Spasovdanska litija, politika, crkva i vernici

Autor: Željko Injac, novinar

Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme!

 Godina 2023, između ostalog, ostaće upamćena i po tri velika okupljanja građana u Beogradu, koja su se odigrala gotovo dan za danom: Litija na Spasovdan – Slava grada Beograda, koja je po nekim procenama izvela do 100.000 ljudi na ulicu, zatim miting pristalica vladajuće stranke, čiji je broj učesnika bio nešto veći od učesnika Spasovdanske litije i potom protest nezadovoljnih građana koji je u međuvremenu kidnapovala opozicija, sa sličnim brojem učesnika.

Dok su potonja dva okupljanja bila isključivo politička ili barem jako politički obojena, fenomen masovnosti Spasovdanske litije je nešto sasvim drugo i drugačije.

Pojedini politički akteri su nakon Spasovdanske litije, konačno, shvatili da vernici predstavljaju ozbiljnu interesnu grupaciju i da je dosadašnja mantra o sekularnosti države zapravo udaljavala te potencijalne pristalice i glasače od njihove politike.

Nedugo nakon Spasovdanske litije pokrenuta je priča u opozicionim redovima o potrebi ujedinjenja litije i protesta.

No koliko je to ujedinjenje realno?

Pre svega ovakve izjave dolaze od onih koji zapravo niti su crkveni, niti razumeju crkvu, niti uopšte znaju šta su litije i koja je njihova namena. Za njih je ono što se dogodilo u Crnoj Gori, kada je narod masovno pokrenuo litije u odbranu Srpske crkve od nasrtljive antisrpske i anticrkvene politike, sada već bivšeg predsednika Crne Gore, bilo nešto neverovatno i otrežnjujuće. Nešto što ih je inspirisalo da razmišljaju kako bi i u Srbiji mogli pomoću crkve oslabiti vlast.

No pošto u Srbiji to nikako da se dogodi, deo tih opozicionih političara je pokrenuo hajku na crkvu i njenog poglavara patrijarha Porfirija, optužujući njega i crkvu zbog dobrih odnosa sa državom. Nešto što je u svakoj državi gde pravoslavni vernici čine većinu sasvim uobičajena praksa, u Srbiji je za pojedine političare i medije postalo neprihvatljivo – dobri odnosi crkve i države. U izvesnoj meri ovi političari pokazuju jednu apatiju i beznađe jer da veruju u skoru smenu vlasti ne bi se trudili da naruše dobre odnose crkve i države, pošto praktično tako narušavaju svoje buduće dobre odnose sa tom istom crkvom.

Ta događanja iz Crne Gore su razumeli otprilike onako kako ih je i Milo sve vreme razumevao – kao političke proteste Srba u Crnoj Gori. Tačnije nisu ništa razumeli.

Litija ili Krsni hod je verski obred. Kao i većina verskih obreda u pravoslavnom hrišćanstvu, svoj koren ima u liturgiji – centralnom događaju crkve.

Za vernike, ljude crkve, litija je neodvojiva od bogosluženja, od molitve i od pobožnosti. Uostalom prevod te grčke reči znači pojačana molitva, ili strasna molitva, ili što bi danas mladi rekli „žešća molitva”, a ne pojačan politički angažman ili protest.

Litije u Crnoj Gori su bile ništa drugo nego pojačana narodna molitva za očuvanje identiteta Srpske crkve, pa i samog tog naroda i ujedno pojačana molitva za vlast jer crkva je pozvana da se uvek moli za vlast, ma kakva ona bila. Ovo zvuči paradoksalno s obzirom da je upravo ta, Milova vlast, bila protiv te crkve, ali zapravo nije paradoks. Vernici se mole za vlast jer je „svaka vlast od Boga” po rečima Sv. apostola Pavla. Ta molitva je tu da pomogne vlastodršcima da vladaju po pravdi i istini, ili pak da ih Bog urazumi ako greše, ili ako ne žele da se urazume da ih jednostavno skloni s vlasti. Dakle, molitva za vlast se isplati u svakom slučaju.

Primer takvog „sklanjanja s vlasti” lošeg vladara za vernike se nalazi u žitiju Sv. Save, koji je prvo rečima pokušao da urazumi sevastokratora Streza, a potom, kada to nije urodilo plodom, jednostavno se pomolio i prepustio Bogu da posreduje. Strez je po istorijskim izvorima ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima, a po žitiju Svetog Save ubio ga je Anđeo Gospodnji.

U većini litije su usrdne molitve vernog naroda, pre svega, skopčane sa velikim praznicima poput Vaskrsa, Božića, Duhova, ili pak u slučaju nekih elementarnih nepogoda, najezde neprijateljske vojske i slično.

Mnoga mesta u Srbiji, pa i širom, kako se to danas kaže, regiona gde žive ili su živeli Srbi, imaju svoje zavetine, datume koji se liturgijski praznuju, a povodom neke kataklizme (suše, grada, pomora ili čega drugog) i u te dane nakon liturgije, ili u sklopu liturgije, vernici čine litiju u tom naselju, odlaze na polja i livade, tamo se mole za useve, ili do reka i mole se da se ne ponovi poplava, suša, ili šta je već u prošlosti zadesilo to mesto, zbog čega su i dali zavet.

I to je ukratko ono što je suština litija.

Znači, litije su pre svega usrdne molitve.

Da li to savremeni srpski političari razumeju?

Teško.

Pošto oni ni crkvu nisu u stanju da razumeju, još je teže očekivati da razumeju neku specifičnu crkvenu molitvu. Za njih crkva je tek još jedna politička organizacija u Srba ili kod onih malo pametnijih tek jedna od brojnih NVO, tako da su za njih onda i litije ništa drugo do politička manifestacija težnji same crkve.

Iz ovakve pogrešne percepcije dolaze i takve debilne izjave i insinuacije o udruživanju litija i protesta zarad uličnog svrgavanja vladajuće koalicije.

Ono što je dovelo do masovnih litija u Crnoj Gori, udar s vrha države na narodni i verski identitet, ne dešava se u Srbiji. U Srbiji, još od vremena Miloševića, postoji kakva takva saradnja crkve i države. Teško da se ta saradnja može nazvati simfonijom u onom smislu kakav je bio odnos crkve i države u srednjovekovnoj državi Nemanjića, ali nije ni konfrontacija. Prosto, vlastima u Srbiji nije u interesu, ma kakvu ideologiju zastupala, da se konfrontira sa najstarijom nacionalnom institucijom kojoj pripada više od 80% građana.

To nekonfrontiranje i saradnja su ipak daleko od simfonije.

Za Nemanjiće crkva je bila centralna institucija, a hrišćanstvo jedini mogući način življenja, jedini istinski identitet, jedina moguća ideja i ideologija. Država je tu tek bila okvir unutar kojeg deluje crkva. Država je bila telo, a crkva duša Srba u periodu Nemanjića.

Moderna Srbija, od Obrenovića, koji su ipak na prvo mesto postavili državu, a ne crkvu, pogotovo što u momentu nastanka, tj. obnove državnosti, Srpska crkva je bila u nekoliko država, a balkanski deo pod jurisdikcijom Carigrada, odnosno bez svoje samostalnosti, nije ni pokušavala da obnovi nemanjićku ideju simfonije. Savremena Srbija je još udaljenija od ideje simfonije. Sekularna je država, po uzoru na većinu evropskih, ali i sa balastom titoističkog nasleđa i totalitarne ideologije komunizma koja je nastojala ne samo razdvojiti crkvu i državu, već i marginalizovati crkvu i proterati je iz društva ako se već ne može uništiti.

Ipak, i u takvoj Srbiji, jako udaljenoj od svoje crkve, samim tim i od sopstvenog svetosavskog i nemanjićkog identiteta, Srpska crkva nije ugrožena. NJen identitet i opstanak nisu dovedeni u pitanje i to je zapravo ključni razlog zašto u Srbiji nema litija poput onih koje su se događale prethodnih godina u Crnoj Gori.

Daleko od toga da je crkva zadovoljna svojim položajem i položajem vernika u Srbiji. Stalna izloženost medijskim spinovima, pa i otvorenim pozivima na obračun sa crkvom, doslovan progon vernika za vreme korona pandemije, beskonačni pokušaji da se veronauka, koju je u školu uveo stradalni premijer Đinđić, izbaci iz škole, uporno medijsko kreiranje iskrivljene slike Srpske crkve kao nekakve retro i ratnohuškačke organizacije, konačno usvajanje rezolucije u Evropskom parlamentu koja je usmerena protiv SPC i krajnje neobjektivno i ideološki obojeno proglašava SPC za eksponenta ruskih interesa na Balkanu, dok istovremeno naša država hrli ka toj istoj EU. Sve navedeno jasno ukazuje da će budućnost SPC biti teška i neizvesna i da joj tek predstoji borba u samoj Srbiji, ne za svoje mesto u društvu, nego za puki opstanak. To je ono što nosi budućnost čije obličje se već da naslutiti. No u ovom momentu se ne može reći da je Srpska crkva ugrožena u sekularnoj državi Srbiji.

Svest o sve učestalijim političkim i medijskim napadima na Srpsku crkvu u 21. veku, o targetiranju te iste crkve od strane najviših institucija EU, o identičnoj sudbini koju crkva deli sa celim srpskim narodom, upravo je izvela toliki broj ljudi na Spasovdansku litiju u Beogradu.

Uoči same litije na društvenim mrežama i pojedinim levo liberalnim i korporativnim medijima, napadi na SPC su prevršili svaku meru pristojnosti. Između ostalog i to je bio jedan od okidača ovako masovne litije.

I najlenji vernici su se odlučili da dođu na litiju za Spasovdan i da svojim učešćem pokažu onima, koji već godinama unazad besomučno pljuju i omalovažavaju Srpsku crkvu i njihova verska osećanja, da ih ima i da ih ima taman koliko i onih čije proteste ti isti mediji revnosno prenose i veličaju, te da se i sa brojnošću vernika i njihovim stavovima mora isto tako ozbiljno računati.

Zapravo, dogodilo se konačno i u Srbiji ono što se dogodilo u Crnoj Gori – vernicima Srpske crkve je konačno prekipelo dugogodišnje ponižavanje i maltretiranje od strane korporativnih medija i pojedinih političara i NVO aktivista. Masovnim dolaskom na Spasovdansku litiju jasno su poručili šta zaista misle i osećaju.

Poruka patrijarha Porfirija na Spasovdanskoj litiji, zapravo citat vladike Nikolaja Velimirovića, koji glasi „Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme”, posebno je iznervirao sve one koji, ili ne razumeju suštinu i značaj crkve, ali i one koji bi želeli da im crkva posluži u realizaciji njihovih političkih ciljeva, tj. da im pomogne da sruše vlast i da oni dođu na vlast.

Ukoliko ne čekamo bolje vreme, onda je većina političkih zahteva, parola i povoda za gloženje, besmislena. Pošto su ideje potrošene, politika se svela na obećanje boljeg vremena. Naravno, to bolje vreme doneće oni koji smene sadašnju vlast i sadašnje vreme. Ta vera u bolje vreme prati čoveka od kako postoji. No vremena su uvek ista, ni bolja ni gora. Vreme samo po sebi nije ni dobro ni loše. Loša je upotreba vremena, gubljenje vremena na promašene ideje.

Legitimna je stvar opozicije da želi da smeni vlast i da je političkom borbom zauzme. Legitimno je u tu svrhu upregnuti i sve društvene grupacije i svakoga ko ima uticaj na društvo u celini, ali nije nacionalno i moralno odgovorno zloupotrebljavati crkvu u te svrhe.

Stoga je citiranje vladike Nikolaja od strane patrijarha Porfirija u momentu kada su se rodile iluzije o mogućem „crnogorskom scenariju” u Srbiji, iako za to nema nikakvog realnog osnova, bilo otrežnjujući šamar crkve svima koji bi da u političkoj borbi trguju preko leđa crkve.

Da, Srpska crkva je sposobna da izvede narod na ulice. Sposobna je da organizuje i pokrene masovne litije širom Srbije, Crne Gore, pa i dijaspore tamo gde Srbi čine značajnu zajednicu. I dobro je da se to zna. Dobro je da to znaju političari i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i širom regiona i sveta. Ipak, to ne znači da je Srpska crkva bunar želja i da će iste ispunjavati pojedinim političarima, pokretima i strankama.

Crkva –  Srpska, Ruska, Grčka, i sve ostale pravoslavne pomesne crkve koje čine jednu svetu sabornu i apostolsku pravoslavnu crkvu širom sveta ima svoju misiju. Ta misija nije borba za bolje vreme, za ovu ili onu politiku, ideologiju – misija crkve je Jevanđelje i Hristos.

Zato u momentu kada se od crkve očekuje da podredi svoj primarni cilj nekom sporednom i možda čak i štetnom za narod pa i samu crkvu, patrijarh naglašava ove mudre reči Sv. vladike Nikolaja Velimirovića – „Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme”.

Za crkvu je, kao što smo već napomenuli, svaka vlast od Boga. To ne znači da je crkva uvek zadovoljna zemljaskim vlastima. Ne znači ni da su te vlasti uvek blagonaklone prema crkvi. Bilo je vremena i biće ih uvek kroz istoriju i dokle god istorija traje, kada su vlasti progonile crkvu, pokušale da je potčine, izvitopere, unište i zatru. Crkva je uvek preživljavala i nastavljala svoju misiju – čekanja Hrista i nagoveštavanja NJegovog dolaska i širenja reči NJegovog Jevanđelja.

Crkva vreme meri vekovima, a političari mesecima i najduže decenijama. Vekovno iskustvo crkve, ljudima crkve daje za pravo da o budućnosti govore uverenije, sigurnije, iskrenije i preciznije od političara. Crkva ne idealizuje vreme, ni društveno uređenje. Za crkvu je i sadašnja vlast, kao i prethodna i neka buduća, samo vlast grešnih i nesavršenih ljudi. Samim tim to je nesavršeno uređenje, čak i ako je najpravednije, najbogatije, najslobodnije.

Za crkvu je vreme, sve do eshatona i drugog Hristovog dolaska, samo vreme greha i pokajništva. Tek na kraju istorije u eshatonu, crkva može da kaže: „E sad dolazi bolje vreme jer je došlo Carstvo nebesko”, mada je to ujedno i kraj vremena tako da ni tad neće biti takve konstatacije.

Nije ovo prvi put u istoriji Srpske crkve da političari, i to domaći, od nje očekuju da se prikloni njihovoj ideji, njihovom pogledu na svet, njihovoj ideologiji, njihovom carstvu zemaljskom. Upravo to očekivanje da se crkva prikloni bilo kom carstvu zemaljskom dovodilo je do konfrontacije pravoslavne crkve sa političarima, državom, ili kakvom ideologijom jer taj zahtev zapravo znači da se crkva odrekne sebe, svoje misije i svoje svrhe.

Vernici Srpske crkve nisu svi listom za vlast ili za opoziciju, a ima ih dosta koji nisu ni za jednu od te dve političke opcije. Političari treba da se zapitaju zašto ozbiljan broj vernika ne izlazi na glasanje, mada je broj apstinenata značajno porastao u poslednjim godinama, pa i decenijama. Da li stoga što ne postoje značajne razlike u politikama vlasti i opozicije, ili stoga što političari nisu sposobni da realizuju makar deo svojih predizbornih obećanja, to je već tema za politikologe i sociologe. No vernici svakako predstavljaju ozbiljan deo glasačkog tela, pa bi im valjalo posvetiti pažnje makar onoliko koliko se sadašnji političari trude da posvete gejevima i drugim manjinskim grupacijama. Što se više crkva ucenjuje, nipodaštava, zloupotrebljava to kod vernika stvara ogromnu odbojnost prema političarima.

Posebnu odbojnost kod vernika su stekli korporativni mediji. Naročito za vreme korona pandemije, kada su bukvalno progonili vernike, upadali u hramove i snimali liturgije, a potom pisali i govorili o Srpskoj crkvi kao o uzročniku zaražavanja, kao o izvoru zaraze. Ovo je toliko bilo degutantno, da i danas posle nekoliko godina, a s obzirom na naše kratko pamćenje, ne prođe dan, a da na društvenim mrežama neko ne napiše zajedljiv komentar na objave tih medija na tu temu.

Korporativni mediji, koji prednjače u pljuvanju crkve, prezreni su od strane vernika SPC. Svaki njihov apel ili agitacija za ovog ili onog političara, kod vernika SPC postiže kontraefekat. Koga oni promovišu, taj je kod vernika SPC prepoznat kao njihov čovek, a samim tim i kao neko za koga sigurno neće glasati. Korporativni mediji bi najbrže srušili aktuelnu vlast kada bi je počeli hvaliti, toliko su omraženi u narodu.

Crkva nikad vernicima nije sugerisala koju političku opciju da preferiraju, „kojem zemaljskom carstvu da se priklone”, pa bi onda makar osnovna pristojnost nalagala da i političari ne očekuju/zahtevaju od crkve da se priklanja ovoj ili onoj političkoj opciji. Crkva je ostavila vernicima na slobodu da sami, po svojoj savesti i uverenjima, glasaju na izborima za one koje smatraju najboljim za državu i društvo.

Ipak, iako crkva nikad ne agituje za neku političku opciju, vrednosti koje zastupa jasno opredeljuju vernike/glasače. U tome je njena snaga i to je njen uticaj s kojim se mora računati. Vrednosti koje zastupa je Jevanđelje. Vernici koji su ujedno i glasači neće nekom političaru zameriti ako striktno ne zastupa tradicionalne vrednosti, ali će svakako odustati od istog ukoliko on počne da promoviše ono što je nasuprot Jevanđelju. Videli smo u prethodnim decenijama kako su prolazili oni koji su bili najborbeniji zastupnici narativa koji su nasuprot Jevanđelju, tradicionalnim i porodičnim vrednostima. Možda su oni dobili zeleno svetlo od stranih ambasada za svoj politički angažman, ali nisu dobili potrebnu podršku u glasačkom telu, tako da njihovo  šlihtanje strancima nije donelo nikakvu političku korist.

Stvari su jednostavne – ako želite da se bavite politikom u Srbiji, nemojte udarati po crkvi. Želite li da politički potonete na brzinu, udrite po tradicionalnim vrednostima, po srpskim svetinjama, i nemate problema, vaš politički angažman će se završiti brzinom svetlosti. Ako vam to i dalje nije jasno pogledajte samo video snimke i fotografije onih 100.000 učesnika Spasovdanske litije u Beogradu.