Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar
Knjiga Posledice modernosti[1] nastala je, kako Entoni Gidens navodi, iz niza predavanja održanih na Stenford univerzitetu u Kaliforniji, aprila 1988. godine, u spomen na Rejmona Freda Vesta. Na oprezno kretanje kroz teorije i iz njih izvedene interpretacije i kritike, autor se otisnuo odmah po isticanju problemske ravni svog istraživanja: razviti „institucionalnu analizu modernosti koja će biti kulturno i epistemološki obojena“ (Gidens 1998: 13). Dakle, potrebno je analizirati šta modernost jeste, a zatim dati dijagnozu njenih posledica od samog nastanka. Gidens je najpre definisao sam pojam modernosti, ostavši izvan komplikovane terminologije, i predstavio je kao skup oblika društvenog života ili organizacije koji postoje od XVII veka u Evropi i šire svoje uticaje po celom svetu. Međutim, tipovi društvenih sistema u „novom dobu“ (Gidens je ovu knjigu pisao pre više od 30 godina) uglavnom su sa negativnim predznakom („informatičko/potrošačko društvo“). Autor naglašava da će se kritički postaviti prema dominantnim stanovištima koje je utemeljila sociologija, disciplina koja se najviše i najtemeljnije bavi izučavanjem modernog društvenog života.
Postoji problem koji Gidens objašnjava utiskom mnogih od nas da smo zarobljeni u svetu u kom se odvijaju događaji koje ne razumemo u potpunosti i za koje nam se čini da su van naše kontrole i ne možemo uticati na njih, a sve to rezultira osećanjem dezorijentacije i našom nemogućnošću da postignemo sistemativno znanje o društvenoj organizaciji. Za početak, modernost potire tradiciju: „Životni oblici koje je donela modernost uklonili su sve tradicionalne tipove društvenog poretka, na način koji nikada ranije nije bio zabeležen“ (Gidens 1998: 16). Obeležja modernosti autor je nazvao „diskontinuitetima“ i pobrojao tri ključna: brzinu promena, širinu promena i unutrašnju prirodu modernih institucija (na primer, potpuno robni karakter proizvoda i najamnog rada). Modernost je bipolarna: ima svoju svetlu i tamnu stranu. Svetla strana su njene mogućnosti, i njih su najčešće isticali klasični osnivači sociologije. Marks i Dirkem su smatrali da je moderno doba puno problema, ali da pozitivnih mogućnosti ima više i da su dominantnije. Opasnosti koje okružuju svet o kome je pisao Gidens, a i svet danas, sve više dovode do gubitka vere u progres.
Modernost ima 3 koncepcije: institucionalnu, društvenu i onu koja govori o sociološkim znanju i karakteristikama modernosti. Uz opis poslednje koncepcije, za koju važi da proizvodi znanje o modernom društvenom životu, a to znanje se može upotrebiti u svrhu predviđanja i kontrole, Gidens navodi da bi poželjno bilo napustiti sociološku perspektivu i na drugi način prići problemu modernosti, kako bismo ga sagledali na pravi način. Sociologija nudi svoja tumačenja od kojih Gidens pokušava da se ogradi. Kroz celu knjigu on navodi stanovišta i citate drugih autora koji su se bavili problemom modernosti, ali nijedan stav ne uzima kao konačan, već ih do tančina razlaže, ukazujući na manjkavosti ili prednosti takvog posmatranja i tumačenja.
Dinamizam modernosti proističe iz takođe tri bitne stavke: razdvajanja vremena i prostora, iskorenjivanja društvenih sistema i, najzad, refleksivnog uređivanja i preuređivanja društvenih odnosa (refleksivno prisvajanje znanja). Razdvajanje vremena i prostora bitna je karakterisitika modernosti. Sve ranije kulture, kako ih Gidens naziva „premoderne“, posedovale su načine računanja vremena i prostora. Pismo i kalendar su povezivali KADA i GDE. Međutim, od pojave mehaničkog sata počelo je razdvajanje, koje je sve više napredovalo. Kalendar je standardizovan na svetskom nivou, i datiranje je sada jednako u celom svetu. Gidens navodi i fenomen dočeka novog milenijuma koji bi trebalo da se obeleži (kao što i jeste) u celom svetu. Mesto u modernom vremenu on označava kao „fantazmagorično“, jer lokalitete oblikuju udaljeni društveni uticaji. Otkrivanje dalekih predela i pravljenje univerzalnih mapa doprinelo je nezavisnosti prostora u odnosu na druga mesta i regije. Razdvajanje vremena i prostora imalo je svoje posledice, kao što je pojava „radikalne istoričnosti“, odnosno prihvatanja jedinstvene prošlosti, uzrokovana pomenutim standardizovanim sistemom datiranja, ali autor kao najbitniju posledicu navodi proces iskorenjavanja.
Iskorenjavanje je „izdizanje društvenih odnosa iz lokalnih konteksta interakcije i njihovo restrukturisanje u okviru neodređenog protezanja vremena – prostora“ (Gidens 1998: 30). Postoje dva tipa iskorenjavanja. Prvo se odnosi na stvaranje simboličkih znakova, a drugo na uspostavljanje ekspertskih sistema. Definišući simboličke znakove, Gidens se zadržava na znaku novca, pomoću koga objašnjava ovaj fenomen. Marks je novac nazvao „univerzalnom kurvom“, a kao mehanizam iskorenjavanja, prema Talkotu Parsonsu, novac je „sredstvo cirkulacije“ u modernom društvu. Gidens ovim određenjima nalazi mane, zaključujući da novac omogućava odvijanje transakcija pomoću aktera koji su na drugim stranama sveta, dakle, udaljeni u vremenu i prostoru. Od inicijalne forme novca, duga koji se vraćao trampom ili plaćanjem, novac je postao čista informacija, skup brojeva na odštampanom papiru, omogućavajući onima koji učestvuju u razmeni da na rukama i ne osete dodir novčanice.
Drugi tip iskorenjavanja ima veze, kao što smo napomenuli, sa ekspertskim sistemima. To su „sistemi tehničkih postignuća koji organizuju velika područja materijalnog i društvenog okruženja u kojem danas živimo“ (Gidens 1998: 35). Naime, velika većina laika će se povremeno posavetovati sa stručnjacima oko teme koja im nije bliska. Svi mehanizmi iskorenjavanja zavise isključivo od poverenja. Ekspertski sistemi jesu procesi iskorenjavanja jer pružaju garanciju našim očekivanjima u razdvojenom vremenu – prostoru. Autor sâm nema poverenja u dosadašnja istraživanja, i sva ih podvrgava detaljnim analizama.
Poverenje je ključna reč knjige Posledice modernosti, njen lajtmotiv. Reč kao takva nastala je XVII veku (kada je konstituisana i modernost!) i to kao španski pomorski termin, koji je zamenjivao dotadašnju upotrebu reči fortuna (reči karakteristične za renesansnu i baroknu dubrovačku književnost). Gidens navodi nekoliko enciklopedijskih definicija poverenja i ističe njihove manjkavosti, jer se poverenje najčešće poistovećuje sa pouzdanjem, što nije isto. Poverenje je poseban tip pouzdanja i pretpostavlja svest o okolnostima rizika. Autor kategorički odbija da se složi sa Lumanom koji kao zaštitu od rizika preporučuje nedelovanje, što nije tačno na nekoliko nivoa. Nedelovanjem ne možemo izbeći opasnosti koje prete, čak su veće šanse za to ako se uhvatimo u koštac sa njima. Gidens je poverenju posvetio najveći deo knjige, i pišući o određenju ovog fenomena, navodi dosta činilaca: da služi da se smanje ili uklone opasnosti, da je povezano sa odsustvom vremena – prostora (nema potrebe imati poverenje u nekoga ko je stalno tu, izraženije je u odnosima na daljinu) itd.
Kada je reč o odnosima tradicije i modernosti, proučavaoci ovog fenomena se uglavnom slažu da tradicija ima sve manju ulogu u životima ljudi. „Refleksivnost modernog društvenog života sastoji se u činjenici da se društvene prakse neprestano ispituju i menjaju, u svetlu novih informacija o samim tim delatnostima, tako da se njihove karakteristike sadržinski menjaju“ (Gidens 1998: 45). Društvene nauke su sa modernošću više i dublje isprepletane, upravo zbog promenjivosti društvenih praksi. U refleksivnosti modernosti sociologija zauzima središnji položaj, jer je upravo sociologija, kako Gidens napominje, najopštiji tip refleksije o modernom društvenom životu. Primera radi, službene statistike nisu samo „tvrdi“ kancelarijski podaci, već i te kako utiču na društveni svet. Znanje o visokoj stopi razvoda na određenom području, može uticati na sklapanje braka žitelja tog mesta.
Treći pomenuti faktor dinamizma modernosti, pored odvajanja vremena i prostora i razvoja mehanizma iskorenjavanja jeste refleksivno prisvajanje znanja. „Uzeta zajedno, ova tri svojstva modernih institucija pomažu da se objasni zašto život u modernom svetu više podseća na vožnju kočijama koju vuče zmaj u kasu (juggernaut) nego na vožnju automobilom koji se pažljivo kontroliše i kojim se dobro upravlja“ (Gidens 1998: 58). Pišući o razvoju fenomena grada od najranijih civilizacija, do današnjeg vremena, Luis Mamford je u knjizi Grad u istoriji dao sličnu sliku modernog čoveka:
„Naša današnja civilizacija je džinovski automobil koji sve brže i brže juri jednosmernom ulicom. No po njegovom sadašnjem dometu, tom automobilu nedostaju, nažalost, kočnice i upravljač, tako da vozač ima vlast nad kolima jedino utoliko što može da poveća brzinu, iako je u svojoj zaljubljenosti u mašinu i želji da postigne najveću moguću brzinu sasvim zaboravio cilj putovanja“ (Mamford 2006: 594).
Vožnja paklenim kolima može imati nenameravane posledice, ali mogu se desiti i neke greške u nacrtu, ili u upravljanju i izazvati katastrofu, poput primera koji je Gidens upotrebio kao moto knjige, a to je eksplozija u Černobilju 1986. godine. Na to je mislio Marks kada je modernost nazvao monstrumom, istakavši da njome možemo upravljati, ali da se često može otrgnuti kontroli i smrviti one koji joj se opiru. Može krivudati i menjati smer, ali vožnja može prijati i izazivati ushićenje.
Kada govorimo o institucionalnim dimenzijama modernosti, trebalo bi pomenuti kapitalizam, industrijalizam, kontrolu nad sredstvima prinude i nadziranje. Uspon nadziranja direktno je povezan sa usponom modernosti, najčešće u političkoj sferi, ali i u drugim. „Prema časopisu Economic širom Amerike postavljeno je trideset miliona kamera za nadgledanje, a svaki Britanac može da očekuje da će biti snimljen kamerom u proseku tri stotine puta u jednom danu. Da li bi ovo trebalo da nas plaši? U istom časopisu navodi se da samo nekolicinu ljudi potresa činjenica da su ʻnadgledaniʼ“[2]. Fenomen koji Gidens pominje kroz nagoveštaj, postaje vladajući 28 godina kasnije u eri interneta i rijaliti programa.
Procvat modernosti omogućila je globalizacija, odnosno, kako Gidens navodi, „intenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i vice versa“ (Gidens 1998: 69). Autor za primer globalizacije vojne moći uzima sâm rat, odnosno činjenicu da su dva lokalna sukoba poprimila svetske razmere. Globalizacijom medija čovek iz udaljenog mesta može bolje razumeti savremene događaje nego neki čovek iz grada, ili kako kaže Gidens – predsednik vlade sto godina ranije. Ovim putem, ljudi su svesni događaja iz celog sveta i više ništa nije nepoznanica. Naročito sada, skoro četiri decenije nakon objavljivanja Posledica modernosti kada je svaka informacija dostupna, na samo dva klika od nas.
Modernost je prouzrokovala promene određenja nekih pojmova. Primera radi, Zimel navodi da je takav termin „stranac“, a sociolozi su izveli generalan zaključak da u modernom društvu mnogi ljudi svoje vreme provode stupajući u odnose sa ljudima koji su im nepoznati. Sa druge strane, isto je i sa prijateljstvom: u premodernim vremenima prijatelj je imao središnju važnost, uživao bezuslovno poverenje, a njegove najcenjenije vrednosti bile su iskrenost i čast. U modernim zajednicama prijatelj je i poznanik i kolega, a njegove vrednosti su lojalnost umesto časti i autentičnost umesto iskrenosti. Do toga je došlo i samom promenom individue koja je sve više usredsređena na samorazvoj, „što dovodi do narcističkog hedonističkog bavljenja egom“ (Gidens 1998: 120). Na pitanje zbog čega većina ljudi ima poverenje u postupke drugih o kojima (postupcima) malo znaju, autor daje naslućivani odgovor – u uslovima modernosti poverenje je prećutno prihvatanje okolnosti u kojima su druge alternative nedostupne. Dakle, i poverenje je izgubilo svoje glavno obeležje. Iako je poverenje u druge psihološka potreba, sa procvatom modernosti ta potreba je sve istaknutija i prihvata se naslepo.
Praveći tabelu razlika između premodernosti i modernosti, Gidens na prvom mestu razlikuje odnose prema poverenju: u premodernom dobu je zasnovano na srodničkom sistemu, u modernom – na seksualnom i prijateljskom. Premoderno odlikuje lokalna zajednica koja predstavlja prostor poverenja, a moderno – apstraktni sistemi. Izlišno je reći da premoderno insistira na tradiciji, a moderno je zagledano u budućnost. Govoreći o rizicima, premoderni čovek razlikuje: pretnje iz prirode, ljudsko nasilje i gubljenje religiozne milosti. Rizici modernog čoveka su pretnje od refleksivnosti modernosti i pretnje ličnog besmisla.
Suočen sa rizikom, čovek ima nekoliko mogućnosti koje Gidens naziva „adaptivnim reakcijama“. To su pragmatičko prihvatanje, trajni optimizam, cinički pesimizam i radikalno angažovanje. Poruka koja provejava kroz svih 170 stranica knjige jeste da nijedno opredeljivanje ne bi trebalo da bude radikalno napravljeno, da je najčešće najbolji onaj izbor koji se nalazi imeđu dve ili više mogućnosti. Tako je i sa adaptivnim reakcijama, pobrojavši ih, autor nam je predočio njihove manjkavosti, npr. pragmatičko prihvatanje u krajnjoj liniji izaziva anksioznost, a radikalno angažovanje – preterano reagovanje i stvaranje društvenih pokreta. Suočen sa problemom, čovek bi trebalo ustane protiv njega. Ali šta ćemo ako je taj problem viševekovna borba protiv modernosti koja je konstantno u progresu? Nekoliko decenija nakon što je Entoni Gidens napisao Posledice modernosti svesni smo da možemo dopisati još 170 puta po 170 strana o datoj temi. Modernost nas košta više nego što je engleski sociolog pretpostavio pišući ovu knjigu.
LITERATURA
Gidens, E. (1998). Posledice modernosti. (V. Biga, & M. Lazić, Prevodioci) Beograd: Filip Višnjić.
Jelisavčić, M. (2016): http://novipolis.rs/blog/29916/do-poslednjeg.html (Pristupljeno 2 .12. 2024. u 13.30)
Mamford, L. (2006). Grad u istoriji: njegov postanak, njegovo menjanje, njegovi izgledi. (V. Ivir, Prev.) Beograd: Book & Marso.
[1] Deset godina kasnije, knjigu su na srpski jezik preveli Vesna Biga i Mladen Lazić (izdavačka kuća „Filip Višnjić“, Beograd).
[2] http://novipolis.rs/blog/29916/do-poslednjeg.html
Ostavi komentar