Autor: Jovanka Simić, novinar
Da Miša Anastasijević, najbogatiji Srbin 19. veka, brodovlasnik i trgovac solju, nije darovao svom narodu ništa osim zdanja koje je namenio Beogradskom univerzitetu, svakako bi zaslužio titulu najvećeg srpskog dobrotvora – objavile su decembra 1939. Beogradske opštinske novine.
Kapetan Mišino zdanje na Studentskom trgu u Beogradu predstavlja krunu njegovih dobročinstava. Sagrađeno je 1863. godine i jedna je od najpoznatijih građevina u prestonom gradu Srbije. U njoj je danas smešten Beogradski univerzitet. Prvobitna namena joj je bila da služi kao dvor Đorđu Karađorđeviću, Karađorđevom unuku, koji je bio oženjen Sarom, najmlađom od pet kćeri Miše Anastasijevića. Ali, po završetku izgradnje i Sentandrejske skupštine koja je na presto vratila Obrenoviće, Miša se odlučio da ovo zdanje pokloni „svom otečestvu”. Zaveštajno pismo napisao je 12. februara 1863. godine. NJime je velelepnu palatu poklonio „svome otečestvu” za potrebe prosvete. U Kapetan Mišinom zdanju bile su smeštene Velika škola, Gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i muzej. Danas se u toj zgradi nalazi Rektorat Univerziteta u Beogradu.
Miša Anastasijević, srpski trgovac i narodni dobrotvor, bio je čovek izuzetne biografije. Rođen je 8. marta 1803. na dunavskom ostrvu Poreč kod Gornjeg Milanovca, varoši koja je 1832. godine dekretom kneza Miloša sa ovog ostrva preseljena na desnu obalu Dunava. Nazvana je po Miloševom sinu Milanu. Godine 1859. dobila je odrednicu „Donji“ kako bi se razlikovala od Gornjeg Milanovca. Pre nešto više od pola veka, izgradnjom Hidroelektrane „Đerdap“, Donji Milanovac je potopljen.
Do svoje treće godine Miša Anastasijević izgubio je oba roditelja, oca Anastasa, sitnog trgovca, i majku Ružu. O njegovom odrastanju u rodnom Poreču brinula je pomajka Milja, druga žena njegovog oca. Iza Mišinog oca ostalo je malo zemlje. Tokom Prvog srpskog ustanka, strahujući od Turaka, maćeha je sa Mišom 1806. godine prešla na austrijsku stranu. Vratili su se pošto je Karađorđe oslobodio Beograd. Posle propasti Prvog ustanka ponovo su na kraće vreme prebegli na austrijsku stranu.
U tim nesigurnim vremenima, pritisnut siromaštvom, Miša je stekao vrlo oskudno obrazovanje. NJegovo sveukupno školovanje svelo se na pohađanje porečke škole 1808. i 1809. godine. Poreč je bio izuzetno pogodan za trgovinu, njegovi žitelji nadaleko su se pročuli kao vešti lađari. Već kao trinaestogodišnjak, Miša je počeo da Đerdapskom klisurom „vuče“ trgovačke brodove. Pričao je docnije da je tog leta zaradio prvih stotinu groša.
NJegova marljivost zapala je za oko bogatijim trgovcima. Radio je za njih nekoliko godina, a najduže se, oko dve godine, zadržao kod Stefana Stefanovića Tenke, kasnijeg istaknutog člana ustavobranitelja i predsednika državnog saveta. Ispostaviće se da je susret sa Stefanovićem predstavljao i početak Mišinog sticanja prijatelja u svetu politike.
Na svadbi sa banaćankom Hristinom Urošević 1825. godine za kumove je Miša odabrao Tenkinog brata Danila Stevanovića i Obrena Obrenovića, inače sina Jovana Obrenovića, mlađeg brata kneza Miloša. Sa Hristininim mirazom od 10 dukata, zajmom od 200 talira i sa nešto svoje ušteđevine najpre je započeo trgovinu stokom a potom i jelenjim rogovima, od koje se obogatio. No, bio je to tek početak.
Posle ženidbe zbližio se sa knezom Milošem. Osim stokom, trgovao je i solju. Rudnici soli u Vlaškoj uzimani su na višegodišnji zakup, te se Miša udružio sa najistaknutijim trgovcima u tom poslu, a on, budući i najveštiji, posvetio se izvozu. U prilog mu je išla činjenica što su usled revolucije 1848. godine carine slabo radile, a on je zahvaljujući svojim razgranatim prijateljskim vezama slobodno prodavao so u Srbiji, Bosni, Bugarskoj i Ugarskoj. Bio je najveći zakupac soli u Vlaškoj, Moldaviji i Austriji. Postao je jedini veletrgovac solju na Dunavu i Savi, na potezu od Siska do Crnoga mora.
NJegova imovina bila je vredna oko 1,5 miliona dukata. Bio je vlasnik 74 lađe na kojima je uposlio 500 ljudi. Knez Miloš ga je imenovao 1833. godine za dunavskog kapetana, otvorivši mu na taj način vrata diplomatije. Otuda mu nadimak „kapetan Miša.“
Stečeno bogatstvo, međutim, nije ga zaslepelo. Nije zaboravio da je potekao iz siromašne porodice, a ni svoj narod. Beogradske opštinske novine iz 1939. godine objavile su da je kapetan Miša veliki džentlmen, te da je pomagao sve i svakoga, a sirotinju naročito štitio. Darivao je pune šake dukata, ali nije želeo da govori o svojim dobročinstvima. Pomagao je piscima da objave knjige, a svojim prijateljima, pa čak i trgovcima, opraštao je dugove.
Kao doživotni predsednik Čitališta i Građanske kasine, bio je svestan da bi one bez njegove novčane pomoći propale. Dobrovoljne priloge slao je i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Narodnom pozorištu, školama… Prosvetu je ponajviše pomagao, znajući da je kvalitetno obrazovanje garancija kulturnog i naučnog uzleta i opstanka srpskog naroda. Zato je reformu srpske prosvete, započetu 1863. godine, osnažio poklanjanjem palate u kojoj i danas stoluje Beogradski univerzitet.
Zasluženo je svrstan među najveće dobročinitelje Srbije, što potvrđuje i citat iz Prosvetnog glasnika od 15. februara 1885. godine: „Istorija, koja prikuplja imena zaslužnih ljudi i dobrotvora čovečanskih, uzeće i ime Miše Anastasijevića da sačuva potomstvu za ugled i poštovanje, jer on je dostojan da bude jedno i da mu se odaje drugo, jer je svoj narod ljubio i školu mu načinio.“
Za sva dobra dela Miša Anastasijević je bio odlikovan Takovskim krstom II reda, ruskim Ordenom Svetog Stanislava, turskim Nišan-Iftikarom, Ordenom rumunske zvezde i nemačkim Valdekom.
Pozne godine, počevši od 1859, proveo je u Vlaškoj, u malom mestu Kležani u svojoj luksuznoj palati, u neposrednoj blizini crkve koju je sam sagradio. Imao je mnogo kuća – u Bukureštu, Beču, a naročito u Beogradu, ali je odlučio da poslednje godine života provede u tom malom mestu.
Upokojio se u Bukureštu pre 140 godina (januara 1885) usled zapaljenja pluća. Za razliku od supruge Hristine (umrla 1889) koja je sahranjena u Beogradu na Starom groblju u porodičnoj grobnici Anastasijevića severno od Crkve Svetog Marka, kapetan Miša je ostao sam u zabačenom mestu Kležani. NJegovo balsamovano telo, potpuno očuvano u staklenom kovčegu ispod sarkofaga, položeno je u kripti hrama Sv. arhistratiga Mihajla. Po tajnom receptu, naime, dvojica lekara Nemaca, balzamovali su njegovo telo.
Najvećem srpskom trgovcu toga vremena Obrenovićevska Srbija odala je velike počasti: 1. februara 1885. odlukom Kraljevske Vlade u beogradskoj Sabornoj crkvi održan je svečani pomen, a 12. februara Velika škola svom dobročinitelju priredila je parastos. O uzbudljivom životu Miše Anastasijevića svedoči „Životopis“ objavljen 1890. godine u „Glasniku Srpskog učenog društva“.
U znak sećanja na ovog velikog rodoljuba od 2005. godine Agencija za tržišne komunikacije „Medija invent“ iz Novog Sada, Radio-televizija Vojvodine, Privredna komora Vojvodine i Fakultet tehničkih nauka Novog Sada dodeljuju godišnje priznanje najuspešnijim pojedincima, preduzetnicima i institucijama.
Literatura:
Univerzitet u Beogradu: Kapetan Miša Anastasijević.
http://arhiva.rect.bg.ac.rs/sr/univerzitet/kapetan-misa.php
Mirjana Marinković: Kapetan Miša Anastasijević i turski brodari, Zbornik Matice srpske za istoriju (1996)
Srpska enciklopedija – Miša Anastasijević
Ostavi komentar