Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Neretko se u albanskoj javnosti, naročito u južnoj srpskoj pokrajini, može čuti narativ o čak četiri genocida, koja su kroz istoriju Srbi počinili nad Albancima. Protagonista tih tvrdnji i neko ko taj narativ pokušava da nametne, kako svojoj tako i svetskoj javnosti, je premijer privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti. Uzmemo li u obzir kontekst u kom je Kurti izjavio tu besmislicu o četiri genocida, a to je tokom Briselskih pregovora između Beograda i Prištine, stvari nam postaju jasnije. Kurti je i te kako svestan da je samoproklamovana kosovska nezavisnost nelegalna i da projekat pretvaranja južne srpske pokrajine u drugu albansku državu neuspešan. Uostalom, činjenica da danas većina zemalja sveta ne priznaje tu protivpravnu secesiju, predstavlja najbolju potvrdu te teze. Upravo zato, Kurti je posegnuo za zloupotrebom istorijskih činjenica i pokrenuo priču o četiri genocida nad Albancima. Na taj način, on pokušava da nametne analogiju po kojoj je njegov narod bio u više navrat žrtva srpskih pokušaja da ga biološki uništi, te je samim tim, stekao legitimno pravo da dobije nezavisnost od Srbije. Međutim, koliko je ta Kurtijeva priča u stvari neutemeljena, koliko je plod njegovih konstrukcija i izvrtanja istorijskih činjenica, može se lako uočiti ukoliko analiziramo događaje iz vremena Prvog balkanskog rata, kada se navodno desio jedan od tih genocida nad Albancima.
Naime, uoči izbijanja Prvog balkanskog rata Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka pokušavale su da naprave sporazume o zajedničkoj vojnoj akciji protiv Osmanlijskog carstva. Doći do kompromisa između nepomirljivih, naročito srpsko-bugarskih i grčko-bugarskih teritorijalnih aspiracija na prostor geografske Makedonije, delovalo je gotovo neizvodljivo. Međutim, u okolnostima kada je političkim elitama u Beogradu, Atini i Sofiji postalo jasno, da ukoliko zajedničkom akcijom ne oslobode Balkansko poluostrvo od Turaka, da će to pitanje rešiti velike sile, stvari su se promenile. Lideri balkanskih država su dobro razumeli da zbog maksimalističkih ciljeva i nespremnosti na zajedničku akciju veoma lako mogu ostati bez ikakvih teritorijalnih dobitaka. Upravo zato napravljeni su kompromisi, tamo gde je do njih moglo doći. Tačnije, određena je nesporna teritorija, koja bi nakon uspešno vođenog i okončanog rata pripala svakoj od saveznica, dok bi se sporna pitanja rešavala po završetku sukoba i uz arbitražu ruskog cara. U svakom slučaju, prihvaćen je stav da se u akciju mora krenuti odmah i da sporna pitanja ne smeju biti razlog za dalje odugovlačenje vojnih operacija. Ključna tačka razmimoilaženja između Srbije i Bugarske bilo je razgraničenje u Vardarskoj Makedoniji. Grčka i Bugarska su se sporile u Egejskoj Makedoniji, a posebno oko grada Soluna na koji su i Atina i Sofija polagale pravo i po tom pitanju nisu bile spremne na kompromis. Zato je budući status Soluna, kao i dela Vardarske Makedonije, ostao nerešen čak i u momentu kada su ratne operacije balkanskih saveznika već otpočele.
Važno je istaći da prostor koji nikom od saveznika nije bio sporan i oko koga je postojala puna saglasnost da će nakon uspešno okončanog vojevanja pripasti Kraljevini Srbiji bila teritorija današnje srednje i severne Albanije, sa gradovima Tirana, Elbasan, Drač, Meduva,… Nije sporno da je na toj teritoriji većinski živeo albanski narod, ali ni to da nikad i nikakva albanska država tu nije postojala. Naime, albanski nacionalni pokret tada je svakako već postojao, ali se javio značajno kasnije u odnosu na druge nacionalne pokrete balkanskih naroda. Ključni razlog tog kašnjenja nacionalnog buđenja Albanaca možemo pronaći u tome što su se njihove političke elite identifikovale sa Turskim, dok su Osmanlijsku državu doživljavale kao svoju. Ponajviše je tome kumovala islamizacija, koja je upravo u albanskim krajevima uzela maha. Samim tim, u predvečerje balkanskih ratova albanske vođe nisu imale nameru da sarađuju sa saveznicima, već da brane tursku državu u okviru koje su planirali da realizuju svoje nacionalne interese kroz široku autonomiju. Sa duge strane, kada govorimo o opravdanosti srpskih teritorijalnih aspiracija, ne trebamo zanemariti da je ne beznačajan broj Srba živeo na tom prostoru. Takođe, ta teritorija je nekad bila u sastavu srpske srednjevekovne države, tako da ni srpsko istorijsko pravo na tom prostoru nije moglo da bude osporeno. Kao što ne trebamo zanemariti ni činjenicu da je izlaz na Jadransko more bio od esencijalne važnosti za srpsku državu i da je to suštinski bio najvažniji cilj rata za vladajuće političke strukture u Beogradu. Naime, od Carinskog rata (1906–1911), koji je Srbija vodila protiv Austrougarske, u srpskoj političkoj eliti sazrelo je mišljenje da jedino slobodan pristup moru Srbiji može da garantuje punu nezavisnost. Jer, sve dok srpski izvoz i uvoz zavise od volje drugih država, preko čijih luka se eksportuje srpska roba, ekonomska bezbednost zemlje biće ugrožena. Samim tim, ovladavanje lukom Drač, za Srbiju je imalo prvorazredni značaj, pa je shodno tome i presudno uticalo i na tok srpskih vojnih operacija u Prvom balkanskom ratu.
Nema sumnje da se srpski generalštab godinama unazad pripremao za rat protiv Osmanlija. Planovi o operacijama srpske vojske bili su spremni već godinama unazad tako da su uoči otpočinjanja Prvog balkanskog rata samo dorađeni. Strateška važnost operativnog pravca delovanja glavnine srpske vojske moravsko-vardarskom dolinom bila je neupitna, kao i neophodnost slamanja ključne neprijateljske formacije u tom reonu, turske Vardarske armije. Samim tim, planovi za tu operaciju bili su i te kako pripremljeni i detaljno razrađeni, za razliku od onih koji su se odnosili na delovanje prema Skadarskom i Janjinskom vilajetu. Upravo zato, neposredno nakon početnih uspeha srpske vojske, oslobođenja Kosmeta od strane Treće armije generala Božidara Jankovića i pobede Prve srpske armije pod komandom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića nad turskom Vardarskom armijom kod Kumanova, izdata je naredba da se preduzmu operacije i prema jadranskoj obali. Vlada je insistirala da se ta akcija što pre sprovede u delo, da srpska vojska zagospodari lukom Drač i da se na taj način i spoljni faktor dovede pred svršen čin. Komanda srpske vojske, u skladu sa zahtevima vlade i političkim ciljevima rata, pripremila je jedinice za ekspediciju prema jadranskoj obali.
Takođe, treba naglasiti da su sem političkih postajali i direktno vojni razlozi za delovanje srpske vojske na prostoru današnje Albanije. Naime, nakon konačnog uništenja Vardarske armije kod Bitolja, njeni ostaci su pronašli utočište upravo na toj teritoriji. Takođe, crnogorska vojska, koja je imala dosta uspeha u Novopazarskom sandžaku, zaustavljena je kod dobro utvrđenog Skadra, koji se pretvorio u neosvojivu tursku utvrdu na severu današnje Albanije. Samim tim, postojala je realna opasnost od koncentracije značajnih turskih snaga na potezu od Skadra do Valone, koje bi mogle da mobilišu desetine hiljada tamošnjih Albanaca i izvrše kontraudar prema srpskim divizijama u Makedoniji i na Kosmetu. Ne treba zanemariti činjenicu da je tadašnje albansko društvo bilo izrazito militarizovano, da je tradicionalno svaki punoletni muškarac morao posedovati pušku, kao i da su imali snažnu plemensku organizaciju. Uzmemo li sve to u obzir onda nam postaje jasno da ta opasnost od njihove brze mobilizacije i sadejstva sa ostacima turske vojske nije bila nimalo naivna. Posebno kada uzmemo u obzira da su se pojedine turske jedinice, poput 21 nizamske divizije, povukle u potpunom redu u Albaniju, očuvavši gotovo sve svoje borbene potencijale. Samim tim, nećemo pogrešiti ako istaknemo da je ekspedicija srpske vojske u Albaniji bila neophodna, kao i da je od brzine i efikasnosti njenog izvođenja zavisilo ostvarenje ključnih kako političkih, tako i vojnih zadataka Srbije.
Komandant Treće srpske armije general Boža Janković po naređenju Vrhovne komande formirao je dva odreda srpske vojske sa zadatkom da preduzmu operativne akcije prema Jadranu. Drinska divizija drugog poziva i Šumadijska divizija prvog poziva predstavljale su okosnicu tih operativnih trupa srpske vojske. Šumadijski albanski odred srpske vojske imao je zadatak da deluje od pravca Prizrena ka Draču, sa ključnim ciljem ovladavanja tom strateški važnom lukom na Jadranu. Drugi odred dejstvovao je od Đakovice ka manjoj luci Meduva, sa zadatkom da odseče Skadar od ostatka turskih snaga, razbacanih južno od tog grada. Srpske jedinice su formirane tako da budu brze i operativne. Teška artiljerijska podrška, shodno tome, bila je izostavljena, da ne bi usporavala njihovo kretanje. Međutim, usled neadekvatne pripreme srpske vojske gubici su bili izuzetno visoki, a njeno napredovanje nešto sporije od očekivanog. Nedostajala je odgovarajuće opreme za uslove oštre zime u albanskim planinama, komora je kasnila, medikamenti su hronično falili, a nepovoljan teren i česti napadi albanskih plemena su otežavali kretanje srpskih trupa. Posebno je to bilo izraženo kod odreda koji se kretao pravcem Đakovica – Meduva, na kom je i otpor Albanaca bio značajno veći nego na pravcu Prizren – Drač. Naime, oficiri srpskih trupa, koje su nastupale od Dušanovog grada, sastajali su se i dogovarali o daljem kretanju sa starešinama albanskog plemena Mirdita. Na taj način uspeli su da izbegnu veće sukobe sa Albancima i shodno tome da minimalizuju svoje gubitke. Suštinski, srpske trupe u Albaniji, prevashodno su se suočile sa teškim atmosferskim i terenskim uslovima, kao i gerilskim otporom neprijatelja, tako da su faktički bez vođenja bitke većeg obima, ali opet uz značajne gubitke, uspele da ostvare svoje primarne zadatke.
Sredinom novembra oba ekspediciona odreda srpske vojske spojila su se u LJešu. Forsiranje albanskih planina time je uspešno završeno, što je otvorilo mogućnost srpskim trupama za dalje napredovanje prema srednjoj Albaniji i to u terenski značajno lakšim uslovima. Najveći izazov za srpske trupe bio je pokušaj turskih snaga iz Skadra da jednim iznenadnim udarom razbiju izmorene srpske trupe i spreče njihovo spajanje u LJešu. Međutim, srpska vojska je odlučno odbila taj napad i ostvarila svoj planirani cilj. Doduše, sa određenim kašnjenjem. Prvobitni plan je predviđao da se na Jadran izbije za pet dana, što je realizovano za deset, dok je celokupna operacija okončana za tri nedelje. Tirana, Elbasan, Korča, Kroja, LJeš, Meduva, Drač,.. svi ti gradovi pali su u ruke srpske vojske. Treba naglasiti da je Elbasan zauzela Druga moravska divizija pukovnika Nedića iz sastava Prve srpske armije, tako da se i ona uključila u operativno delovanje srpske vojske u Albaniji. Nakon oslobođenja te teritorije od Turaka, zavedena je srpska civilna uprava. Formirani su brojni srezovi i okružno načelstvo sa središtem u Draču. Srpska vlada je na taj način pokazala jasnu nameru da svu tu teritoriju što pre inkorporira u državno pravni poredak Kraljevine Srbije. Međutim, voljom velikih sila na tom prostoru stvorena je nezavisna Albanija, čime su ove srpske vojne operacije suštinski obezvređene. Srbija je ostala uskraćena za ostvarenje primarnog političkog cilja u tom ratu, izlaska na Jadransko more.
Nema sumnje da se i ova ekspedicija u Albaniji može ubrojiti u velike vojne uspehe srpske vojske tokom Prvog balkanskog rata. Opsežna i složena vojna operacija izvedena je brzo i efikasno uz minimum potrošenog vreme, tek tri dana je iskorišćeno za taktičko-materijalnu pripremu. Samim tim, ta ekspedicija pokazala je izuzetnu spremnost i sposobnost vojnika i oficirskog kadra srpske vojske, koji je sve političke zahteve uspeo da ispuni. Doduše, na ruku srpske vojske išlo je i stanje opšteg haosa koje zahvatilo tursku vojsku i civilne strukture na tom prostoru. Vreme je pokazalo da nakon Bitoljske bitke Turci više nisu imali ni snage ni kapaciteta da se suprotstave srpskoj vojsci. A što se tiče genocida, o kojem Aljbin Kurti i mnogi drugi Albanci govore, za to ne postoji ni jedan dokaz. Naime, nikakav plan o genocidnim namerama srpske vlade ili vojske nije pronađen, niti jedne takva naredbe srpske komande nije postojala. Naprotiv! Izričita direktiva srpskim trupama i pre i tokom Prvog balkanskog rata bila je da se poštuju život, imovina i dostojanstvo lokalnog stanovništva, bez obzira na njegovu versku ili nacionalnu pripadnost. Naravno, da to ne znači da se zločini nisu dešavali. Pojedinačni akti nasilja, kao i svakom drugom vojnom sukobu, nesumnjivo su počinjeni i njih ne treba ni skrivati ni pravdati, već jasno osuditi. Međutim, to ne znači da se dogodio genocid, niti da su takve namere postojale. Šta više, sve direktive srpske vlade i Vrhovne komande govore upravo suprotno. Svakako da je zloupotrebe ove teme u dnevno političke svrhe bilo i da će ih biti i u buduće. Međutim, ništa ne može promeniti činjenicu da su Turci još u 14. veku na Balkan došli kao okupatori, a da su konačno isterani sa najvećeg dela tog evropskog poluostrva u Prvom balkanskom ratu. Samim tim, to vojevanje savezničkih snaga bilo je oslobodilačko, kao što su to bile i srpske vojne operacije u Albaniji, bez obzira kako to neko zlonameran pokušava danas da predstavi.
IZVORI I LITERATURA
Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912–1913. Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1972.
Branko Perović, Prvi balkanski rat 1912–1913. Knj. 1, operacije srpske vojske. Istorijski institut Jugoslovenske narodne armije: Beograd, 1959.
Borislav Ratković, Prvi balkanski rat 1912–1913. Knj. 2, operacije srpske vojske. Vojnoistorijski institut: Beograd, 1975.
Mitar Đurišić, Prvi balkanski rat 1912–1913. Knj. 3, operacije crnogorske vojske. Istorijski institut Jugoslovenske narodne armije, Beograd, 1959.
Savo Skoko, Drugi balkanski rat 1913. Knj. 1, Uzroci i pripreme rata. Vojnoistorijski institut: Beograd, 1968.
Savo Skoko, Drugi balkanski rat 1913. Knj. 2, Tok i završetak rata. Vojnoistorijski institut: Beograd, 1975.
Ratković Borislav, Oslobođenje Kosova i Metohije: 1912. Beograd, 1997.
Terzić Slavenko, Oslobođenje Stare Srbije 1912. godine. Nova srpska politička misao, Beograd, 2012.
Kecojević Dragiša, Kosovo i Metohija: Teror nad Srbima. Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa, str. 155–188. Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2006.
Ostavi komentar