Autor: Stevan Stojkov

Digitalna revolucija, čiji koreni sežu do razvoja ranih računara i prelaska sa analognih na digitalne tehnologije, transformisala je komunikaciju na globalnom nivou. Mada je tačan datum njenog početka veoma teško odrediti, smatra se da je ona dobila zamah krajem 1950-ih, a da se zaista ubrzala 1970-ih i 1980-ih sa razvojem personalnih računara i digitalnih komunikacionih tehnologija. Ostvareni napredak u komunikacionim tehnologijama doveo je do efektivnog smanjivanja sveta na nivo blisko povezane zajednice. Transformisao je svet u jedno veliko globalno selo.

Ideja o svetu kao globalnom selu rodila se u Maršalu Makluanu, kanadskom filozofu, profesoru engleske književnosti i piscu, koji se može smatrati prvim teoretičarem filozofije medija. Dovodeći u pitanje konvencionalnu mudrost o komunikaciji, on je tvrdio da razvoj i uvođenje novih medijskih tehnologija suštinski utiče na ljudsku svest, a time i na društvo. Svoje ideje i uvide o tome kako mediji uspešno uklanjaju fizičku distancu i zbližavaju ljude, pretvarajući tako našu planetu u jedno veliko globalno selo, on je izložio u svom kapitalnom delu Razumevanje medija: proširenje čoveka, objavljenom 1964. godine.

Makluan je u pomenutom delu izneo teorijske osnovne za razumevanje pojave globalnog sela kao globalnog fenomena i upro prstom u njegovu žilu kucavicu. Čineći to, on je, mada na posredan način, predvideo, ili možda bolje rečeno, najavio pojavu interneta kao vitalnog medija globalnog sela. I zaista, kreiranje World Wide Web-a od strane Tima Bernersa Lija 1989. godine demokratizovalo je internet i pretvorilo ga u platformu za globalnu interakciju prilagođenu korisnicima. E-pošta, diskusione grupe i onlajn forumi koji su se pojavili kao prvi široko korišćeni alati za komuniciranje s lakoćom su rušili geografske barijere. Makluanova vizija hiperpovezanog sveta je postala opipljiva stvarnost.

Čineći komunikaciju bržom, lakšom i dostupnijom nego ikada ranije, internet je napravio pravu revoluciju u povezivanju među ljudima. Danas, zahvaljujući njemu, pojedinac, ako to želi, može biti povezan sa celim svetom 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana godišnje i to pomoću uređaja koji neretko nosi u svom džepu. E-pošta, trenutne poruke (instant messaging), društveni mediji i video pozivi i konferencije pružaju mogućnost pojedincu da se poveže sa bilo kim globalno u realnom vremenu, rušeći pri tom geografske, kulturne i jezičke barijere.

Trenutna komunikacija koja promoviše razumevanje i kulturnu razmenu predstavlja jedno od glavnih obećanja interneta iz njegove rane faze razvoja. Ono je bez trunke sumnje u potpunosti ispunjeno. Omogućivši globalno povezivanje, razmenu ideja i saradnju, internet je omogućio ljudima širom sveta pristup informacijama i znanju bez presedana. Platforme otvorenog koda i crowdsourcing omogućile su kolaborativne projekte kao što je Wikipedia, u kojima ljudi udružuju znanje za kolektivno, opšte dobro. Tako su alati za učenje na daljinu i video konferencije, obrazovanje i mogućnost profesionalnog usavršavanja dospeli i u najudaljenije kutke sveta.

Takođe, internet je umnogome ispunio i obećanje da će on biti bastion slobode govora – da će na njemu pojedinci moći da iskažu svoje mišljenje ili ideje slobodno, bez straha od odmazde, cenzure ili sankcija. Međutim, svaka medalja ima dve strane.

Iako je internet napravio revoluciju u povezivanju među ljudima i omogućio da se i glas „malih i slabih” daleko čuje, vremenom su neželjene posledice digitalne interakcije postale sve vidljivije. Naime, vreme je pokazalo da karakteristike interneta koje su ga učinile toliko moćnim u povezivanju ljudi mogu, čak i nenamerno da potkopaju empatiju.

U tuđim cipelama

Šta je empatija? Termin empatija se koristi za opisivanje fenomena složene prirode koji se može posmatrati sa različitih aspekata: emocionalnog, socijalnog, kognitivnog i komunikativnog. Prvi ga je uveo engleski psiholog Edvard B. Tičener 1909. godine kao prevod nemačkog izraza einfühlung, što znači „uživljavanje” ili „osećanje prema nečemu”. Rečnik psihologije Američkog udruženja psihologa (APA Dictionary of Psychology) nudi nam sledeću definiciju ovog termina: razumevanje osobe iz njenog referentnog okvira, a ne iz sopstvenog, ili posredno doživljavanje osećanja, percepcija i misli te osobe.”

Empatija je, dakle, sposobnost da emocionalno razumemo šta drugi ljudi osećaju, da sagledamo stvari iz njihovog ugla i zamislimo sebe na njihovom mestu. U suštini, empatija nam omogućava da stavimo sebe u poziciju nekog drugog i osetimo ono što oni osete. Ili, kako se to često kaže, sposobnost osećanja empatije omogućava ljudima da hodaju u tuđim cipelama.

U zavisnosti od situacije, savremeni psiholozi i istraživači razlikuju više vrste empatije. Jedna od njih je afektivna empatija koja podrazumeva sposobnost razumevanja emocije druge osobe i adekvatno reagovanje na njih. Somatska empatija obuhvata fizičku reakciju kao odgovor na ono što druga osoba doživljava, dok se kognitivna empatija odnosi na sposobnost razumevanja mentalnog stanja druge osobe i onoga što bi ona mogla misliti kao odgovor na situaciju u kojoj se nalazi.

Podstičući međusobno razumevanje i saosećanje i pomažući pojedincima da se povežu i zajednički delaju, empatija predstavlja kamen temeljac zdravih i harmoničnih odnosa unutar društva. Ona ima ključnu ulogu u stvaranju jačih i dubljih veza među ljudima. Negujući poverenje ona pomaže pojedincima da se osećaju saslušano i potvrđeno, a istraživanja su pokazala da je postojanje društvenih veza važno i za fizičko i za psihičko blagostanje ljudi.

Empatija „primorava” ljude da pomažu drugima. Ona pomaže pojedincima da uoče potrebe drugih ljudi, razumeju njihovu nevolju i inspiriše ih da preduzimaju akcije koje će ublažiti tuđu patnju. Učeći ljude da prihvataju i cene različita mišljenja i poglede na svet, empatija deluje u pravcu smanjivanja nesporazuma u društvu. NJena uloga u prevazilaženju predrasuda, stereotipova, diskriminacije od presudne je važnosti, te ona podstičući dijalog i toleranciju dovodi do smanjenja sukoba i nasilja. Jačajući koheziju u društvu, empatija motiviše ljude na kolektivne akcije u cilju prevazilaženja humanitarnih kriza, ili pak borbe protiv nejednakosti i društvene nepravde.

Važno je istaći da sposobnost pojedinca za empatiju nije statična. Ona se može razvijati. Empatija napreduje u okruženjima u kojima su emocionalni signali bogati i višedimenzionalni. Tipičan primer takvog okruženja je povezivanje, tj. komunikacija licem u lice. Fizička blizina i interakcija licem u lice uranja pojedince u pun spektar ljudskih emocija. Neverbalna komunikacija, glas i ton dodaju dubinu rečima i olakšavaju da se emocije bolje „uhvate” i autentično protumače – pružaju pravi kontekst rečima, doprinoseći tako lakšem deljenju zajedničkih iskustava i uspostavljanju dubljih veza, dok kontakt očima pomaže da se emocije pravilo pročitaju iz pogleda sagovornika.

Međutim, sposobnost saosećanja sa drugima vremenom može otupeti. Brzi napredak i usvajanje modernih tehnologija komunikacije poremetio je izražavanje empatije. U savremenom digitalnom svetu, ljudi sve češće komuniciraju sa drugima preko različitih platformi: putem tekstualnih poruka, e-pošte, društvenih mreža… Ovakav vid komunikacije je lišen mnogih emocionalnih signala i znakova, nijansi, konteksta, karakterističnih za tradicionalni vid komunikacije licem u lice, te kako to ističe dr Helen Ris, autorka knjige Efekat empatije: „ova vrsta plitke interakcije uništava naše empatične kapacitete”.

Priroda komunikacije preko interneta je takva da su pojedinci, po pravilu, nevidljivi za druge, što otežava potpuno angažovanje i razumevanje tuđih emocija. Takođe, mogućnost trenutnog, u samo nekoliko sekundi, deljenja misli, ideja i osećanja sa drugima putem digitalnih kanala, često bez empatičnih filtera koji prate tradicionalan način komunikacije, doprinosi tome da onlajn komunikacija postaje sve agresivnija. Grub jezik, neotesana kritika, neprijatni komentari koji ničim nisu izazvani i koji se ničim ne mogu opravdati – sve čime obiluje komunikacija na internetu – utiču na stvaranje toksične atmosfere koja nagriza empatiju.

Alternativni identitet

Postoji dosta dokaza da internet može doprineti nedostatku empatije. Štaviše, podstičući ljude da daju prednost kvantitetu nad kvalitetom svojih društvenih veza, onlajn komunikacija može kod njih dovesti do stvaranja osećaja usamljenosti uprkos tome što su stalno „povezani” sa celim svetom. Jedna od ključnih karakteristika onlajn komunikacije koja nagriza empatiju je anonimnost, odnosno mogućnost komuniciranja na mreži bez otkrivanja svog pravog identiteta.

Anonimnost, stvarajući osećaj nevidljivosti, značajno utiče na ponašanje ljudi na internetu. Mogućnost kreiranja alternativnih identiteta na mreži osnažuje pojedince da se slobodnije ponašaju i govore na internetu, ali takođe smanjuje i odgovornost za njihove reči i dela. Kada su ljudi u prilici da u digitalnim interakcijama učestvuju bez otkrivanja svog pravog identiteta, oni se često osećaju oslobođeni društvenih ograničenja i odgovornosti koji po pravilu regulišu interakcije licem u lice. Ovakvo ponašanje se objašnjava efektom dezinhibicije na mreži.

Efekat onlajn dezinhibicije se odnosi na fenomen gde pojedinci ispoljavaju ponašanje koje bi obično potisnuli u direktnim interakcijama. On podrazumeva smanjenje samokontrole, što može dovesti do neuobičajeno iskrenog i velikodušnog ponašanja (benigna dezinhibicija) ili do neprikladnih i neprijateljskih postupaka (toksična dezinhibicija). Ovaj efekat nastaje zato što onlajn okruženje menja način na koji ljudi doživljavaju sebe i druge, često smanjujući društvene i psihološke barijere koje regulišu ponašanje u stvarnom životu.

Mada efekat dezinhibicije može podstaknuti slobodu izražavanja i dijalog na internetu, on češće stvara plodno tle za toksična ponašanja. Studije su pokazale da su anonimne diskusije na mreži toksičnije od onih koje se vode u oflajn okruženju. Postoji više faktora koji doprinose efektu dezinhibicije na mreži, a anonimnost je jedan od ključnih. Pogledajmo na koje načine anonimnost značajno doprinosi štetnom ponašanju na internetu.

U stvaranom okruženju, reči i dela su vezane za nečije ime i prezime, pravi identitet, a neprikladno ponašanje može izazvati društvenu osudu i rezultovati stvarnim, opipljivim posledicama. Anonimnost uklanja ove rizike. Znajući da su male šanse da bude identifikovan i samim tim oslobođen straha od suočavanja sa društvenim, pravnim ili profesionalnim posledicama, pojedinac, krijući se iza lažnog profila, lakše će se upustiti u neetičke, ili nezakonite aktivnosti (maltretiranje putem interneta, širenje dezinformacija, hakovanje).

Anonimnost može uticati na to kako percipiramo druge ljude na internetu. Naime, umesto da i druge posmatramo kao pojedince sa osećanjima, često se dešava da njih doživljavamo samo kao korisnička imena, avatare. Ovakvo posmatranje drugih olakšava zanemarivanje emocionalnog uticaja naših reči ili postupaka. Takođe, interakcije na internetu se često tretiraju pre kao transakcije, a ne iskustva u odnosima, što dodatno dehumanizuje druge i opravdava nesmotreno i neadekvatno ponašanje na mreži.

Određeni broj pojedinaca vidi svoju ličnost na mreži kao odvojenu od sebe u stvarnom svetu. Anonimnost iza koje se kriju na internetu stvara mentalnu barijeru između njih i posledica njihovih postupaka. Usled toga kod njih se razvija disocijativna mašta koja im omogućava da se upuste u aktivnosti koje nikada ne bi povezali sa svojim „pravim” identitetom. Oni čak veoma često racionalizuju svoje postupke lakonski misleći „to je samo internet, nije važno”, ignorišući tako stvarne posledice njihovih postupaka.

Anonimnost omogućava pojedincima da izraze misli ili emocije za koje znaju da su društveno neprihvatljive ili rizične u komunikaciji licem u lice. Ona takođe može da posluži i kao izlaz za nagomilani bes i frustracije. Pojedinac koji je iza sebe imao loš dan, krijući se iza anonimnosti na mreži, može sebi da dâ oduška agresivnim i neprijateljskim komentarima na društvenim mrežama, ne obazirući se kako mogu oni delovati na druge.

Osim na nivou pojedinaca, anonimnost može delovati i na grupe, stvarajući tako „mentalitet rulje”. Zaštićeni kolektivnom anonimnošću grupe, pojedinci koji su njeni članovi mogu se osećati manje lično odgovornim za svoje postupke, što može pokrenuti lavinu štetnog ponašanja. Kao primer mogu poslužiti kampanje masovnog uznemiravanja koje se često dešavaju u anonimnim ili pseudonimnim zajednicama.

Mi protiv njih

Godinama unazad, društveni mediji predstavljaju omiljena mesta za povezivanje velikog broja ljudi širom sveta. Na njima provodimo sve više vremena, a dobar deo krivice za to može se pripisati njihovim algoritmima. Algoritmi društvenih medija predstavljaju složene skupove pravila i proračuna koji upravljaju radom ovih platformi. Oni određuju kako se sadržaj filtrira, rangira, bira i preporučuje korisnicima određenih platformi. Drugim rečima, algoritmi utiču na naše izbore i ono što vidimo na društvenim medijima.

Algoritmi društvenih medija su dizajnirani da zadrže pažnju i podstaknu angažovanje i zadovoljstvo korisnika. Kako bi to postigli, oni daju prioritet sadržaju koji je u skladu sa postojećim uverenjima i preferencijama korisnika i drže ga podalje od profila i sadržaja koji su suprotni njegovim interesovanjima. LJudi prirodno gravitiraju ka informacijama koje su u skladu sa njihovim već postojećim stavovima i verovanjima. Ova kognitivna tendencija je poznata kao pristrasnost potvrde i upravo na nju se oslanjaju algoritmi kako bi svoje zadatke što uspešnije izvršili.

Na osnovu analize prethodnog ponašanja korisnika (istorija pretrage, lajkovi, komentari, deljenja, vreme provedeno na određenom sadržaju) algoritmi „uče” o korisniku i grade detaljan profil njegovih preferencija, interesovanja i političkih opredeljenja. Maksimizirajući angažovanje i zadovoljstvo korisnika, algoritmi društvenih medija igraju značajnu ulogu u stvaranju eho komora.

Eho komora predstavlja okruženje u kojem je pojedinac pretežno izložen idejama i mišljenjima koja su u skladu sa njihovim sopstvenim uverenjima. Jačajući postojeća uverenja i isključujući suprotne perspektive, eho komore podrivaju kritičko mišljenje i doprinose jačanju polarizacije. Polarizacija – podela društva na grupe sa suprotnim stavovima – značajno podriva empatiju prema pojedincima sa različitim uverenjima.

Polarizacija podstiče snažnu identifikaciju sa sopstvenom grupom („mi”) i suprotstavljanje drugoj grupi („oni”). Ovakav crno-beli pogled na svet dovodi do neprijateljskog načina razmišljanja, gde se na one koji ne pripadaju našoj grupi ne gleda kao na pojedince koji zaslužuju razumevanje, već se oni posmatraju kao protivnici. Drugim rečima, polarizacija neguje mentalitet „mi protiv njih” i podstiče dehumanizaciju pojedinaca sa različitim stavovima i uverenjima koja dovodi do toga da „njih” doživljavamo kao „neprijatelje” ili čak „manje ljude”.

Okruženja koja podstiču polarizaciju, kao što su eho komore, neretko karakterišu pojačana emocionalna stanja poput besa, straha ili ogorčenosti i netrpeljivosti prema protivničkoj grupi. Ove negativne emocije zasenjuju racionalno razmišljanje i umanjuju sposobnost razmatranja i uvažavanja perspektiva i emocija drugih ljudi. Iz tog razloga pojedinci često suprotna gledišta tumače kao lične napade, što dodatno produbljuje neslaganje, tj. „neprijateljstvo” i podriva empatiju.

Kao što smo pomenuli, polarizacija ne dozvoljava nijanse između crnog i belog. Ona se trudi da sva složena pitanja svede na birane izbore, ostavljajući veoma malo prostora za razumevanje nijansiranog rezonovanja iza suprotstavljenih stavova. Polarizacija otežava razumevanje i saosećanje sa ljudima koji imaju drugačija uverenja od naših. Ona je takođe dobra i u jačanju predrasuda. Polarizovani sadržaji jačaju stereotipe o „neprijateljima”, što olakšava odbacivanje njihovih gledišta kao nevažnih, neukih, pa čak i zlonamernih.

Polarizacija podstiče verovanje u moralni apsolutizam. Pripadnici jedne grupe često svoje stavove vide kao moralno superiorne, dok protivnike iz druge grupe doživljavaju kao moralno posrnule i samim ti opasne. Postavljanje ovakvih moralnih okvira opravdava neprijateljstvo i ujedno smanjuje potrebu za saosećanjem sa „nemoralnom” grupom.

Bez znakova i nijansi

Izazove u razumevanju, empatiji i uspostavljanju dubljih veza među pojedincima stvara još jedno inherentno ograničenje digitalnih komunikacija. Iako nam digitalna komunikacija nudi brojne pogodnosti, njoj u suštini nedostaju mnogi emocionalni znaci koji su sastavni deo interakcije licem u lice.

Depersonalizacija koja je svojstvena digitalnoj komunikaciji uklanja emocionalne znake i simbole neverbalne komunikacije koji zajedno igraju ključnu ulogu u prenošenju značenja, namere i emocija. Odsustvo ovih kritičnih znakova u onlajn komunikacijama povećava verovatnoću nesporazuma i utiče na našu sposobnost da se povežemo i saosećamo sa drugima.

Mada se udeo glasovnih poruka i video poziva, kao alata digitalne komunikacije stalno povećava, tekstualne poruke – imejlovi, komentari, direktne poruke, i dalje predstavljaju dominantan način komunikacije na internetu.

U tekstualnim porukama odsustvo tona često dovodi do pogrešnog tumačenja. Ton glasa pojašnjava nameru. NJime se prenose suptilne nijanse značenja, kao što su zabrinutost, entuzijazam ili pak sarkazam, a koji su od vitalnog značaja za razumevanje namera sagovornika. Primera radi, šala u tekstualnom obliku može se shvatiti kao kritika ili uvreda u slučaju da je duhovita namera nejasno sročena. Upotrebom emocija i znakova interpunkcije može se donekle dočarati ton glasa, ali budući da ove simbole ne tumače svi jednako, oni mogu prouzrokovati dodatnu zabunu.

Izraz lica nam veoma dobro otkriva nečije emocije. Stoga u direktnoj komunikaciji izraz lica ima veliku važnost. On pomaže da se pravilno razjasni kontekst reči sagovornika. Osmeh, mrštenje ili podignuta obrva mogu izraziti slaganje, zbunjenost ili skepticizam čak i bez izgovorenih reči. U većini digitalnih komunikacijskih formata izraz lica druge osobe se ne vidi, te je teže proceniti kako se ona zaista oseća. To važi čak i za video pozive, jer kašnjenje u digitalnoj vezi ili loš kvalitet slike mogu prikriti suptilne znakove lica.

U komunikaciji licem u lice, govor tela ima važnu ulogu. Samo držanje sagovornika, njegova gestikulacija, kao i fizička blizina pružaju suštinski kontekst rečima i naglašavaju nameru sagovornika. Tako, prekrštene ruke mogu ukazivati na defanzivnost, dok naginjanje napred može pokazati angažovanost ili interesovanje. U digitalnim komunikacijama govor tela u potpunosti nedostaje. To po pravilu važi i za video komunikaciju zato što kadriranje kamere često ograničava vidljivost na izraze lica ili gestove gornjeg dela tela, izostavljajući ključne fizičke znakove kao što su hodanje, pokreti ruku ili opšti stav.

Digitalna komunikacija pretežno zasnovana na tekstu uklanja empatične ključeve iz ljudskih interakcija, svodeći razgovore na razmenu transakcija, a ne na emocionalno ispunjavajuće veze. Tekstualne poruke se mogu protumačiti kao hladne, čak i kada je njihov pošiljalac njima želeo da izrazi brigu ili toplinu. Nedostatak emocionalnih znakova koje izaziva depersonalizacija stvara prepreku za potpuno razumevanje emocionalnog stanja druge osobe. Narušene i prekinute veze u emocionalnom razumevanju otežavaju empatične odgovore na potrebe drugih ljudi.

Usled depersonalizacije digitalnih komunikacija, pojedinac može sopstvene emocije projektovati na sagovornika, pogrešno procenjujući njegova osećanja i namere. Neko loše raspoložen može protumačiti neutralnu poruku kao neprijateljsku i tako pokrenuti nepotreban sukob.

Nesporazumi koji proizilaze iz odsustva emocionalnih znakova mogu dovesti do zaoštravanja odnosa među ljudima. Vremenom, nedostatak emocionalne dubine u digitalnim interakcijama može oslabiti osećaj bliskosti, poverenja i povezanosti. Takođe, depersonalizacija otežava i rešavanje nesuglasica.

Bez neverbalnih znakova koji bi pružili adekvatan kontekst, rešavanje nesuglasica može biti veoma izazovno. LJudi mogu pribeći defanzivnoj ili agresivnoj komunikaciji, eskalirajući sukobe umesto da ih rešavaju. Nedostatak vidljivog emocionalnog uticaja olakšava ljudima da objavljuju neosetljive ili uvredljive komentare, jer ne vide neposredne posledice svojih reči.

***

Pružajući nam udobnost i brzinu, digitalna tehnologija je revolucionisala način na koji komuniciramo. Međutim, ova transformacija je snažno uticala na naše društvene interakcije i emocionalnu inteligenciju. Internet nagriza empatiju, ali ima i ogroman potencijal da doprinese njenoj izgradnji. Naći pravu meru, balans između pozitivnih i negativnih posledica lakše je reći, nego uraditi. Razvijanje medijske pismenosti predstavlja korak u dobrom pravcu.

Izvori:

https://mediatheory.net/global-village/

https://www.merriam-webster.com/dictionary/global%20village

https://www.streetroots.org/news/2019/02/15/how-technology-harming-our-ability-feel-empathy

https://dictionary.apa.org/empathy

http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_ser/msc/2020-1/msc-2020-49-1-ch5.pdf

https://greatergood.berkeley.edu/topic/empathy/definition

https://www.verywellmind.com/what-is-empathy-2795562

https://www.researchgate.net/publication/8451443_The_Online_Disinhibition_Effect

https://www.spring.org.uk/2023/03/online-disinhibition-effect.php

https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/echo-chamber

https://www.socialpilot.co/blog/social-media-algorithm