Pripreme za ustanak u Hercegovini 1875.

Autor: dr Miroslav Jovičin, istoričar

Ustanak srpskog naroda u Nevesinju u Hercegovini, koji se kasnije proširio i zahvatio čitavu Bosnu i Hercegovinu, najznačajniji je istorijski događaj na Balkanu i Evropi u drugoj polovini XIX veka. To je ubrzalo otvaranje i rešavanje Velike istočne krize, poznate još i pod imenom Istočno pitanje. Pod Velikom Istočnom krizom podrazumeva se povlačenje Turske sa Balkana i borba oko njenog nasleđa. Svoje pretenzije za tursko nasleđe isticale su Velike sile: Austrija i Rusija, mada ni planovi Engleske i Francuske nisu bili za odbaciti. Interesi velikih sila Austrije, Rusije, Engleske i Francuske, bitno su uticali na istorijsku sudbinu i život srpskog naroda na Balkanu tokom XIX i XX veka.

Novi ustanak srpskog naroda izbio je u Nevesinju 1875. godine, u središtu Istočne Hercegovine, koja je do tada bila po strani svih događaja. Ustanak u Nevesinju zapalio je čitavu Bosnu i Hercegovinu. Ubrzo je prerastao karakter lokalne pobune i pretvorio se u borbu srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje u jednu zajedničku državu svih Srba na Balkanu. Ustanak u Hercegovini 1875. godine bio je pod kontrolom kneževine Crne Gore. Borbe u Istočnoj Bosni, oko Tuzle kontrolisala je obrenovićka Kneževina Srbija. U Zapadnoj Bosni, u Bosanskoj Krajini oko Mrkonjić Grada, bori se sa ustanicima princ Petar Karađorđević Mrkonjić.

Rad na pripremanju ustanka počeo je još 1868. godine, kada je osnovan tajni komitet sa sedištem u manastiru Žitomislić. Ubrzo su po celoj Hercegovini osnovani pododbori, i njihovi poverenici stupiše u vezu sa svim viđenijim ljudima. Iduće godine rad na pripremi opšteg ustanka u Hercegovini nastavljen je sa toliko uspeha, da se na čelo pokreta stavio sam crnogorski knez Nikola. Svi hercegovački knezovi dali su pristanak, organizacija je izvedena do najsitnijih detalja, i za dan početka ustanka određen je 15. jun 1870. godine. Međutim, do ustanka nije došlo jer su Turci od mostarskog vladike Partenija doznali za ove pripreme. Odmah su počele vojničke pripreme i hapšenja viđenijih Srba i narodnih prvaka, tako da je osujećeno izvođenje opšteg ustanka. I pored ovoga nastavio se rad u Hercegovini, ali bez naročitog uspeha za tu godinu.

Krajem 1871. godine narodni prvaci su odlučili da harambaša Stojan Kovačević ide u Beograd i da tamo zainteresuje srpsku vladu za ustanak, na kome su nastavili rad stare hercegovačke vođe Mićo LJubibratić i Aleksa Jakšić. Tadašnja srpska vlada ne samo da nije obećala nikakvu pomoć, već je u martu 1872. godine prognala Kovačevića iz Srbije na nimalo dostojan način. Da sramota bude veća, čim se Kovačević vratio u Hercegovinu, na crnogorskom zemljištu blizu turske granice, uhvatiše ga ljudi knjaza Nikole i predadoše Turcima u Bileću. Vest se proširila munjevito i ogorčila sve Hercegovce. Tim povodom sastali su se narodni glavari u manastiru Kosijerovo, gde su doneli jednoglasnu odluku da se sa Crnom Gorom prekinu sve prijateljske veze. Ova odluka je bila dostavljena knjazu Nikoli preko grahovskog vojvode Anta Dakovića, koji je i sam delio mišljenje hercegovačkih prvaka. Pošto bi sprovođenje ove odluke bilo katastrofalno po interese Crne Gore, a naročito njene dinastije, knjaz Nikola je bio prinuđen da iz osnove menja svoju politiku prema Hercegovini.

Prva mera knjaza Nikole bila je da je poslao svoje najbolje ljude Hercegovce, da pomoću mita oslobode Kovačevića iz turske tamnice i ubede Hercegovce kako knjaz Nikola nije kriv za predaju Stojana Kovačevića Turcima. Sramotu za tu stvar je morao da podnese Ćetko Pejović, koji je rekao da je to učinio po svojoj ličnoj inicijativi. Sve bi ovo ostalo bez uspeha, da se u avgustu iste godine Kovačević srećnim slučajem nije spasao turskog ropstva. Mesec dana kasnije izbio je veliki i krvav sukob između Crnogoraca i Turaka, što je dovelo do vojnih priprema na obe strane. Kod Hercegovaca ovo je izmenilo rđavo raspoloženje prema Crnoj Gori, i došlo je do zajedničkog rada na pripremi rata sa Turcima. U aprilu 1873. godine izbio je ustanak u okolini Nikšića, ali je bio kratkog veka jer ga je Turska uz intervenciju Crne Gore ugušila u samom začetku. Ovako držanje Crne Gore vrlo je nepovoljno uticalo na raspoloženje pograničnih hercegovačkih plemena koja su učestvovala u ,,Vukalovića ustanku“ i zatim se rad na pripremi ustanka mogao nastaviti samo u krajevima koja nisu učestvovala u pomenutom ustanku.

I pored ovakvog držanja Crne Gore prema ustanku i lošeg raspoloženja hercegovačkih plemena prema njoj, raspoloženje naroda u Nevesinju, Dabru, Rudini i Zavođu bilo je toliko veliko da su njihovi prvaci u julu 1874. godine odlučili da se narod diže na bunu te jeseni, ili najkasnije idućeg proleća. Još od 1872. godine nastavile su se pripreme za ustanak u Hercegovini. Naredne 1873. i 1874. godine bile su sušne i nerodne što je pogoršalo i onako teško stanje naroda. U ovako teškoj situaciji ideja je pala na plodno tlo i to je bio jedini izlaz iz teške situacije. Na Malu Gospojinu 21. septembra1874. godine, kod crkve u selu Biograd kod Nevesinja, održan je sastanak narodnih starešina i viđenijih ljudi iz nevesinjskog kadiluka, koji je rešio da se s proleća sledeće godine krene u ustanak i borbu. Crnogorskom knezu Nikoli da se stavi do znanja ustanički plan i da se uputi jedna tužba na Turke, da bi se tražila pomoć od Crne Gore i knjaza Nikole. Nezavisno od pregovora na Cetinju, pripreme su bile nastavljene. U bilećkom i trebinjskom kraju njima su rukovodili serdar Todor Mujičić, Gligor Milićević, Vasilj Svorcan i Sava Jakšić.

Ustanička deputacija iz Nevesinja, u kojoj su bili Jovan Gutić, Simun Zečević i Miloš Kešelj, krajem septembra 1874. godine, otišla je na Cetinje i bila je srdačno dočekana i primljena na Cetinju. Glavni zahtev deputata bio je da se izdejstvuje kod knjaza dozvola za nabavku oružja, odnosno knjaževo odobrenje crnogorskim podanicima da mogu Hercegovcima prodavati oružje i municiju. Knjaz Nikola je bio preko svake mere ljubazan, dade im neke savete, ali je odbio svaku pomoć, izgovarajući se svojom nemoći jer je Rusija bila nespremna za rat sa Turskom. Ipak je dogovoreno da ustanak počne rano u proleće 1875. godine, uz potpunu kneževu kontrolu. Planove o ustanku trebalo je držati u strogoj tajnosti. Ali, nevesinjski muslimani doznadoše za ove veze i planove ustanika i odmah pohitaše da pohapse kolovođe. Jedan od lokalnih vođa ustanka, Jovan Gutić iz Zovog Dola, pobeže u goru. NJegov slučaj pobunio je stanovništvo u susednom selu Lukavcu. Turske vlasti, bojeći se neuspeha, ponudiše pregovore, što su ustanici prihvatili da se malo priberu i obaveste o svemu knjaza Nikolu i Crnu Goru. Knez je uspeo da smiri borbeno raspoloženje ustanika, čak je i od Turaka izdejstvovao amnestiju za ustanike. Mnogi ustanici, koji nisu ,,još ni puške ogaravili“ vratili su se kućama i bez većih problema prezimili su do proleća 1875. godine. Neki od ustanika, njih oko stotinu dvadeset, prebegoše u Crnu Goru, gde ih je primio knjaz Nikola i odredio im je Grahovo za mesto stanovanja. Odatle su bili blizu svojim selima i mogli su održavati veze sa svojim Hercegovcima. NJima se pridružila nekolicina hercegovačkih katolika sa svojim vođom don Ivanom Musićem, koji je 25. marta 1875. godine stigao na Cetinje.

Dolazak austrijskog cara Franje Josifa u Dalmaciju i Boku u proleće aprila 1875. godine, nije nimalo bila obična i bezazlena stvar. U vojnim krugovima Monarhije odavno se tražilo sigurno zaleđe za Dalmaciju i Hrvatsku, a to je bila Bosna i Hercegovina. U Imotskom je car primio jednu franjevačku deputaciju na čijem je čelu bio mostarski biskup fra Petar Buconjić. Ta deputacija nije se samo žalila caru na turske zulume, već je istakla u prvi plan pravo Austrije na Bosnu i  Hercegovinu. Ćesar je prihvatio taj zahtev i hrabrio je narod na ustanak i borbu protiv Turaka. Sastao se i sa knjazom Nikolom, i pored ostalih stvari razgovaralo se o hercegovačkim emigrantima. Posle ove carske posete Dalmaciji, knjaz Nikola više nije mogao sedeti skrštenih ruku, već je pozvao na Cetinje sve emigrante i nekoliko sati pričao sa njima. Izneo im je razgovor sa ćesarom, govorio o turskoj sili, nespremnosti Rusije za rat sa Turskom, o nemoći same Crne Gore… Naposletku im je otvoreno rekao da od ustanka u Hercegovini ne može biti ništa, barem tri godine, dok se Rusija ne spremi za rat. Kada se emigranti povratiše od šoka, odgovoriše knjazu ,,da će se pobiti s Turcima, čim ih napanu ili ma čime izazovu“. Ipak je knjaz imao velik i jak uticaj u Istočnoj Hercegovini, s druge strane i narod je polagao velike nade u njega, znajući da je svaka njihova borba bez crnogorske pomoći unapred bila osuđena na propast. Posle knjaževog pristanka i date reči, 24. aprila darovao ih je i vratio u Grahovo, a malo docnije poslao svog tasta, vojvodu Petra Vukotića, koji ih je odveo na tursku granicu prema Bileći i predao ih Turcima.

Pre razdvajanja kod Bileće emigranti ugovore da svaki u svom kraju pozove narod na pobunu i na svaki način izazivaju Turke, kako bi ih ovi napali. Time bi bili ispunjeni uslovi za dobijanja pomoći od knjaza Nikole, kao što im je u tome slučaju obećao. Po povratku u svoja sela emigranti su razvili najjaču agitaciju kod naroda, pričajući mu o poruci ruskog cara i crnogorskog knjaza, da je došlo vreme za ustanak, a oni, car i knjaz će ga pomoći. Odmah su počeli izazivati Turke, naročito u Nevesinju, što je navelo domaće Turke u trebinjskom, bilećkom, stolačkom i gatačkom kadiluku da se organizuju i pokrenu jedan iznenadni, preventivni i dobro organizovan napad na buntovna sela oko Nevesinja. Napad bi trebao da bude odlučan, hercegovački prvaci pobijeni i pohapšeni, kako bi se svaka dalja opasnost eliminisala. Međutim, do napada nije došlo jer je Alija Drljević plan o ovom pohodu slučajno otkrio rilačkom knezu Mrdaku Luburiću. Luburić je odmah uzbunio Rudinu, Dabar i Zavođe, te prinudio lokalne Turke da odustanu od napada na Nevesinje. Ovaj pokušaj Turaka poslužio im je kao izgovor da zatvore sve puteve koji su povezivali Nevesinje sa ostalim kadilucima. Odmah zatim su stanovništvu istaknutih turskih sela zabranili svako udaljavanje i okupljanje. Ovaj nenadani teror od dojučerašnje raje lokalni muslimani su morali da trpe po instrukcijama viših turskih vlasti, koje su se trudile da Srbima ne daju povod za ustanak. Štaviše, buntovnicima je davana opšta amnestija, obećane su im mnoge povlastice kako bi im olakšali, prvenstveno, plaćanje poreza. Ova turska popuštanja iskoristile su ustaničke vođe tumačeći ih kao slabost turske države.

Pokušaji zakonodavca Abdul Medžida da izjednači hrišćane sa muslimanima

Kroz čitav XIX vek aktivna borba Srba vodila se uglavnom protiv Turaka. Ta borba je započeta u Šumadiji, pod vođstvom vožda Karađorđa Petrovića 1804. godine. On je jasno formulisao taj cilj, koji se trebao završiti oslobođenjem od tuđinske robske vlasti i stvaranjem slobodne države svih Srba na Balkanskom poluostrvu. Ta borba se prenosila iz Srbije u druge srpske krajeve. To prenošenje vršilo se po nekom pravilu geografske bliskosti i oslonca na jačeg. Na Karađorđev poziv za borbu, prva se odazvala malena Crna Gora, Drobnjaci, Hercegovina i Primorje. U Bosni, u sarajevskom i visočkom kraju, ustanci nisu nikada pokretani, jer je nedostajala neposredna i direktna veza i oslonac sa borbenim srpskim elementom. Prve pobune hercegovačkih Srba u XIX veku ne odmiču daleko od crnogorske granice. Uporedo sa jačanjem nacionalne svesti o borbi za nacionalnim oslobođenjem, ustanci prodiru dublje u unutrašnjost Hercegovine prema Nevesinju i Mostaru. Glavne borbe u prvoj polovini XIX veka, vode se oko Grahova 1853–1856. godine, u kojima masovno učestvuju hercegovački ustanici pod komandom hajdučkih harambaša Petka i Stojana Kovačevića iz sela Srđevica kod Gacka. Ustanak kasnije zahvata oblasti Pivu i Banjane. Za vreme ustanaka pod vođstvom Luke Vukalovića 1852–1862. godine ustanak zahvata južnu Hercegovinu oko Trebinja i širi se na sever na Gacko i Zagorje u gornjoj Hercegovini.

Pravoslavni Srbi činili su u Bosanskom vilajetu relativnu većinu. Prema podacima „Austrijskog geografskog društva, Beč“ (Die Österreichische Geographische Gesellschaft, Wien) u predvečerje ustanka u Hercegovini živelo je oko 130.000 pravoslavnih Srba (57, 27%), oko 55.000 muslimana (24, 23 %) i oko 42.000 katolika (18, 50 %). U celom Bosanskom vilajetu živelo je oko 490.000 pravoslavnih Srba (49, 44 %), oko 355.000 muslimana (35, 81 %) i oko 164.000 katolika (16, 54 %).

Česte bune i ustanci srpskog naroda širom Balkanskog poluostrva naterao je Turke da menjaju zakonodavstvo prema hrišćanima. Sultan Abdul Medžid (1839–1861), naslednik Mahmuda II, pred sobom je imao težak zadatak da Osmansko carstvo približi modernim evropskim državama. U tom cilju izdao je deklaraciju o reformama pod nazivom Tanzimati Hajrije, Korisne reforme, odnosno Hatišerif od Gilhane 3. novembra 1839. godine. Po svojoj formi to je ferman čije su odredbe sistematizovane u formi zakona. U uvodnom delu naglašava se da je Osmansko carstvo svoju moć steklo pre svega poštujući šerijatski zakon, ali da je potrebno doneti i nove zakone kako bi država prosperirala. Novi zakoni trebali bi se zasnivati na principima zaštite imovine, regulisanja poreskog sistema, vojne obaveze, ravnopravnosti. Zaštitom ličnosti i imovine bi se stvorilo poverenje između države i njenih stanovnika. Porez se određuje prema imovnom stanju pojedinca. Za vojnu službu iz svake pokrajine se uzima odgovarajući broj vojnika srazmerno broju stanovnika, vojni rok je ograničen na četiri do pet godina. Ferman takođe izjednačuje kompletno stanovništvo carstva, bez obzira na veru i klasu. Ukidaju se nazivi za razne slojeve društva kao što su raja, ehalija, asker…

Isti sultan Abdul Medžid 18. februara 1856. godine izdao je hatihumajun, zakon koji je proglašavao jednakost hrišćana sa muslimanima. Vojna obaveza omogućavala je, muslimanima i hrišćanima, s mogućnošću da je zamene, bedelija, proglašavao je primanje hrišćanskih svedočanstava pred sudovima. Mnoga druga načela za napredniju reformu i na osnovu tih obećanja zabranjeno je bilo na Pariskom kongresu svako mešanje evropskih sila u unutrašnje prilike u Turskoj. Hatihumajun je javno pročitan u Sarajevu 13. marta i primljen je od muslimana, a i od činovnika svih okruga, s najvećom osudom jer se nisu mogli pomiriti s mišlju o ravnopravnosti i jednakosti s nekim ko im vekovima nije bio ravan po zakonu. Hrišćani su ga primili s nepoverenjem i zabrinutošću, jer su iskusili beskorisnost svih tih odredbi, počevši od Hatišerifa od Gilhane. Nisu videli nikakvog jemstva da će se ta lepa obećanja ispuniti, a zabrinuti su bili jer su strahovali od muslimanske revandikacije u raznim oblicima. Čak nije ispaljen ni dvadeset jedan top tom prilikom, kako se u tim prilikama činilo.

Kao omalovažavanje fermana smatralo se i to što je ferman stigao 1. marta, a pročitan je tek trinaest dana kasnije i to ne po običaju u velikom dvorištu vladine palate, nego u dvorištu pašine konjušnice. Hatišerif je čitan na turskom jeziku u prisustvu svih vlasti, poglavara svih nemuslimanskih opština, članova provincijskog veća i oko tri do četiri stotine građana muslimana, hrišćana i Jevreja. Jedan član veća, Bosanac, onda je na srpskom jeziku objasnio smisao pročitanog hatišerifa s nekoliko banalnih fraza. Tako se svet razišao ne razumevši ništa što je proglašeno, jer je malo ko znao turski.

Izveštaji austrijskih konzularnih agencija iz provincije potvrdili su taj utisak i još jače su podvlačili zastrašenost i očaj hrišćana. U Banjaluci turski tekst nije preveden narodu koji ga uopšte nije razumeo. Banjalučki kajmakam Adem efendija rekao je prisutnima posle čitanja otprilike ovako: Sada je objavljen jedan hatihumajun, a šta sadrži i kako će se njegova sadržina izvoditi, to će se vremenom saznati. Odlučniji banjalučki muslimani nisu hteli proglašenju ni da prisustvuju, izjavivši da ga je nemoguće provesti u delo. U Livnu i Tuzli bilo je isto raspoloženje i muslimani su pretili hrišćanima, koji su se sada pokazivali još više ponizni da ne bi izazvali bes muslimana. Opšte uverenje bilo je da sama turska vlada i njeni organi ne mogu provesti često objavljivane reforme, građansko i versko oslobođenje i izjednačenje s muslimanima bez aktivne intervencije stranih sila.

Vojni austrijski izveštaji sa granice javili su da hatihumajun nije bio ni proglašen u bihaćkom sandžaku, ali da su muslimani od izdavanja tog zakona protiv hrišćana postali još bešnji. Mnogi su se zaklinjali da nikada neće dozvoliti da hrišćani uvedu zvona na crkvama i da postignu jednakost. I zaista, hatihumajun se u Bosni teško i sporo sprovodio kao i pre Hatišerif od Gilhane, i dalje su stizale pritužbe da se ne primaju hrišćanska svedočanstva na sudovima. Godinu dana pre bilo je proglašeno da se uvode policijski sudovi, tahkik-medžlisi, ali je to sprovođeno samo u središtu provincije, a ne u srezovima. U martu 1857. godine javljalo se o prvim slučajevima da su primana svedočenja hrišćana pred sudovima, kao u jednom isleđivanju u Prijedoru na navaljivanje banjalučkog kajmakama Adem efendije. Huršid paša dao je hatihumajun verskim vlastima obeju hrišćanskih konfesija da ga proglase. Apostolski vikar biskup Marijan Šunjić poslao ga je parohijskim sveštenicima sa propratnim pismom u kojem ih je pozvao da objasne narodu njegove glavne tačke, da pozovu narod da bude odan sultanu, i da strpljivo čekaju na ostvarenje svojih prava. Tako su izvršni organi turske vlasti zamišljali primenu hrišćanskih prava koje je Porta pod pritiskom Evrope dala.

U svim krajevima Bosne govorilo se o jakom nezadovoljstvu muslimana zbog hatihumajuna i o živoj agitaciji protiv njegove primene. Age i begovi stupili su u međusobne dogovore i dopisivanja. Održali su buntovne sastanke i stvarali zavere čak i pred očima viših državnih činovnika. Čulo se i za imena budućih vođa otpora: u Posavini je spominjan bivši serasker Hasan-beg, u Banjaluci bogati Hadži-Nazif aga, u Bihaću uticajni Mujaga Agić. U Banjaluci pomagali su Nazif agu Hadži Mehmed beg DŽinić i drugi ugledni muslimani. Javljalo se čak da su oni skovali zaveru da prilikom pazara 15. juna 1856. godine prirede u Banjaluci pokolj hrišćana. Pedesetak vođa opozicije poslali su izaslanike u sve bosanske tvrđave s pozivom na opšti ustanak protiv hrišćana. Među tim vođama nalazila su se dva sina Adži-bega Cerića, Sulejman-beg i Paša-beg iz Dubice, s još nekim dubičkim muslimanima. Bojeći se pokolja, hrišćani su provodili noći izvan kuće u prirodi. Dubički mudir bio je omrznut zbog strogosti, nije imao nikakvu zaštitu u nekolicini kavaza i morao bi u slučaju ustanka bežati ispred slične opasnosti kao i hrišćani. Hadži-beg DŽinić prijavio je kajmakamu da se sprema zavera, kajmakam je sklonio kod sebe austrijskog konzularnog agenta Radulovića, izveo je vojsku i okrenuo topove na varoš. Zatim je zapretivši pobunjenicima sprečio pokolj. Austrijska vojna komanda pojačala je tim povodom kordonske straže na Kordunu, Baniji i Lici.

Hatihumajun je pojačao mržnju muslimana protiv hrišćana, da su se posle njegove objave vesti s granice o povećanom broju ubistava i zlostavljanja hrišćana umnožile. Huršid paša je izjavljivao da je u neprilici kako će fanatičnim Bosancima objasniti sav značaj hatihumajuna i kako će ga provesti. U Krajini, gde su muslimani bili najbuntovniji, toliko se malo vodilo računa o hatihumajunu da su krajiški muslimani tim bili zadovoljni da su se iz zahvalnosti pokazali spremni da pođu dobrovoljno u vojsku protiv Crne Gore. Banjalučki kajmakam Adem-efendija postavio je Nazif-agu kao svog tumača. Huršid-paša je pokazao da podcenjuje Nazif-agu, ali su ga izveštaji austrijskih konzularnih agenata prikazali kao lukavog i preduzimljivog reakcionara, koji je dobro zaostajao od slomljenih starih protivnika reformi. On je kao takav učestvovao u ustanku protiv Vehidži-paše i bio sedam godina u izgnanstvu na ostrvu Rodosu.

Kako su austrijski predstavnici u Bosni, koji su većinom bili graničarski oficiri i bolje razumevali jezik i život naroda i bili u jačem dodiru s njim, javljali i primerima dokazivali kako je proglašena ravnopravnost hrišćana još više potpirivala mržnju muslimana. Francuski konzul Viet javljao je svojoj vladi da se muslimani drže umereno, ali da hrišćani, osobito katolici, sve više izazivaju muhamedance, da bez dozvole vlasti podižu zvonike na crkvama sa bezbroj krstova koji se mogu shvatiti kao izazivanje. Povodom straha hrišćana od pokolja, generalni guverner je na intervenciju Atanaskovića poslao jednu mešovitu komisiju da ispita tu stvar. Komisija je, prema izveštaju Vieta utvrdila da nimalo nema istine u celoj priči. Ako je na sud austrijskih predstavnika kao graničarskih oficira mogla uticati simpatija za hrišćane, na Vietovu ocenu prilika sigurno je uticala podozrivost prema austrijskoj politici i austrijske aspiracije u Bosni.

Provincijski organi turskih vlasti nisu imali dovoljno oružanih ljudi na raspolaganju da održavaju red i mir. Vlada je ovlastila mudire da obrazuju odeljenja pandura za slučaj unutrašnjih sukoba između muslimana i hrišćana, ali su panduri bili najveći progonitelji hrišćana. Banjalučki kajmakam je 8. jula 1856. godine pozvao hrišćanske sveštenike svog sandžaka i tražio je od sveštenika da potpišu kako nema više progona hrišćana i da je hatihumajun izvršen. Tom zahtevu oduprli su se katolički sveštenici iz Bosanske Gradiške (turski Berbir, M. Jovičin). Turski državni organi su zlokobno i osvetoljubivo primenjivali proglašenu ravnopravnost hrišćana, što se vidi iz izveštaja gradiške graničarske regimente. Na turskoj strani vlasti su rekvirirale lađe za prevoz trupa Savom i Dunavom do Silistrije (grad u Bugarskoj, Silistrijski ejalet postojao je od 1593. do 1864. godine, M. J.) i uzeli hrišćane da besplatno veslaju. Bez sredstava za život mnogi su se na tom putu porazboljevali, uzeo ih je katolički fratar Franjo Zubić pod zaštitu intervenišući kod mudira Reuf-bega. Fratar Zubić je molio Turčina da uzme muhamedance, jer će oni lakše dobiti izdržavanje. Mudir se razbesneo i rekao je fra Zubiću da ,,svaki turski podanik treba rado da besplatno služi državi, budući da su sada hrišćani ravnopravni sa muslimanima“. Još je poslao Zubića kajmakamu u Banjaluku da odgovara za taj postupak.

Hatihumajun iz 1856. godine izjednačio je hrišćane sa muslimanima i u vojnoj obavezi, ali je stvarno primenjena prema hrišćanima obligatna odredba da se otkupe novcem iz vojne službe. Harač, koji je ponižavao hrišćane kao građane drugog reda ukinut je, ali su umesto toga sada hrišćani morali da plate veću sumu, bedeliju, ili vojninu. Dok se harač kretao obično do petnaest pjastri, bedelija je u Sarajevskom srezu iznosila dvadeset dve pjastre, a u nekim mestima je rasla čak do 45 pjastri. Razrezane sume vojnine na hercegovačke kadiluke iznosile su oko 20% više nego sume novca koje su pre skupljane za harač.

***

U drugoj polovini juna upadnu u Nevesinje hajdučke čete Pere Tunguza i Filipa Kovačevića, i preko volje nevesinjsih ustaničkih vođa napadnu jedan turski karavan u Bišini. Karavan je opljačkan i sedam turskih kiridžija je posečeno. Kako je u ovoj pljački učestvovao Filip Kovačević, Crnogorac sa nekoliko crnogorskih podanika, turska vlada je uložila oštar protest knjazu na Cetinje. Turci su tražili novčanu nadoknadu za opljačkanu robu i posebnu naknadu u novcu za poginule. Knjaz Nikola je već ranije imao neprilika zbog ovih hajduka, pa naredi čevskom komandantu Peku Pavloviću da odmah ode u Hercegovinu, ubije Tunguza i pohvata hajduke. Turske podanike među hajducima da preda Turcima, a Kovačevića sa njegovim hajducima, crnogorske podanike, da sprovede sudu na Cetinju. Pavlović je imao za zadatak i da pronađe opljačkanu robu i konje koje će da preda najbližim turskim vlastima. Pavlović je pronašao uskoke, a opljačkanu robu i konje je ranije hajducima preoteo banjski vojvoda Maksim Baćović, koji nije hteo u svemu da izvrši naredbu Knjaza Nikole bojeći se sudbine Ćetka Pejovića. Baćović im naredi da se za izvesno vreme posakrivaju. Tunguz se sakrio u Goslić, Kovačević u Boku, a ostali hajduci kud koji. Peko se zadržao u bilećkom kraju da motri na događaje u Hercegovini i o njima izveštava knjaza.

Krajem juna većina nevesinjskih sela bila su u odmetništvu, ustanici behu potpuno spremni za borbu. Ipak su čekali da ih Turci prvi napadnu, jer im je trebao jak povod. Da bi ih još jače izazvali, sa jednog velikog zbora u Kifinom selu budu poslati 25. juna Ilija Stevanović, Trivko Grubačić i Trivko Buva sa jednom jakom četom na Lipeta, da tu preseku put Nevesinje-Konjic i pobune tamošnja sela. Sutradan sretne ih u planini Crvanj knez Mikoje Vujičić, koji im je ukazao na veliku opasnost kojoj se izlažu odlaskom na istaknuta mesta Vipeta, gde mogu biti lako opkoljeni i uništeni od Turaka. Zbog toga promeniše maršrutu i odu na Morine, gde se očekivao nailazak boračkih Turaka u pohodu na Nevesinje. Dok su se ovako razvijale stvari u zapadnom Nevesinju, na istočnom delu pronese se glas da je ova četa na Konac polju opkoljena od Turaka i u opasnosti da bude potpuno uništena. Odmah se javilo pedeset momaka i pod Kikom Stevanovićem i Jovanom Gutićem usiljenim maršem im krenu u pomoć.

Ne znajući šta je tačno s četom, zaustave se u Mijatovce kod Krekova i tu napišu pismo Grubačiću. Pismo su poslali po Peru Dutini i Jovanu Šarencu, no oni budu uhvaćeni od jednog odreda domaćih Turaka, koji su iz Bijeljine motrili na kretanje pojedinih ustaničkih četa.  U kome starešina odreda, serdar Sarić, naredi Šarencu da pozove Tomu Savića, starog kodžabašu i naredi mu da se ustanici  raziđu kućama. Ako se ne raziđu, serdar Sarić će ih silom rasturiti, za šta ima naredbu od Vali-paše iz Sarajeva. Odmah zatim je poslao stotinu ljudi, ali su ustanici ugrabili jedan klanac pred Turcima i tu se zabarikadirali. Kada su Turci naišli, ustanici ih pozovu da se vrate natrag, ali Ahmet Dedović opali iz puške na Anta Gutića. Razvio se prvi boj 27. juna 1875. godine koji je trajao do noći, i u kome su Turci bili poraženi. Imali su trojicu poginulih, a ustanici jednog lakše ranjenog.

U noći 27/28. juna iskupilo se oko pet stotina ustanika u Kifinom Selu i odluče da prvaci sa malim četama prokrstare kroz sva nevesinjska sela i vide pravo raspoloženje naroda prema ustanku, naročito posle prve borbe kod Krekova. Odatle su poslali obaveštenja o borbi na sve strane i Rudinjane zamolili za oružanu pomoć. Za Petrovdan 12. jula odredili su velike mitinge u Jugovićima kod seoske crkve i u Kifinom selu pa se razišli. Sutradan, 28. juna došlo je do kraće borbe na Morinama između jedne ustaničke čete i boračkih Turaka, gde su se Turci morali povući, a ustanici zadržali svoje položaje. Na glas da je kod Krekova opet došlo do oružanog incidenta, rudinjski i zavođski prvaci odlučili su da se Nevesinjcima pošalje u pomoć Mrdak Luburić sa stotinjak Rudinjana. Sledećeg dana iskupilo se petstotinjak ustanika u Kifinom selu i tu odluče da se s Turcima nikako ne mire, već da nastave borbu koju su započeli. Odatle su uputili pismo knezovima konjičkog kadiluka da ustanu na oružje, ,,jer je došlo vrijeme da se sveti Kosovo“, i pisma i poruke poslaše po Savi Zurovcu. Poruku sa istim sadržajem o produžetku borbe doneli su isti dan i četiri stotine pobunjenika kod crkve u Jugovićima, i još su pozvali gatačke Srbe u pomoć. Za poslanika odrede Jova Golijanina, trgovca iz Fojnice kao najpodesniju ličnost zbog njegovih trgovačkih veza sa Gačanima. Kasnije istog dana Golijanin se sastao u Domrčkoj crkvi sa gatačkim poglavarima, gde su ovi obećali pomoć Nevesinjcima.

Čim je doznao za  pobunu, da je u Nevesinju počeo ustanak, knjaz Nikola naredi Peku Pavloviću da ode u Nevesinje i na svaki način umiri ustanike. Kada je dobio naredbu Pavlović se sa svojom četom nalazio u okolini Bileće, stigao je u Nevesinje 29. juna. Na sastanku je pokazao vođama ustanka naređenje knjaza Nikole, tražeći da se odmah pokore Turcima. Ovaj gest je toliko ogorčio prisutne, da je pop Petar Radović hteo da ga ubije, ali na Pekovu sreću Mrdak Luburić mu je sačuvao život i ispratio ga iz Nevesinja. Tih dana iz Sarajeva u Nevesinje stiže jedna turska komisija koju su sačinjavali Hajdar-beg, Čengić, Petrać efendija, Konstan efendija i Hasan-Edin paša. Komisija je imala zadatak da ispita uzroke bune i da raznim ustupcima i obećanjima okrene narod od ustanka. Nekoliko knezova ode na sastanak u selo Miljevac, gde posle dužeg razgovora i objašnjavanja donesoše komisiji sledeći odgovor: ,,Mi s našim Turcima nećemo da se mirimo, a od cara ne bježimo. Tražimo da nam se skinu zulumćari“. Tu je bio kraj sastanka, a Selim paša 3. jula sazove novi sastanak sa desetoricom knezova, koji je bio kratak, i ostale su pašine rači: ,,Da mi donesete miriju (danak, harač, M. J.) i umirite narod i onda ste mi prava raja; ako mi za osam dana ne donesete miriju i ne umirite narod, dići ću vojsku na vas.“

Kada se, obavešteniji i pismeniji od ostalih, rudinjski knez suprotstavio paši rečima da je još Hatišerifom od Gilhane zabranjena reč ,,raja“, zamalo se pašini telohranitelji ne pobiše sa ustanicima.  Ustanici 7. jula odbiše da popuste i komisija napusti Nevesinje, Selim paša dobi naređenje od velikog vezira da ustanak uguši silom. U četvrtak 10. jula Selim paša je naoružao bašibozluk i izvršio sve pripreme za opšti napad na Srbe iz Nevesinja, Rudine, Dabra i Zavođa. Istog dana pozove Sulejman-beg LJubović na sastanak Kika Stevanovića, pa ga tačno obavesti o nameravanom turskom napadu na ušančene pobunjenike kod Biograda, Fojnice, Divina i Predolja. Idućeg dana obe strane vršile su grozničave pripreme. U subotu 12. jula Turci sa jakim snagama napadnu ustanike kod navedenih mesta i posle dvodnevne krvave bitke izvojevaše pobedu na svim naznačenim mestima. Posle uspešno okončane kampanje Selim paša 14. jula naredi povlačenje svojih četa i odmah uputi pisma viđenijim ustanicima, u kojima je pozvao narod na pokornost opraštjući mu potpuno i dajući nekoliko dana slobodnog vremena za razmišljanje. Istog dana jedan deo ustanika se iskupio u Studencu i doneo odluku da se nastavi ustanak i zatraži pomoć od Banjana i knjaza Nikole; za poslanika odrediše Trivka Grubačića. Čim je primio pismo od Nevesinjaca, vojvoda Masim Baćović okupi šest stotina Banjana na Ubli odakle je svojim prisustvom ugrozio rudinske i gatačke Turke.

Grubačić je stigao na Cetinje 17. jula i odmah se javio knjazu Nikoli, kome je izložio težak položaj ustanika i zamolio za hitnu pomoć. On je podsetio knjaza na dato obećanje, a to je da će poslati pomoć (ma šta to značilo) ukoliko Turci budu napali Hercegovce. Knjaz Nikola je zadržao Grubačića, istovremeno je pooštrio naredbu svojim vlastima da spreči svako krijumčarenje oružja i municije za Hercegovinu i da stanicima onemoguće prelaz na crnogorsko zemljište. Zatim je naredio banjskom vojvodi Simu Baćoviću i Vidaku Koprivici, juzbaši turskih pandura u Banjanima, da odmah idu u Bileću i tamo iščekuju komisiju s kojom će ići u Nevesinje radi umirenja ustanka. Baćović i Koprivica odoše u Bileću 19. jula, javiše se turskim vlastima i pokažu naređenje knjaza Nikole.

Događaji koji su se nizali u Hercegovini prinudili su knjaza Nikolu da odustane od ove akcije. Nekako tih dana pojave se među ustanicima stare hercegovačke vođe Mićo LJubibratić i Aleksa Jakšić. Oni su uveravali narod o spremnosti Rusije i Srbije da ustanike pomognu oružjem i opremom. NJihov dolazak iz Beograda jako je uznemirio knjaza Nikolu i on po Vuku Filipoviću posla strogo naređenje Peku Pavloviću i vođama ustanka da ih odmah ubiju. Pavlović je pokazao nekim vođama knjaževu naredbu, napadne na LJubibratića i Jakšića, razoruža ih i poveže, ali ih neki ustanici otmu, a Peka proteraju iz kraja. LJubibratić i Jašić se skone u Dubrovnik, a hercegovački ustanici ulože oštar protest kod knjaza Nikole, prinude ga da LJubibratića i Jakšića pozove na Cetinje i da im da punu satisfakciju. U njihovom dolasku među ustanike knjaz je video snažnu, ali nemilu mu srbijansku propagandu. Uz to je dobio nedvosmislena obaveštenja o rešenosti ustaničkih vođa za produženje ustanka i traženja pomoći sa druge strane. Povrh ovoga, ratno oduševljenje je već zahvatilo Crnogorce i oni su tražili od knjaza Nikole da Crna Gora pomogne ustanak u Hercegovini.

Sve ove okolnosti, a naročito strah od tuđe intervencije prinude knjaza Nikolu da odustane od svoje politike nemešanja i pomogne ustanak. NJegova prva pomoć sastojala se u slanju depeše vojvodi Maksimu Baćoviću, koji mu je savetovao da odmah pošalje tri stotine ljudi Nevesinjcima u pomoć. Baćović je poslao Blagoja Koprivicu i Rista Baćovića sa odredom od trista Banjanaca u pomoć Nevesinjcima o čemu obavesti vojvodu Sima i Vidaka Koprivicu u Bileći. Ovom odredu Banjana za Nevesinje pridružiše se mnogi Rudnjani, i u Gosliću prikriveni harambaša Tunguz sa nekolicinom uskoka. Zborno mesto je bilo u Lukavcu, gde se koncentrisale jake snage ustanika iz Nevesinja, Rudine, Dabra, Banjana i jedna četa bokeljskih dobrovoljaca koju je predvodio Simo Samardžić Bijeli. Čim je dobio obaveštenje o ovom grupisanju ustanika kod Lukavca, Selim paša se uputio sa jednim taborom nizama i mnogim bašibozlukom da ih rastera. Ustanici odbraniše ovu važnu poziciju i potukoše Selim pašu do nogu. Vest o važnoj i velikoj pobedi udruženih snaga ustanika raširila se munjevitom brzinom po celoj Hercegovini. Nije ostala bez uticaja na knjaza Nikolu i stare hercegovačke vođe, kao što su bili Bogdan Zimonjić, Stojan Kovačević, Lazar Sočica, Vule Adžić, Luka Petrović i Drago Obrenov Kovačević, koji su se držali rezervisano prema ustanku i pratili su njegov tok iz Crne Gore.

Knjaz Nikola je 26. jula 1875. godine sazvao na Lovćenu veliki ratni savet, na kome pored starih hercegovačkih vođa uze učešće banjski vojvoda Maksim Baćović. Na savetu je doneta odluka da Crna Gora pomaže ustanak u svemu, a da pomenute hercegovačke vođe odmah idu u svoja plemena i agituju na pobunu. Odmah posle Midžor Vujačić sa pedeset Grahovljana upao je u Korjeniće i prodre do LJubinja, paleći turska sela i dižući moral kod naroda, a stotinu osamdeset biranih Crnogoraca sa Cetinja uskoči u Hercegovinu i pod imenom ,,ajoša“ stavi se pod komandu Peka Pavlovića. Prvi dan avgusta izbio je ustanak u Pivi, a trećeg u Gacku. Posle nekoliko dana stupe u akciju Jezerci i Šaranci i potpomognuti dobrovoljcima iz Drobnjaka proširiše ustanak oko Pljevlja. U isto vreme razne vođe i bokeljski dobrovoljci raširiše bunu u južnoj Hercegovini, a 15. avgusta crnogorski komandant Jevto Nikolić pobuni Poljane oko Nikšića. Tako u avgustu 1875. godine skoro cela Hercegovina je u plamenu, a hercegovačke čete, potpomognute crnogorskim i bokeljskim dobrovoljcima vodili su s Turcima krvave borbe na čitavom prostoru današnje Istočne Hercegovine.

Austrougarska akcija u Hercegovini 1875. godine

Zloupotrebivši nesnosno stanje u kome su se nalazili hrišćani pod turskom vlašću, uz ignorisanje želje pravoslavnih Srba za ujedinjenjem sa srpskim državama, Kneževinom Srbijom i Kneževinom Crnom Gorom, bečki kabinet organizovao je krajem proleća 1875. pobunu svojih štićenika katolika protiv turske vlasti u jugoistočnoj Hercegovini. Interes Austrougarske za veštačko pokretanje ustanka katolika ogledao se u činjenici, da se o političkoj sudbini Bosanskog vilajeta konačna odluka donese za pregovaračkim stolom i u saradnji sa njoj naklonjenim velikim silama. Katolici iz sela Gabela kod Metkovića u zapadnoj Hercegovini, predvođeni don Ivanom Musićem, podigli su se 19. juna 1875. na ustanak, očito na signal bečke vlade. Od trenutka kada je ustanak u Hercegovini poprimio obeležje autohtone srpske političke borbe za nacionalno oslobođenje od turske vlasti i ujedinjenje sa Kneževinom Srbijom, bečka vlada postala je glavni Portin saveznik u njegovom gušenju. Uverivši se da sa hercegovačkim Srbima ne može da manipuliše kao sa katolicima, Austrougarska ne birajući sredstva započela je da besprizorno pomaže Turcima na uništenju ustanka. Evropskoj javnosti i velikim silama trebalo je opravdati neophodnost njene medijatorske, pacifikatorske, okupatorske i civilizatorske misije.

Nezavisno od Austrougarske i njenih katoličkih štićenika u Hercegovini, Srbi u Nevesinju, „na kamenoj visoravni nedaleko od Mostara“, podigli su početkom jula 1875. godine ustanak čiji je cilj bio dobijanje autonomije i ujedinjenje sa Kneževinom Srbijom i Knjaževinom Crnom Gorom, potpuno suprotno geopolitičkim interesima i planovima bečkog kabineta. Ovaj ispočetka autohtoni ustanički pokret, na koji su se masovno podigli Srbi, osim što je dolaskom u pobunjenu Hercegovinu poverljivog lica srpske vlade Mihajla Miće LJubibratića integrisan, ubrzo je zadobio izrazito srpsko nacionalno obeležje. LJubibratić je proglasima „Srbima u Turskoj“ i „Braći Srbima muhamedanskog zakona“ od 4. jula 1875. godine „u ime Boga pozvao na oružje sve potomke Nemanjića i Obilića u rat protiv Osmanlija“. Strahujući od gubljenja „patronske“ uloge u veštački izazvanom ustanku lokalnih katolika, bečki kabinet otpočeo je latentnu antiustaničku kampanju. Indikativno je da je samo dan posle LJubibratićevih proglasa jedan od proaustrougarskih katoličkih hercegovačkih ustaničkih vođa fra Stipan Naletilić pisao nadređenima u susednoj Dalmaciji, kako su se katolički ustanici borili samo za Austrougarsku i njenog cara Franca Jozefa I. Da su se u okolini Trebinja katolici stajući na stranu Turaka naglo okrenuli protiv srpskih ustanika, mogao je lično da se osvedoči specijalni izaslanik šefa srpske diplomatije Jovana Ristića (1875–78) u ustanku, Kosta Grujić. Srpski ustanički pokret u „hroničnom području ustanaka od ranije“, Hercegovini nije imao nikakve veze sa službenom politikom Austrougarske i bio je začet, prema savremeniku događaja Amerikancu Edsonu Klarku (Edson Clark) zbog najmanje četiri razloga: neodmerene turske tiranije i iznude, tvrdokornosti muslimanske gospode, visokih poljoprivrednih poreza i pohlepe grčkih, odnosno pravoslavnih vladika. Poziciju srpskog stanovništva u Hercegovini uoči početka ustanka, Klarkov zemljak, novinar Vilijem J. Stilman, okarakterisao je gorom od ropstva crnaca u njihovoj zemlji. LJubibratićevim dolaskom u Hercegovinu, u ustanku je definitivno preovladala srpska nacionalno-politička ideja, čime je konačno prestao interes bečkog kabineta za uspeh bilo kakve anti turske vojne akcije. Disoluciju ustanka na dva odvojena, srpski i katolički, prvi je od stranaca uočio ruski konzul u Dubrovniku Aleksandar S. Jonin (1869–78). On je to zaključio po tome, uočivši već sredinom jula 1875. da se hercegovački pravoslavni bore pod crnogorskim, a katolički austrougarskim zastavama. To je bio razlog više da austrougarska politika, osim kontrole ustaničkih akcija u predelima sa katoličkom većinom, u dezavuisanju srpskog ustaničkog pokreta sa srpskom većinom, prirodnog saveznika pronađe u crnogorskom knjazu Nikoli I Petroviću (1860–1910). Bilo je više nego očito da je ovaj prilikom posete cara Franca maja 1875. godine Boki Kotorskoj pristao na savez sa Austrougarskom oko podele Hercegovine dolinom Neretve. Iako većina ustanika nije ništa znala o tome, LJubibratić je bio prvi koji je knjaza Nikolu razotkrio u ovoj nečasnoj radnji, što je bio glavni razlog zbog čega se našao na njegovom udaru. LJubibratić je od tog momenta osujećivan u svakom pokušaju organizovanja ustanka na novim, srpskim osnovama. Osim što je protiv sebe imao knjaza Nikolu, LJubibratić je bio „trn u oku“ bečkom kabinetu, budući da je, prema svedočenju pomenutog Grujića, više bio za to da Hercegovina ostane pod Turskom, nego da je okupira Austrougarska, čak i po cenu saveza sa domaćim muslimanima. I sam crnogorski knjaz će dosta kasnije u svojim memoarima priznati kako je pokret u jugoistočnoj Hercegovini izazvala Austrougarska, sporazumevši se pre toga sa Rusijom da na čelo nezavisne Bosne i Hercegovine postavi jednog habzburškog kneza. Zato i nije za čuđenje što je LJubibratića antipatisao i ruski konzul u susednom Dubrovniku, pomenuti Jonin, i obratno, kao što Jonina i tadašnju rusku spoljnu politiku nije simpatisao LJubibratić.

Zbog permanentnog straha od fizičkog povezivanja srpskih hercegovačkih ustanika sa srpskom i crnogorskom vojskom, austrougarska vlada promenila je kurs svoje tajne politike prema Bosanskom vilajetu. Pre svega iz straha da je zajedno sa ustanicima ne baci u ruke Rusije, austrougarski ministar spoljnih poslova grof Đula Andraši „Stariji“ (1871–79) ostavljao je u svojim prvim diplomatskim nastupima utisak da se ne protivi težnjama Kneževine Srbije u pogledu prisajedinjenja Hercegovine i Bosne. Austrougarskom namesniku Dalmacije baronu Gavrilu fon Rodiću, inače prvoosumnjičenom podstrekaču na ustanak bilo je javljeno iz Beča, da vlada u narednom periodu želi biti neutralna, te da se svaka pomoć hercegovačkim ustanicima mora sprečiti, što je bilo dovoljno da Jonin tadašnju austrougarsku politiku službeno nazove „politikom prividne neutralnosti”. Ova sintagma ponovljena je i prilikom posete hrvatskog bana Ivana Mažuranića (1873–80) Beču, kada mu je austrougarski car kategorički poručio: „Ja sam vezan za neutralnost i ne smem dopustiti da se ona u Monarhiji vređa”.

Povoljan razvoj situacije nakon prvih većih uspeha srpskih ustanika u Hercegovini, dodatno je uticao na grofa Andrašija da ostane najveći protivnik proširenja Srbije i Crne Gore u Bosni i Hercegovini, odnosno formiranja veće suverene slovenske države na južnoj granici Austrougarske. Paralelno sa delovanjem na terenu, austrougarska vlada otpočela je diplomatsku akciju na Porti. Andrašijeva instrukcija poslaniku u Carigradu baronu Gabrijelu Herbertu–Ratkijalu od 10. jula 1875. nalagala je prestanak postavljanja pitanja položaja katolika u Hercegovini, uz obrazloženje da je to unutrašnje političko pitanje Turskog carstva. Prvi koji je prozreo namere bečkog kabineta bio je LJubibratić, koji se 25. jula 1875. otvoreno žalio Dubrovačkom ustaničkom odboru, na sve neskrivenije proaustrougarsko delovanje vođe katoličkih ustanika don Ivana Musića u Popovom polju. Začuđuje činjenica da je samo nekoliko dana ranije, 19. jula, don Musić bio jedan od potpisnika proglasa „Ustaničkog odbora za oslobođenje Hercegovine“, koji je pozivao „Srbe u Crnoj Gori i Kneževini Srbiji“ za pomoć u oslobođenju od turske vlasti. Izgleda da je LJubibratić naivno verovao Dubrovačkom odboru i hrvatskom narodnjaku dr Peri Čingriji, sa kojim je vodio korespondenciju, jer se Čingrija i sam u svojim memoarima setio da su „Bosna i Hercegovina, posle ustaničkog prevrata trebale biti spojene, kao što narav zahteva, s Dalmacijom i Hrvatskom“.

U pokušajima da se hercegovački katolici pridobiju na srpsku ustaničku stranu nije imao naročitog uspeha čak ni crnogorski knjaz, koji je u svojoj vojsci imao jedan odred pod imenom „Bataljon Hercegovaca rimskog zakona“. Nema sumnje da je antisrpskom raspoloženju među hercegovačkim katolicima najviše doprinela katolička crkva. Zastrašujući svakodnevno svoje vernike Srbima i pravoslavljem, hrvatski „Zagrebački katolički list“ pisao je tendenciozno o ustanku u Hercegovini kao o pokretu za „obnovu stare Srbije“. Takođe, najveći među njima, rimski papa Pije IX, pošto je ustanak u Hercegovini poprimio srpsko nacionalno obeležje, naložio je svim biskupima u Turskom carstvu da među svojim vernicima rade na umirivanju ustanka. Pasivnost katoličke crkve i njeno antiustaničko raspoloženje moglo bi se dovesti i u vezu sa kreditima koje je Turska trebala da otplati, osim Francuskoj, Velikoj Britaniji, Italiji, i Vatikanu. I hrvatske narodnjake od prvog dana ustanka hercegovačkih Srba iritirala je činjenica što je u Kneževini Srbiji bio štampan i deljen nekakav proglas, kojim se, u ime srpskog naroda i srpske države, Hercegovina pozivala na ustanak. Takođe, i što je zvanična srpska politika sve aktivnosti Austrougarske predstavljala kao perfidnu političku akciju u korist Hrvata, u ime kojih bi „Bosnu i Hercegovinu sebi privalila“.

Kako je vreme odmicalo cara Franca Jozefa sve više obuzimala je ideja, koju je od početka ratnih sukoba u Hercegovini zagovarala vojna struja bečkog kabineta, a to je momentalna okupacija celog Bosanskog vilajeta. Te promene u njegovom stavu osetne su od kraja jula 1875. godine, kada je ustanak zahvatio veći deo Hercegovine nastanjen Srbima. Nepovoljnost za Austrougarsku sastojala se u tome što je ona od početka ustanka imala kontrolu samo nad katolicima, ali ne i pravoslavnim Srbima. Dok je ustanak bio ograničen na područje oko katoličkog Metkovića, bio je pod nadzorom austrougarske konspiracije i velikohrvatskih fratara. Međutim, mimo njihovog uticaja i kontrole ustanak oko Mostara, Stoca i Nevesinja od samog početka imao je odlike srpskog oslobodilačkog pokreta, a u čiju su organizaciju upliv imali brojni Srbijanci. Grujić, kao Ristićev specijalni izaslanik, zatekao je u manastiru Duži, kako se izrazio, „jedno četrdeset pet Šumadinaca“.

Zamolivši austrougarskog cara krajem jula 1875. da i dalje pomaže katolički ustanak, kako je naveo „u pobuni podstaknutoj njegovim putovanjem po Dalmaciji“, župnik don Lazar Lazarević iz Stoca otkrio je pravu prirodu politike bečkog kabineta u događajima oko početka ustanka u Hercegovini. Srpski ustanici, koji su prelazili na austrougarsku teritoriju, razoružavani su prema dogovoru koji je krajem jula 1875. potpisan između Beča i Carigrada. Nezavisno od svoga vladara, Milana I Obrenovića (1868–82/89), srpska javnost bila je od prvog dana načisto da je ustanak podstakla Austrougarska, a koja se od trenutka kada ustanak od katolika „preotmu“ Srbi, svim silama trudila da se on uguši. Identična situacija bila je i u Bosanskoj Krajini, gde je jednu ustaničku četu u njenom severozapadnom delu okupio Petar Mrkonjić (Karađorđević), po kome ustanak nije imao veću ozbiljnost, osim što je predstavljao, kako se izrazio: „maslo Austrije, koja želi da anektira Hercegovinu“.

Britanci, iako austrougarski i turski saveznici, dosta kasnije su otkrivali pravu ulogu bečkog kabineta u pokretanju ustanka u južnoj Hercegovini. Oni su naročito bili iznenađeni kada su na položajima ustanika u Hercegovini primetili austrougarske zastave. Britanski putopisac Artur J. Evans lično se osvedočio da je ustanak iznenadio čak i srpsko revolucionarno društvo „Omladinu“. Ova činjenica navela ga je da zaključi kako pobunu nisu izveli strani agitatori, naročito ne ruski i srpski. Britanski šef diplomatije lord Edvard Stenli erl Derbi (1874–78) tek je krajem jula 1875. saznao da je pobunu u Hercegovini podstakao bečki kabinet, o čijoj umešanosti ga je detaljno informisao ser Henri G. Eliot poslanik u Carigradu. Ali, tek u poodmakloj fazi ustanka lord Derbi će optuživati bečku vladu, „da je taj ustanak podigla samo za vlastite interese“.

Kada je carska Rusija krajem jula 1875. službeno predložila da se preko konzula tri velike sile radi na zaustavljanju krvoprolića u Hercegovini, bila je hladnokrvno odbijena od Austrougarske. Grof Andraši, koji je težio ovladavanjem diplomatske inicijative nije žalio nimalo vremena da ubedi ruskog poslanika u Beču Jevgenija P. Novikova (1870–79), samo kako bi od glavnog grada Austrougarske stvorio čvorište svih daljih diplomatskih pregovora o balkanskim poslovima. NJegov glavni politički argument bio je, da je Austrougarska zbog svog geografskog položaja najdirektnije pogođena onim što se dešava u njenom susedstvu. U nastojanjima da Rusiju odvrati od saradnje sa zapadnim silama i sačuva vodeću ulogu u „Trojecarskom savezu“ (Rusija, Nemačka i Austrougarska, 1873–78) nailazio je grof Andraši na neočekivane teškoće. Prave namere bečkog kabineta prvi je prozreo ruski poslanik na Porti general, grof Nikolaj P. Ignjatjev (1864–77). Štaviše, sumnjajući u tajne poduhvate oko Bosanskog vilajeta, Ignjatjev je dalju saradnju sa Austrougarskom smatrao štetnom po državne interese Rusije. U uputstvu baronu Rodiću 21. jula 1875. godine Andraši je zahtevao da se ustanici obaveste, da bečka vlada smatra kako je trenutak za pobunu krajnje nepovoljan.

 U nastojanju da spreči međunarodno mešanje u pobunjenoj Hercegovini gde je Austrougarska imala poseban interes, Andraši je pobunu zadnjih dana jula 1875. označio isključivo unutrašnjim pitanjem Turskog carstva, očekujući od Porte da na terenu sprovede energičnu vojnu akciju. Kada je vlada u Petrogradu predložila sredinom jula 1875. da Andraši, Novikov i nemački ambasador u Beču, general, grof Hans Lotar fon Švajnic koordinišu zajedničkom akcijom usmerenom na pacifikaciju pobunjenih oblasti, odgovor austrougarskog šefa diplomatije na ovaj ruski predlog bio je nedvosmislen i jasan: „Mogu pristati na bilo koju akciju koja će ustanicima jasno dati do znanja, da ne očekuju pomoć tri sile“. Turci su ubistvom franjevačkog nadstojnika u Livnu preplašili katoličku hijerarhiju ovog kraja i prisilili je na pokornost. To je samo doprinelo političkoj atmosferi u kojoj je mostarski biskup fra Anđeo Kraljević (1863–78) bez veće teškoće uspeo nagovoriti vernike da slede primer svojih duhovnih starešina. On je u Gabeli, mestu začetka katoličkog ustanka, već krajem jula i početkom avgusta 1875. lično pozivao na umirenje pobunjenih katolika i polaganje oružja Turcima, samo kako ne bi pali pod uticaj srpskih ustanika.

 Ovaj nagli politički zaokret verskog poglavara katolika u Hercegovini uočio je i u pismu grofu Ignjatjevu od 6. avgusta 1875. komentarisao predstavnik ruskog konzulata u Sarajevu Modest M. Bakunjin. Biskupova naredba za pacifikaciju svojih pobunjenih vernika, rezultirala je time da se „zaslepljeni katolici“, kako ih je nazvao Bakunjin, tada definitivno odvoje od pravoslavnih. Jonin je ovaj postupak katoličkih ustanika pripisao njihovoj razočaranosti činjenicom, da borba koju su vodili protiv turske vlasti započeta pod austrougarskim zastavama, prerasta u ustanak pod njima neprihvatljivim sloganom „Sloboda pod knezom Nikolom“.

Novinski izveštač novosadske „Zastave” primetio je kako je u ustanku odjednom nestalo austrougarskih zastava, a da su srpski ustanici dobili barjake iz Srbije. Dopisnik ovih novina iz Dalmacije prenosio je početkom avgusta 1875. vesti da Austrougarska, pored čuvanja granice, „priprema nešto drugo”. NJena vlada, osim prikupljanja vojske, imenovala je poštanske činovnike za rat, ako za to bude potrebe, ponudivši svim lekarima dobru platu, pod uslovom da stupe u državnu (vojnu) službu. Austrougarske novine bile su prvi vesnici sve agresivnije antiustaničke, odnosno antisrpske politike bečkog kabineta. Tako se početkom istog meseca u bečkom „Morgenpostu” pojavio jedan novinski napis, koji je govorio o tome kako bi bilo dobro kada bi Bosanski vilajet pripao Austrougarskoj, a Bugarska i Carigrad carskoj Rusiji. Ove vesti svakako su imale veze sa tajnom posetom jednog austrougarskog oficira Zadru prvih dana avgusta 1875. godine, koji je guvernera Rodića i generala Stevana Jovanovića upoznao sa odlukama bečkog kabineta o predstojećoj okupaciji Hercegovine i Bosne. Prvi postavljen zadatak odnosi se na osiguranje neutralnosti Crne Gore, obećanjem proširenja za nikšićku oblast i zemljište na albanskoj strani do Morače, odnosno, za komadić primorja između Spiča i Bara. Rodiću je političkom instrukcijom od 12. avgusta 1875. jasno stavljeno na znanje da Austrougarska ne može prihvatiti rešenje kojim bi Srbija i Crna Gora postale gospodari dalmatinskog „zaleđa“ (nem. hinterland), neophodnog da bi se prehranila siromašna Dalmacija. U pozadini svega, o čemu se moglo samo naslutiti, bila je odluka austrougarskog ratnog ministarstva tajno poslata desetak dana ranije (1. avgust 1875.) baronu Rodiću, da nastavi sa svojim štabnim studijama „pripremnim za eventualno neophodnu invaziju“ na Bosanski vilajet.

Pritisak na ustanak pojačavao se svakodnevno, a osim kontrole nad radom panslovenskih komiteta, zavedeno je i strogo praćenje kretanja stanovništva između Dalmacije i Hercegovine. Paralelno sa ovim pripremama duž cele austrougarsko-turske granice u Hercegovini, dokle se prostirao ustanak, postavljen je sredinom avgusta 1875. jači kordon uz naređenje graničarima da se granica čuva najstrože kao i „da se stane na put svakom aktivnom učestvovanju austrougarskih podanika u ustanku“. Hermetičko zatvaranje austrougarske granice za pobunjene hercegovačke Srbe predstavljalo je veliko razočarenje, tim pre, što su oni, prema rečima savremenika događaja Britanca pastora Vilijema Dentona, naivno „očekivali da se neko drugi bori u njihovo ime“.

Austrougarske pogranične vlasti počele su tada sa agresivnim ometanjem rada dalmatinskih Odbora za pomaganje ustanicima. Zadarski „Narodni list” pisao je u to vreme kako „žandarski firer“ Anton Čekada progoni u Vrgorcu svaki izraz simpatije prema srpskim ustanicima. Kotarski poglavar u Kotoru, Nikola Rendić objavio je sredinom avgusta 1875. proglas stanovništvu svoje oblasti o apsolutnoj zabrani prelaska naoružanih osoba preko granice u Hercegovinu, dok je prenos oružja preko granice od avgusta 1875. bio gotovo nemoguć. Naredni korak u dezavuisanju srpskog ustanka u Hercegovini bio je kada je austrougarski car krajem avgusta 1875. od bana Mažuranića tražio da u Saboru Trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije sprečava bilo kakvu raspravu o ustanku. S druge strane, u isto to vreme, turska vojska u Hercegovini bez nekih većih problema nabavljala je hranu od austrougarskih liferanata. Od tada, prema rečima akademika Vase Čubrilovića, uglavnom zbog nemoći da kontroliše ustanak, pa sve do njegovog kraja, politika bečkog kabineta svodila se na to da se kriza u Hercegovini pušta da raste, da se pobuna održava u životu, a sve sa ciljem postizanja što povoljnijeg međunarodnog položaja u što skorijoj podeli Turskog carstva. Bilo je čak i pokušaja da se srpski ustanički pokret u izvesnoj meri kontroliše. Bečka vlada radila je sve da za svoju zavojevačku politiku pridobije i neke viđenije Srbe u Hercegovini. Uspeh u ovom konspirativnom poslu bio je ograničen na dvojicu vođa, nekog Nakićenovića i Jeftu Gojkovića. Takođe, izvesno je, da je Austrougarska za svoju politiku zadobila simpatije kaluđera manastira Duži Melentija Perovića, kao i nekih monaha manastira Dobričeva i Zavale.

Turska borba protiv srpskih ustanika u Hercegovini intenzivirana je u avgustu 1875. godine, u čemu je značajnog udela imala i Austrougarska. Iako je zvanični stav bečkog kabineta bio da ne dozvoljava Turcima ulazak u luku Klek (kod Neuma), preko njenog morskog kanala, primećuje se sve veće popuštanje u tom smislu. Kako se ustanak širio na veći broj srpskih hercegovačkih sela, rastao je i strah susedne Austrougarske za gubljenjem kontrole nad ustankom. Premda je molba valije Derviš Ibrahim–paše (1874–75) dalmatinskom guverneru Rodiću s početka avgusta 1875. za upotrebom ove luke bila službeno odbijena, neki očevici događaja mogli su da se uvere u suprotno. Stilman je posvedočio kako su preko Kleka nesmetano pristizale sveže turske trupe, da bi se zatim prebacivale u Hercegovinu u rat protiv srpskih ustanika. Turska vojska se već od sredine avgusta 1875. bez nekih većih zabrana iskrcavala u većem broju na Kleku. Od tada
je na Kleku stalno bio kampovan određeni bataljon turske vojske, dok je u zalivu uvek bilo usidreno nekoliko turskih vojnih parobroda. Zvanično, lično od grofa Andrašija dobijena je dozvola za slobodno korišćenje austrougarskog morskog prilaza do ove luke. Andrašijevo dopuštanje da se Turci slobodno iskrcavaju na Kleku bila je neka vrsta njegove solidarnosti sa njima, što je on, uostalom, baronu Rodiću i austrougarskom poslaniku na Porti grofu Ferencu Zičiju (1874–79) i priznao. Pristanište na rtu u Sutorini predstavljalo je drugu ustaničku „rak ranu“ i u njega su, kao u luku Klek, parobrodima pristizale sveže turske vojne snage, koje su se dalje prebacivale na hercegovačko ratište. Srpski hercegovački ustanici bili su u stalnoj neizvesnosti oko toga, da li će bečka vlada dopuštati turskim trupama iskrcavanje u Sutorini kao što im je to dozvoljavala u Kleku. Trasa nastupajuće politike bečkog kabineta prema srpskom ustanku u Hercegovini postala je sasvim jasna, pogotovo kada se početkom septembra 1875. u uticajnom nemačkom listu „Nacional Cajtung“  pojavila informacija o tome kako je austrougarska vojska bila gotovo primorana vojnički okupirati celi Bosanski vilajet i time obustaviti dalje širenje srpskog ustaničkog pokreta na svoje južnoslovenske pokrajine. Ruski poslanik u Beču Novikov javio je 3. septembra 1875. svom šefu diplomatije baronu Aleksandru G. Žominiju (1875–78) kako je ustanak, koji je bio inspirisan od katoličkih sveštenika i vođen pod austrougarskom zastavom, konačno prestao da bude katolički od trenutka kada su se oni kukavički povukli, shvativši da stvari na terenu ne idu u njihovu političku korist.

Izveštaji sa terena govorili su u to vreme, kako veliki broj parobroda natovarenih turskom vojskom i naoružanjem skoro svaki dan pristiže u luku Klek i da se Austrougari ne drže tako tvrdo neutralnosti, kao što su stalno ponavljali. Štaviše, dopuštali su Turcima da se i dolinom Neretve uvlače na ustaničku teritoriju. Don Musić, vođa katoličke čete u Popovom polju delovao je prema instrukcijama dobijenim iz Beča. Kada su srpski ustanici jakim udarom oko Kleka pokušali sprečiti dalje korišćenje ove luke za iskrcavanje turske vojske, borbe su završene bez uspeha. Prema Grujićevom opisu, Sutorina je ravnica, koja se između dva brda spušta u more i sa čije se obe strane, kao i na začelju, prostire austrougarsko zemljište. Tim položajem Sutorina je bila samo sa desne strane fizički povezana sa Hercegovinom. Dolazak turske vojske morskim putem bio je nemoguć, jer su Turci kontrolisali samo morsku obalu, ali ne i pristanište, zato što je obala plitka. To je bio glavni razlog što su turski vojnici morali direktno prelaziti preko austrougarske teritorije, što ova po međunarodnom pravu nije smela da dozvoli.

Kao jedan od ključnih razloga vojnog poraza smatrala se izdaja ustaničke čete hercegovačkih katolika, pod komandom pomenutog don Musića. Posle toga, Musićeva uloga u ustanku u Hercegovini postala je svima jasna. Ona se polovinom septembra 1875. pokazala u najčistijem svetlu kada je, nakon poziva valije Ibrahim–paše svim svojim podanicima na lojalnost, don Musić u rodnom Ravnom „na crkvu podigao turski barjak“. Ovaj njegov postupak bio je prema ispovesti jednog hercegovačkog ustanika Grujiću, jasan signal svim katoličkim sveštenicima, da u crkvama započnu, kako je naveo „savetovati narod, da ni u čemu ne podpomažu Vlase (tako nas pravoslavne zovu) koji su se digli na oružje protiv svojih gospodara“. U narednom periodu don Musić će za mesečnu platu od 500 forinti predstavljati glavnog eksponenta austrougarske zavojevačke politike, od kada je, prema rečima akademika Milorada Ekmečića pod maskom legalnosti, počeo u krilu ustaničke akcije raditi na učvršćenju austrougarskog uticaja u srpskoj Hercegovini.

Od trenutka kada je ustanak u Hercegovini poprimio karakter srpske političke borbe za nacionalno oslobođenje od turske vlasti i ujedinjenje sa Kneževinom Srbijom, vlada u Beču kao glavni podstrekač ustanka svojih štićenika katolika, postala je ključni saveznik Porte u njegovom gušenju. Nezavisno od Austrougarske i katolika u Hercegovini, njihove komšije Srbi podigli su početkom jula 1875. ustanak sa ciljem sticanja autonomije i ujedinjenja sa srpskim kneževinama Srbijom i Crnom Gorom, potpuno suprotno geopolitičkim interesima i planovima vlade u Beču. Dolaskom vojvode Miće LJubibratića u Hercegovinu srpska nacionalno–politička ideja definitivno je preovladala u ustanku, čime je konačno prekinut svaki interes Austrougarske za uspeh antiturske vojne akcije. Zastrašujući svoje vernike Srbima i pravoslavljem, hrvatske novine u službi bečkog dvora pisale su o ustanku u Hercegovini kao o pokretu za „obnovu stare Srbije“. Turska borba protiv srpskih ustanika u Hercegovini pojačana je početkom avgusta 1875. godine, u čemu je značajnu ulogu imao bečki kabinet. Sveže turske trupe nesmetano su stizale preko Kleka i rta Sutorina, a zatim su prebačene u Hercegovinu za rat protiv srpskih ustanika. Put nadolazeće politike bečkog kabineta prema srpskom ustanku u Hercegovini postao je sasvim jasan, posebno kada se početkom septembra 1875. u oficijelnim nemačkim novinama pojavila vest o tome kako je austrougarska vojska prinuđena da vojno zauzme ceo Bosanski vilajet i time zaustavi dalje srpsko širenje na svoje južnoslovenske pokrajine. Vođa katoličke čete u Popovom polju, don Ivan Musić, postupio je po uputstvima dobijenim iz Beča, nakon čega je svima postala jasna njegova uloga u ustanku u Hercegovini. U narednom periodu don Musić će predstavljati glavnog eksponenta austrougarske osvajačke politike u Hercegovini.

Literatura:

1. Vasilj Popović, Agrarno pitanje u Bosni i Hercegovini i turski neredi za vreme reformi Abdul Medžida (1839–1861), Beograd 1961.
2. Berić Dušan, Ustanak u Hercegovini 1852–1862, Prosvjeta, Sarajevo.
3. Ekmečić Milorad, Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u Novom veku 1492–1992, Beograd.
4. Ković Miloš, Velika Britanija i Bosna i Hercegovina u Istočnoj krizi 1875–1878, Beograd.
5. Ekmečić Milorad, Mesto Berlinskog kongresa u srpskoj istoriji.
6. Elmedin Salihagić, Hatišerif od Gilhane, Hrvatski leksikon, Zagreb.
7. Branislav Teinović, Austrougarska antiustanička akcija u Hercegovini 1875, Trebinje.