepropetrovska, za sada nema ni govora, jer se najveća proksi armija na svetu u ratnim uslovima pokazala kao veoma sposobna. Upornost ukrajinskih boraca posledica je višedecenijske nacifikacije koja je porodila jedan društveni ambijent kakvog nema u Evropi. Naime, nigde kao u Ukrajini se otvoreno ne slave nacistički zločinci koji se u novim istorijskim interpretacijama prikazuju kao borci za „ukrajinsku samostalnostˮ. Sve to razotkriva ulogu Evrope i Amerike u medijskim i propagandnim pripremama ovog rata, koje su otpočele odavno.

Novi evropski identitet

Prvi nagoveštaji sukoba mogu se naslutiti u odlukama tajnih centara moći koje su prethodile raspadu sovjetske imperije. Uoči formalnog razaranja Sovjetskog Saveza i SFRJ u Tokiju je od 21. do 23. aprila 1991. godine održana konferencija Trilateralne komisije (neformalne privatne inicijative koja oličava atlantske interese – prim. autora) na temu  „novog evropskog identitetaˮ posle okončanja Hladnog rata. Na ovom samitu većina članova „evropskog ogrankaˮ organizacije opredelila se za koncept podele Evrope „na rimski i vizantijski deoˮ, odnosno uspostavljanje  starog „kulturno-civilizacijskog limesaˮ koji podrazumeva strogo razgraničenje katoličko-protestantskog i pravoslavnog sveta. Na taj način srušena je ideja o geopolitičkoj emancipaciji Evrope od američkog uticaja.

Za razmatranje naše teme  reč je o odlukama kojima je suštinski legitimisana ideja preuređenja dotadašnjeg područja „Istočne Evropeˮ u zonu ekskluzivnih američkih interesa, a koja se odvijala pod izgovorima „dekolonizacije ruskog istorijskog prostoraˮ. Posebno je zanimljivo da je odluku Trilaterale o podeli Evrope na rimski i vizantijski deo zdušno podržao i papa Vojtila. Nije nimalo slučajno da je tzv. Bjeloveški dogovor o razvalu SSSR obelodanjen baš na katolički Božić 25. decembra 1991. godine, čime je i na simboličkoj ravni potvrđena odlučujuća uloga Vatikana u procesu razbijanja Istočnog bloka i SSSR.

Odmah posle formiranja nezavisne Ukrajine (1991) otpočeo je proces nezapamćenog društvenog i duhovnog inženjeringa koji je imao izrazito antiruska obeležja. Francuskinja Katrin Orel s pravom ukazuje na „preporod ideje Srednje Evropeˮ koji je na području nekadašnje sovjetske interesne sfere poslužio kao mehanizam koji je protivrečio ne samo ruskim interesima, nego i predstavljao svojevrstan kulturni model za razbijanje „globalizatorskog naziva Istočna Evropaˮ. Čini se posebno zanimljivom tvrdnja francuske teoretičarke da je pozivanje na geografsku pripadnost kod Čeha, Poljaka, Mađara, baltičkih naroda, a danas Ukrajinaca, stvorilo jedno „osećanje superiornostiˮ u odnosu na Rusiju i logičke pretpostavke za približavanje ovih naroda Zapadu.

Zanimljivo je da je posle okončanja Hladnog rata iz geopolitičkog rečnika nestao ne samo pojam „Istočne Evropeˮ nego i pojam Istoka, koji se uglavnom identifikuje sa Rusijom kao izmišljenim simbolom nekakve hronične neslobode i totalitarizma. Tako zapadnoukrajinski pisac Jurij Andruhovič otvoreno priznaje „da je devedesetih godina bila potrebna određena količina habzburške mitologije kako bismo pronašli alternativni model razvoja ukrajinske kultureˮ koji je, razume se, sasvim različit od većinski „rusofone Ukrajineˮ koja se prostire u središnjem i istočnom delu ove države. Na taj način Ukrajina je postala poprište nepomirljivog „sudara civilizacija” koji se trenutno odvija pred našim očima.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka pojavila se i čuvena Velika šahovska tabla –manifest  Bžežinskog o daljem rastakanju Rusije i području Ukrajine na kojem se odlučuje da li će Rusija više ikada biti imperija ili ne. Tada su se ispoljili i prvi ozbiljniji napadi na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu – Moskovskog patrijarhata, što je bio uvod u potonji crkveni raskol. Ruski mediji ovih dana pišu o 20 miliona dolara koliko je Amerika uplatila na račun Carigrada, kako bi ovaj priznao raskolnike u Ukrajini. Na sve ove provokacije zvanična Moskva uglavnom nije reagovala.

Pandorina kutija

Važna etapa ukrajinske krize svakako je bila „narandžasta revolucijaˮ (2004–2005) kada je na vlast nasilno instaliran Viktor Juščenko – kandidat svetske zakulise i preteča savremenih manifestacija nacizma u ovoj zemlji. NJegova pobeda je bila u duhu „obojenih revolucijaˮ koje su tada zahvatile tzv. postsovjetski prostor, a radi dovođenja na vlast onih režima koji su bili izrazito antiruski. NJegovim mandatom otvorena je Pandorina kutija, a zapadne sile su otpočele nezapamćeni duhovni i socijalni inženjering na tlu Ukrajine. Bilo je to vreme pojave neonacističkih interpretacija istorije koje su, pokazaće se za vreme trogodišnjeg rata, imale za cilj mobilizaciju ukrajinske mladeži za sukob protiv rusko-jezičkih regiona u ovoj zemlji. Za vreme vladavine Juščenka ovu državu su potresali veliki politički sukobi i korupcionaške afere koje su 2010. godine okončane ubedljivim porazom Juščenka na predsedničkim izborima i pobedom Viktora Janukoviča – koji je bio kandidat ruskih regiona. Delovalo je da Ukrajina tada ulazi u mirniju fazu razvoja, što se pokazalo kao pogrešna procena.

Okidač za eskalaciju sukoba je bio državni prevrat 2014. godine na Trgu Majdan u Kijevu koji se dogodio u režiji američkih specijalističkih službi. O dešavanjima na Majdanu napisana je obimna literatura. Nije nikakva tajna da je iza svrgavanja Janukoviča stajala moćna grupacija američkih neokonsa, predvođena Viktorijom Nuland, kao i da je na vlast dovedena grupa avanturista koja je poslušno izvršavala postavljene zadatke. Uopšte, posle ovog događaja, faktički je ukinut Ustav i istovremeno donet niz diskriminatornih zakona kojima se ograničavaju prava rusofonog stanovništva. Kao reakcija na ove događaje 2015. godine dogodili su se referendum na Krimu i istoku Ukrajine kada je prvi put iskazana želja ruskog naroda da se pripoji svojoj matici. Posle spaljivanja ljudi u Odesi 2. maja 2015. godine bilo je jasno da su nacisti preuzeli vlast u Kijevu uz zdušnu podršku Amerike i EU. Sve ostalo je poznata istorija koja traje do danas.

Geopolitičke posledice

Ključna strateška ideja Amerike u Ukrajini bila je da što je moguće duže održi tenzije između Zapadne Evrope i Rusije. Kada govori o dubljem smislu  američkog vojnog angažovanja u Ukrajini Emanuel Tod ovih dana konstatuje: Kao što sam u poslednjem poglavlju objasnio, SAD su od 2008. godine napustile planove da vojno kontrolišu svet. Još ih jedino zanima kontrola nad vazalima. NJihov ograničen, ali egzistencijalno neophodan cilj je od tada održavanje imperije koju su stvorili posle 1945. godine, a to je kontrola nad Zapadnom Evropom (danas proširena bivšim prosovjetskim zemljama iza Gvozdene zavese), nad Japanom, Južnom Korejom i Tajvanom. Koncentracija zapadnih industrijskih resursa na tim teritorijama je spektakularna. Neravnoteža unutar trgovinskog bilansa „zajedničkog Zapada” između Amerike i država pod njenom kontrolom (450 milijardi dolara) je relevantnija nego ona sa Kinom (279 milijardi). U kontroli vazala odlučuje se materijalno preživljavanje SAD. Recimo da Rusi postignu svoje ciljeve u Ukrajini, i onda stanu, čime izostaje dalja ekspanzija na Evropu. Postavilo bi se pitanje: „Šta? Nije bilo nikakve pretnje, podržavali smo Ukrajinu bez razloga!”. To bi ugrozilo opstanak NATO-a. Time bi veliki američki strah postao stvarnost: Pomirenje između Nemačke i Rusije. Zato je za američke interese ključno da rat mora da ide dalje, ne da bi se spasila ukrajinska „demokratija”, već da bi se održala kontrola.

Iz sadašnje perspektive veoma zanimljivo deluju opažanja francuskog teoretičara o odnosu Rusije prema „ukrajinskoj nezavisnosti”. Naime, Emanuel Tod ukazuje da je u vremenu 1990–1998. godine „nova Rusija” dobrovoljno napustila sva nekadašnja uporišta u centralnoj Aziji, Kazahstanu i na Baltiku, a što je opisao kao imperijalno povlačenje (dekolonizacija). Međutim, kada piše o Belorusiji, severu Kazahstana i Ukrajini, francuski autor ukazuje na krhkost navedenih entiteta i njihovu dugoročnu stratešku neodrživost. Dok je slučaj Belorusije potpuno jasan jer je reč o etnički ruskom stanovništvu, dotle je problematika Ukrajine, još u vreme pisanja monografije 2006. godine, delovala znatno komplikovanije.

Problematika Ukrajine se može posmatrati iz više različitih uglova, od onog očiglednog etničkog, do procesa koji zahtevaju produbljenija istorijska objašnjenja. Naime, svaka istorijska inovacija je na ukrajinskom tlu poticala iz Rusije. Tako je bilo ne samo sa komunističkom revolucijom, nego i sa liberalnim reformama početkom devedesetih godina prošlog veka. Francuski teoretičar podseća da je u sociološkom i istorijskom smislu savremena Ukrajina jedno loše strukturirano područje i da je kao takva nesposobna za bilo kakve značajnije prodore modernizacije. On naglašava i da je odnos Moskve prema Ukrajini u osnovi odnos centra i periferije, koja je zavarana svojim nešto zapadnijim geografskim položajem u odnosu na Srce sveta (izraz Mekindera za Rusiju). Iz ovoga proizilazi da je Bžežinski bio donekle u pravu kada je isticao da se na primeru Ukrajine odlučuje da li će Rusija više ikada biti imperija ili to neće biti. Ono što Bžežinski nije otvoreno napisao dogodilo se u poslednjim godinama, a to je da Ukrajina nema dovoljno kapaciteta da istinski bude nezavisna država, odnosno da izdvojena iz ruske orbite može da bude isključivo kolonija Zapada.

Emanuel Tod dobro dešifruje problematiku strateške orijentacije ove države, koja je odvojena od Rusije nužno upućena na zapadnu podršku, koja joj međutim ne može omogućiti punu samostalnost. Iz ukrajinske pozicije, Amerika je suviše udaljena, dok je nešto prirodnije vezivanje za Nemačku ili Evropu, uslovljeno ograničenjima vojne i političke prirode. Zbog svega toga se čini kao sasvim realna ideja o ponovnom objedinjavanju postsovjetskog prostora na nekim drugačijim integracionim osnovama, gde bi u središtu tog procesa bila ekonomski probuđena Rusija.

Emanuel Tod u svojoj najnovijoj knjizi Propast Zapada (2024) predviđa da će Zapad izgubiti rat u Ukrajini. Kao i kod kraja Hladnog rata, kada Zapad nije pobedio, nego je Sovjetski Savez implodirao, tako sada u Ukrajini neće pobediti Rusi, nego će doći do implozije Zapada. Kada francuski autor opisuje ciljeve ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, on ukazuje na vojnostrategijske prioritete, a to su: osvajanje leve obale Dnjepra i Oblasti Odesa, kao i ustoličenje „prijateljskog” režima u Kijevu.

Politikolog Leonid Savin ukazuje da je ključna posledica specijalne vojne operacije u Ukrajini u „konačnom razdvajanju Rusije od Zapadaˮ. Reč je o fenomenu koji nije novina u „ruskoj društvenoj svestiˮ i koji je imao svoje otvorene manifestacije u različitim razdobljima ruske istorije, od pojave „poznih slovenofilaˮ u drugoj polovini 19. veka, preko delovanja „klasičnih evroazijacaˮ u emigraciji dvadesetih godina 20. veka, do obnove interesovanja za evroazijsku ideju u novonastalim okolnostima ruskog traganja za geopolitičkim identitetom u 21. veku, od čijeg ishoda će svakako zavisiti i sudbina ostatka čovečanstva.

LITERATURA:

1. Vukašinović, M. (2011). Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad;
2. Vukašinović, M. (2023). Ruska geopolitika, Institut za političko umrežavanje, Novi Sad;
3. Naročnicka, N. (2008). Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, SKZ, Beograd.