Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Kada govorimo o albanskom separatističkom pokretu u Jugoslaviji, uočavamo tri ključne faze u njegovom delovanju. Prva faza se vezuje za vreme monarhističke Jugoslavije, druga za period komunističke Jugoslavije i treća faza nastupa početkom devedesetih godina 20. veka raspadom SFRJ i formiranjem SR Jugoslavije. Svaka od ovih faza ima svoje specifičnosti uslovljene različitim okolnostima. Na prvom mestu moramo uzeti u obzir spoljnopolitičke prilike koje su se menjale, a svakako su imale značajan uticaj kako na Jugoslaviju, tako i na sam albanski separatistički pokret. Nikako ne smemo zanemariti ni različite procese koji su se odvijali unutar albanskog pokreta, a koji su određivali dinamiku njegovog delovanja i način borbe za ostvarenje ciljeva. Takođe, unutrašnje prilike u Jugoslaviji su imale posebnu važnost, jer je od njih zavisio način tretiranja albanskog separatizma.
U monarhističkoj Jugoslaviji albanski separatistički pokret bio je vezan za jednu dominantnu velikoalbansku organizaciju, Kosovski komitet. Upravo ta organizacija predstavljala je centar političkog okupljanja, ali i oružanog delovanja albanskih secesionista. Povezan sa spoljnim faktorom, tačnije Italijom, koja je težila da preko te veliko-albanske organizacije ostvaruje svoje interese na Balkanu, Kosovski komitet je odigrao ključnu ulogu u pružanju svake podrške (materijalne, logističke, oružane i političko-propagandne) albanskim separatistima u Kraljevini Jugoslaviji. Pošto je u tom trenutku albanska dijaspora bila veoma mala i gotovo bez ikakvog značaja u ključnim globalnim centrima odlučivanja, zaleđina Italije i njen uticaj bio je dragocen za albanske secesioniste. Sa druge strane, odlučno delovanje vlasti u Beogradu protiv albanskog separatizma u najvećoj meri je suzbilo antidržavno delovanje na Kosmetu. Tačnije, albanski separatisti su se, nakon gušenja Dreničke pobune 1919. godine, ograničili na manje terorističke akcije, koje su s vremenom, usled dejstva jugoslovenskih snaga bezbednosti, gubile na intenzitetu.
Nakon Drugog svetskog rata albanski separatistički pokret se značajno menja. Veliki broj albanskih iseljenika stvara moćnu dijasporu, čiji uticaj raste ne samo u Evropi već i u Australiji, a posebno SAD. Takođe, umesto nekad dominantne jedne organizacije, Kosovskog komiteta, stvaraju se desetine većih ili manjih ideološki podeljenih grupacija. Nezavisno od toga da li su bile prozapadnog ili komunističkog opredeljenja, ciljevi tih organizacija suštinski su se poklapali i svodili na borbu za formiranje Velike Albanije. Unutar komunističke Jugoslavije takođe su delovale različite separatističke albanske organizacije. Naročito su bile aktivne neposredno nakon završetka rata i sačinjavali su ih pripadnici nekadašnjih kvinslinških naci-fašističkih organizacija, poput vulnetara, balista, crnokošuljaša itd. Međutim, najveću snagu albanski separatistički pokret u Jugoslaviji imao je u samoj vladajućoj KPJ, tačnije u krugu jugoslovenskih komunista albanske nacionalne provenijencije. Jezgro njihovog delovanja bio je oblasni, a kasnije pokrajinski komitet partije u južnoj srpskoj pokrajini, gde su ključnu ulogu imali separatistički nastrojeni albanski komunistički kadrovi predvođeni Fadilj i Mehmet Hodžom, Imerom Puljom, Ismetom Šaćirijem, Veli Devom i ostalima.
Separatističke težnje albanski komunisti u Jugoslaviji iskazali su još tokom Drugog svetskog rata, kada su krajem 1943. i početkom 1944. godine organizovali Bujansku konferenciju. Naime, zaključci te konferencije svodili su se na slanje jasne poruke da oni budućnost Kosmeta vide u okviru komunističke Albanije. Odlukom Tita i vrha partije albanski komunisti sa Kosmeta tada su suštinski samo ukoreni, ali značajnije, naročito lične političke posledice nisu trpeli. Razlog za takav ishod ovog slučaja možemo pronaći u tome što separatističke težnje albanskih komunista nisu ni bile u koliziji sa tradicionalnim stavom KPJ i Komunističke internacionale (Kominterne). Tačnije, generalni stav i jugoslovenskih komunista i Kominterne svodio na to da je Jugoslavija veštačka versajska tvorevina u kojoj je srpska buržoazija podjarmila druge narode, a koji sledstveno tome imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Delimično, KPJ je taj narativ korigovala uoči i tokom rata, kada je prihvaćen stav da će se o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji odlučivati nakon okončanja sukoba i sprovođenja komunističke revolucije. Samim tim Bujanska konferencija je u vrhu partije doživljena kao iskakanje komunista sa Kosova i Metohije iz narativa kreiranog upravo da bi se izbegle međuetničke podele u trenutku kada se radilo na realizaciji velikih ideoloških i revolucionarnih ciljeva, što praktično znači da su albanski komunisti na Kosmetu kažnjeni zbog pogrešnog „tajminga“, a ne zbog suštine zaključaka Bujanske konferencije.
Nakon okončanja Drugog svetskog rata Kosmet je dobio status autonomne oblasti u okviru SR Srbije, jedne od šest republika komunističke Jugoslavije. Međutim, takvo rešenje suštinski je bilo privremeno. Naime, u to vreme razmatrano je više opcija, pa i ta da Kosmet bude pripojen Albaniji, koja bi ušla u sastav Jugoslavije. Po mišljenju jugoslovenskih komunista na taj način rešilo bi se albansko nacionalno pitanje, jer bi se kosmetski Albanci pripojili matici, dok bi Srbi takođe bili zadovoljeni, jer bi i dalje živeli u jednoj državi. Pomenuti scenario suštinski je omogućavao ostvarenje plana o Velikoj Albaniji, ali u okviru komunističke Jugoslavije. Međutim, onog momenta kada je 1948. godine došlo do konačnog raskola Tita i Staljina i kada su albanske vlasti Enver Hodže stale na stranu Moskve, takav scenario postao je nerealan, a albansko pitanje u Jugoslaviji moralo se rešavati na drugi način. U novonastalim okolnostima pred albanskim komunistima na Kosmetu bile su dve opcije. Jedna, da pokušaju uz podršku iz Albanije i generalno spoljnog faktora da se otcepe i pripoje matici ili da se iznutra bore za jačanje autonomije ne bi li s vremenom Kosmet postao sedma jugoslovenska republika. Time bi napravili ključan iskorak ka realizaciji plana o nezavisnosti i priključenju Albaniji.
Albanski komunistički lideri u Jugoslaviji nisu se odrekli nijedne od dve mogućnosti koje su imali za svoju dalju borbu. Upravo zato su jugoslovenske službe bezbednosti imale pune ruke posla u južnoj srpskoj pokrajini. Ubacivanje neprijateljskih elemenata iz Albanije, prenošenje poruka i materijalnih sredstava, kontakti albanske službe bezbednosti sa najuticajnijim jugoslovenskim komunistima na Kosmetu, sve to su bili izazovi sa kojima se Udba redovno suočavala. Sa druge strane, albanski komunistički lideri na Kosmetu pokušavali su da svoje ciljeve realizuju i institucionalno, tačnije da sistematski jačaju svoju autonomiju i kidaju veze sa SR Srbijom. Naruku im je išla unutrašnja podela u partiji na pristalice očuvanja postojećeg poretka federalne države, koje je predvodio Aleksandar Ranković i zagovornike daljeg slabljenja centralne vlasti kroz federiranje federacije pod vođstvom slovenačkog i hrvatskog partijskog vođstva. Naravno da su albanski komunisti listom podržavali ove konfederalističke strukture, videvši u njihovim težnjama šansu i za ostvarenje svojih separatističkih planova. Ključni momenat u obračunu te dve struje u komunističkoj Jugoslaviji bio je Brionski plenum 1966. godine. Smena Rankovića označila je poraz takozvanih centralista, što je predstavljalo signal za aktivnije delovanje i albanskih komunista.
Nakon Brionskog plenuma Veli Deva je predvodio delegaciju albanskih komunista na sastanku sa Titom. Tom prilikom oni su Rankovića optužili za neprijateljsko držanje prema Albancima. Na prvom mestu za podmetanja, tačnije kreiranje optužbi na račun kosmetskih funkcionera albanske nacionalnosti, kako bi se lažno prikazali kao separatisti nelojalni Jugoslaviji, a samim tim i opravdale represivne mere snaga bezbednosti na Kosmetu. Međutim, bio je to samo uvod u širu akciju albanskih komunista koja je započela 27. novembra 1968. godine, organizovanjem masovnih demonstracija. Proteste su započeli albanski studenti ispred Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini. Nekoliko stotina studenata sa ispisanim parolama krenulo je prema pokrajinskoj skupštini, gde ih je zaustavila policija i sprečila njihov upad u tu instituciju. Nakon što su se demonstranti povukli i nakon što im je stigla podrška, ne sam sugrađana iz Prištine već i drugih kosmetskih gradova, usledio je novi rušilački pohod tokom koga su razbijani izlozi, prozori, prevrtani automobili, uzvikivane nacionalističke i šovinističke parole. Masa je ponovo pokušala da provali u skupštinu, što je uz upotrebu sile policija uspela da spreči. Masovnost tih demonstracija, a naročito poruke koje su poslate uz ispoljenu agresivnost zabrinjavali su rukovodstvo države i partije u Beogradu. Usledila je brza reakcija u pravcu zavođenja reda i smirivanja prilika u južnoj srpskoj pokrajini. Ključnu ulogu na tom planu odigrala je vojska, koja je izvela oklopna vozila na ulice Prištine nakon čega se situacija smirila. Epilog protesta bilo je dvoje poginulih, nekoliko desetina teže i lakše povređenih i ogromna materijalna šteta. Međutim, pored ovih direktnih, ostale su i indirektne, političke posledice demonstracija u Prištini.
Naime, albanski komunisti su dobro znali da nastupaju „istorijska vremena“, odnosno, da se pripremaju sveobuhvatne ustavne promene u Jugoslaviji, koje će dodatno olabaviti veze republika sa saveznom vladom. Samim tim, želeli su da te okolnosti iskoriste i za širenje sopstvene autonomije, tako da su demonstracije suštinski predstavljale vid pritiska na vodeće političke strukture u zemlji. Odnosno, cilj protesta bio je da se albansko pitanje u Jugoslaviji prikaže akutnim, a nezadovoljstvo takvim da veoma lako može destabilizovati zemlju. Sledstveno tome, očekivali su ustupke Beograda, kako bi nezadovoljstvo bilo umanjeno, a opasnost od dalje destabilizacije neutralisana. Pošto su se te težnje albanskih komunista na Kosmetu uklapale u generalni narativ na kom je počivala komunistička Jugoslavija, a to je što slabija Srbija, to jača Jugoslavija, ishod cele situacije ispostavio se kao pozitivan za albanske separatiste. Ustavni amandmani iz 1971. i Ustav iz 1974. godine uvažili su težnje albanskih komunista i dali AP Kosovu najširu autonomiju. Naime, ne samo da je Metohija izbačena iz zvaničnog naziva pokrajine nego su i ingerencije vlasti u Prištini bile skoro identične republičkim ovlašćenjima, tako da je Kosovo postalo republika po svemu sem po zvaničnom nazivu. Veze sa SR Srbijom bile su izrazito labave, tako da republička vlada u Beogradu nikako nije mogla donositi odluke o pokrajinama bez njihove saglasnosti.
Ustavom iz 1974. godine albanski komunisti na Kosmetu ostvarili su značajan uspeh, ali su završili samo jednu fazu u borbi za ostvarenje separatističkih i velikonacionalnih ciljeva. Samim tim, preostalo im je da čekaju novu povoljnu okolnost, kako bi ponovo pokrenuli ofanzivu s istim ciljem, a prilika im se ukazala već početkom osamdesetih godina 20. veka. Naime, smrt Josipa Broza Tita duboko je uzdrmala Jugoslaviju. Nije bila tajna da je njegova ličnost predstavljala najsnažniji kohezivni faktor te zemlje, naročito nakon Ustava iz 1974. kojim je Jugoslavija suštinski postala labava federacija. Stoga, za albanske separatističke krugove u zemlji njegova smrt bila je signal da je nastupio idealan momenat za akciju. Po starom dobrom, već primenjenom receptu, maja 1981. godine započeli su novi masovni protesti, i to ne samo u Prištini već širom pokrajine. Demonstracije su ovog puta bile još nasilnije, trajale su nedeljama, uz povremene prekide, a u piku protesta smatralo se da na ulicama kosmetskih gradova demonstrira nekoliko stotina hiljada ljudi. Ponovo je sve krenulo sa prištinskog univerziteta, a nema sumnje da su kao i 1968. godine pokrajinske političke strukture bile duboko involvirane u sva dešavanja. Na kraju uz uvođenje vanrednog stanja i primenu represivnih mera vojno-milicijskih snaga i ove demonstracije su razbijene. Stotine ljudi bilo je teže i lakše ranjeno, hiljade uhapšeno, dok je zvanično devet osoba izgubilo život. Ključna parola demonstracija Kosovo republika, nije ostvarena, ali ponovo albanski komunisti u pokrajini nisu snosili značajnije posledice. Jedino je predsednik pokrajinskog komiteta Mahmut Bakali podneo ostavku.
Demonstracije 1968. i 1981. godine na Kosovu i Metohiji suštinski su bile sredstvo za ostvarenje ciljeva albanskog separatističkog pokreta. Odnosno, planski izvršen pritisak na vlasti sa zadatkom da se u prelomnim momentima za Jugoslaviju ostvare što veći benefiti za velikoalbansku stvar. Ironija je to što je jezgro tog secesionističkog delovanja bilo u samim pokrajinskim komunističkim strukturama, koje su dirigovale čitavim procesom i koje su pokušavale institucionalnim putem da Kosmet izdvoje iz Jugoslavije. Sa druge strane, u Beogradu nije bilo ni dovoljno volje, a ni odlučnosti da se ukaže na suštinu problema, a to je velikoalbanski nacionalizam i separatizam, već su se te demonstracije tretirane kao ekscesi zavedene mase i pojedinaca. U takvim okolnostima sve bi ostalo na verbalnoj osudi i relativizaciji cele priče kroz tradicionalnu kritiku svakog nacionalizma, a na prvom mestu velikosrpskog. Albanski nacionalizam smatran je marginalnim, neretko i opravdanim, jer je doživljavan kao odgovor na bauk večito najopasnijeg velikosrpskog nacionalizma. Samim tim, vlasti u Beogradu su ignorisale problem na Kosmetu ili su ponekad lečile posledice, dok je albanski separatistički pokret to nečinjenje maksimalno koristio u svrhu ostvarenja svojih ciljeva.
IZVORI I LITERATURA
Dimitrije Bogdanović. Knjiga o Kosovu. Književne novine: Beograd, 1909.
Borislav Pelević. Kroz istoriju Kosova i Metohije: od VI do XXI veka. Evro: Beograd, 2005.
Bogumil Hrabak. „Kosovski komitet 1918–1924. godine“. Zbornik radova Filozofskog fakulteta, br. 32, str. 137–160, Beograd, 2003.
Jovan Hadži Vasiljević. Arbanaska liga. Beograd, 1909.
Mihajlo Vojvodić. „Berlinski kongres i Prizrenska liga“. Istorijski glasnik, str. 1–21, Beograd, 1989.
Đorđe Borozan. Velika Albanija: porijeklo – ideje – praksa. Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije: Beograd, 1995.
Ostavi komentar