Autor: Prof. dr Boris Stojkovski
Uzimajući u obzir činjenicu da se pokret cara Jovana Nenada rasplamsao na tlu Ugarske, i da je uznemirio duhove na čitavom ugarskom prostoru, sasvim je prirodno da je Crni Čovek ostavio traga i u mađarskoj književnosti. Razlika u odnosu na srpske/jugoslovenske autore jeste što je mađarskih dela daleko manje, ali su se Jovanom Nenadom bavila neka od najvećih i najpoznatijih imena mađarske književnosti i kulture. U srpskom slučaju, sa izuzetkom Mladena Markova, ne može se govoriti uvek o ličnostima ogromnog formata.
Mor Jokai je svakako jedan od najznačajnijih mađarskih pisaca uopšte. Živeo je od 1825. do 1904. godine, bio prijatelj Petefija i saradnik Lajoša Košuta, a jedan je od najplodnijih mađarskih autora. Prevođen je na mnoge jezike, a već od 60-ih godina XIX veka i na srpski jezik. Prvi je počasni građanin Velikog Bečkereka, ali i prvi mađarski pisac koji u književnosti portretiše lik cara Jovana Nenada.
U svom delu Magyar nemzet története regényes rajzokban obuhvata period od doseljavanja Mađara u Panonsku niziju i Karpatsku dolinu pa sve do propasti i gušenja mađarskog revolucionarnog pokreta iz 1848/1849. godine. Ovo je zbirka eseja i kratkih priča iz ugarske istorije, pa je tu svoje mesto našao i Crni Čovek. Jokai je o caru Jovanu Nenadu napisao jednu kratku priču pod nazivom A fekete cár koja je deo šire pripovesti o poslednjim danima srednjovekovne Ugarske i periodu nakon Mohača. Za Jokaija Crni car je sin čobanina koji čuva koze (kecskepásztor fia), kao i sremski Srbin. I Jokai je preuzeo podatak o crnoj liniji, koja se protezala po telu Jovana Nenada, zbog čega su i zvali navodno Crnim Čovekom, ali dodajući da je to posledica udara munje. Pisao je da je Jovan Nenad čovek snage kao Samson, te da je prirodno da su mu priticali kao proroku i čarobnjaku. Jokai u svojoj pripovesti o Crnom Čoveku piše kako je vladao u Subotici, te kako mu je kralj Jovan Zapolja dao da vlada Banatom i Bačkom. Potom je Jovan Nenad pozvao Srbe koji su živeli pod Turcima na drugu stranu, gde je teklo med i mleko, i gde je bila prava sloboda. Narod se naseljavao po bačkim i banatskim selima i tako se mađarski narod, kad se vratio u svoja sela, u njima zatekao naseljene strance. Kada piše o ovim događajima, Jokai citira i Đorđa Sremca i navodni razgovor Jovana Nenada sa ugarskim feudalcima gde Jovan Nenad kaže kako su tu zemlju dobili od moćnoga. Nadalje, mađarski pisac navodi kako se Jovan Nenad kao crni car proglasio carem Bačke i Banata i opisuje njegov dvor i funkcionere na njemu. U ovoj književnoj pripovesti Jokai odlazi i korak dalje i navodi da je Jovan Nenad čak kovao i novac sa svojim likom. Potom, piše dalje Mor Jokai, srpski despot u Ugarskoj – Radič Božić, predložio je Zapolji da Jovana Nenada pošalje protivkralju Nandoru za vrat. Ali je ovaj Nandor bio sposobniji i privoleo Jovana Nenada na svoju stranu. Ovde Jokai čak kaže da je Jovan Nenad bio treći kralj Ugarske u tom trenutku. Mađarski pisac potom opisuje, u vrlo tragičnom tonu, poraz trupa erdeljskog vojvode Petra Perenjija od vojske Jovana Nenada, poredeći katastrofu sa Mohačem, u duhu nekih savremenih srednjovekovnih izvora. Ali, na sreću, još je u nekima bilo starog viteštva, kaže ovaj veliki mađarski pisac, te je ugarski velikaš Imre Cibak ipak pobedio Jovana Nenada. Potom, piše dalje o kraju cara Jovana Nenada, uz opasku da ga narod Segedina, u koji se sklonio, zapravo nikad nije voleo. Zatim u ovoj priči čitamo kako ga je teško ranio Sebastijan Vid, opisujući i kuće u koje su se skrili vojnici Crnog Čoveka. Ono čime zaključuje priču jeste pogibija cara Jovana Nenada, koju pogrešno ubikuje u Horgoš, iako se ona desila u selu Tornjošu, u blizini današnje Sente. Na kraju, opet zacelo vođen Đorđem Sremcem, opisuje proslavu smrti Crnog Čoveka na dvoru ugarskog kralja Jovana Zapolje u Budimu.
Iako je očigledno dobro poznavao istorijske izvore, iz Jokaijevog kratkog osvrta na crnog cara izbijaju neke mađarske tipične predrasude o caru Jovanu Nenadu, a primetan je i uticaj duha koji je po ovom pitanju preovladavao u tadašnjoj mađarskoj istoriografiji u vezi sa poreklom Crnog Čoveka i naseljavanjem Srba u Bačku i druge delove Ugarske. Celokupan odnos prema srpskom političkom faktoru jeste nešto što ovde provejava, iako se Jokaiju mora odati priznanje na poznavanju građe iz vremena cara Jovana Nenada.
Sledeća, o kojoj ćemo reći par rečenica, jeste jedna veoma zanimljiva mađarska spisateljica međuratne epohe. Irena Gulači je rođena u okolini Segedina 9. septembra 1894. godine, a poginula je prilikom sovjetske opsade Budimpešte 2. januara 1945. godine. Sa 16 godina se udala, a sa 18, po izbijanju Prvog svetskog rata se preselila u Veliki Varadin. Tu je počela da piše i postala je tokom i za vreme Velikog rata, kao i u godinama neposredno nakon njega saradnica niza mađarskih književnih i kulturnih časopisa. Nakon rata živela je i stvarala u Erdelju koji je tada postao deo Rumunije. Svoj najvažniji roman, značajan i za recepciju cara Jovana Nenada u mađarskoj književnosti, Fekete vőlegények, nastalo je u teškim okolnostima. Muž joj je bio smrtno bolestan, te se morala izdržavati od pisanja. Udovica je postala 1927. godine, jedno vreme je živela i dalje u Velikom Varadinu, potom Klužu, da bi se konačno preselila u Mađarsku, pošto nije mogla da podnese da su erdeljski gradovi sada deo Rumunije. Nastavila je u Mađarskoj da bude književno vrlo aktivna, capađujući sa uglednim mađarskim listovima. Kao što je već rečeno, Iren Gulači je stradala u tokom sovjetske opsade Budimpešte, a ostavila je značajan trag u mađarskoj kulturi i književnosti između dva svetska rata.
Fekete vőlegények (Crne mladoženje u slobodnom prevodu) je roman čiji je glavni junak zapravo Imre Cibak, ali i sam Erdelj. Svoj roman je stavila u kontekst vladavine kraljeva Vladislava i Lajoša II Jagelonca, odnosno kralja Jovana Zapolje. Odmah treba napomenuti da je Jovan Nenad samo jedna epizoda koja u ovom voluminoznom delu zauzima svega dvadesetak stranica. Iren Gulači je za svoj roman koristila i niz istorijskih izvora kao i literaturu koje je uredno popisala na kraju.
Izuzetno negativan ton kojim je car Jovan Nenad prikazan u ovom romanu može se oslikati i time što je čak nazvan majmunom u dijalozima junakinja i junaka ovog romana. NJemu se podsmevaju svi na dvoru kada kaže da je prorok, te Gulačijeva prikazuje njegov bes kada ode, posle predstavljanja na dvoru u Sepešu. Kada se pojavio sledeći put u knjizi, Jovan (Nenad) nije više bio mladić. Zapolja ga se isprva nije setio, ali drugi likovi u romanu koji su se zatekli uz kralja jesu, naravno podrugljivo i sa podsmehom. Gulačijeva dalje piše kako je Jovan Crni imao logor oko Lipove, da je proglasio rat protiv pagana i da ga Srbi gledaju kao sveca. Zapolja tada reče kako mu je Jovan bio sa desetoricom sluga i zakleo mu se na vernost, ali da je ta vojska u međuvremenu narasla na 15.000 ljudi te pita savetnike i dvorjane šta da čini sada. Kada Jovan Nenad stupa pred kralja Jovana nazivaju ga tamiškim vojvodom. Dalji razgovor koji Iren Gulači prikazuje se dosta oslanja na savremeno kazivanje Đorđa Sremca. To je, naravno stilski izmenjeno, prikazan razgovor Jovana Nenada i Zapolje u vezi sa tim zašto trupe Crnog Čoveka pljačkaju narod i kako Ivanu treba novac. Opisuje se i sukob sa Valentinom Terekom, koji je pun indignacije za Jovana Nenada.
U romanu Fekete vőlegények prepliću se istorija i fikcija. Autorka zna da je kraljica-udova Marija Jovana Nenada nazvala u jednom dokumentu Le Noir i zna približnu hronologiju događaja u vezi sa zaposedanjem i gubljenjem Subotice. Opisuje i poklone koje je car Jovan Nenad dobio od habzburškoga pretendenta (ona piše kako je poklone razdelio dvorjanima i vojnicima), kao i prelazak na Ferdinandovu stranu jer će on, tobože, isterati pagane sa lica zemlje. Autorka Fekete vőlegények kaže i kako je Ferdinand aplaudirao uspesima Jovana Nenada. Međutim, ona piše dalje da je ovo bilo previše jer je predvodnik bande jednostavno detronizovao kralja (misleći na Zapolju). Zbog toga, Jovan Nenad je pobeđen, i potom je pobegao u Segedin gde mu se približio kraj koji takođe ova mađarska autorka opisuje.
Osim njenog romana, postoji i jedan koji vrlo pozitivno opisuje Jovana Nenada. Autor ovog romana je izvesno bio slovenskog porekla, a upamćen je kao ugledni lokalni kulturni radnik grada Seksarda. U pitanju je Ivan Ordaš, pravim imenom Ivan Mihailovič koji je rođen u Budimpešti 5. juna 1928. godine, a 60-ih godina HH veka se preselio u Seksard. Počeo je svoj životni put kao baštovan, ali je postao novinar, romanopisac i književnik. Od 1969. godine, pa sve do penzionisanja 1984. godine, bio je saradnik, a od 1980. godine i urednik časopisa Tolna Megyei Népújság koji izlazi u Seksardu. Osim novinarstva bavio se i lepom književnošću, pisao je i dečje romane, a ostavio je iza sebe i niz istorijskih romana. Bavio se i prevođenjem, pisanjem poezije, kao i književnom kritikom. Istorijske romane Ivan Ordaš je počeo da piše 1971. godine, i prvi roman mu je o generalu Janošu Damjaniču. Pisao je romane i o Pavlu Tomoriju, carici Mariji Tereziji, zatim Andrašu Hadiku, itd. Za ovu temu je najvažniji Ordašev istorijski roman za decu i omladinu iz 1974. godine, naslovljen Crni car, odnosno u originalu A fekete cár.
Ovaj roman Ivana Ordaša je jedino literarno delo u celini posvećeno caru Jovanu Nenadu u mađarskoj književnosti. Ordaševo delo predstavlja istorijski roman u kome se vešto mešaju i prepliću istorijske činjenice i fiktivni likovi. Svako poglavlje je ukrašeno i zanimljivim crtežima Šandora Benkea, kojima je nastojao mladim čitaocima približiti vreme cara Jovana Nenada. Zanimljivost je da svaka od četrnaest glava Ordaševog romana započinje citatom iz nekog savremenog istorijskog izvora, bilo da je u pitanju u najvećem broju slučajeva Đorđe Sremac, čiji se citati navode na početku 12 od 14 poglavlja, bilo da se radi o pismima Pavla Tomorija, koja se citiraju na početku prva dva poglavlja ovog romana. Cara Jovana Nenada Ivan Ordaš portretiše kao tamnog, crnog čoveka širokih ramena u odeći bez rukava koji retko progovori jednu-dve reči. Imao je orlovski nos i brkove u obliku gavranovih krila. I Ordaš spominje čuvenu crnu liniju koja bi mogla biti od udara groma. Navodi u daljem opisu i da su ga ponekad zvali Nenad Crnojević, ali da su ga svi zvali Crni Čovek, i da je kod Zapolje došao sa 12 ljudi, Srba, Mađara i drugih naroda. Ni oni sami, kako Ordaš piše, nisu znali ko je iz koje nacije došao. Kada kasnije razgovara sa Đorđem Sremcem, Zapolja ga naziva svojim bivšim konjušarem koji je postao vojskovođa.
Naravno, ovaj roman, pisan prevashodno za decu i omladinu prepun je fiktivnih likova. Ivan Ordaš uveo je i dosta ženskih likova, među kojima ističemo Barbaru i Danicu, obe koje navodno rade u kuhinji Jovana Zapolje. Po njima dvema se zove i jedno kratko poglavlje u ovom romanu, a Danica je najbitniji ženski lik jer je postala žena cara Jovana Nenada. Isticanje relativno niskog porekla nekih likova u romanu treba tumačiti i dominantnom marksističkom ideologijom koje je posebno bila jaka u Mađarskoj. Dosta se opisuju borbe protiv subotičkog feudalnog gospodara i ugarskog velikaša Valentina Tereka, zatim njihove borbe oko Subotice, dok se venčanje sa Danicom stavlja u logor cara Jovana Nenada kod Segedina u kući gradskog sudije Zakanja, koji je imao naročito lepu ženu. Interesantno je i uvođenje u priču beogradskog Veli-bega, kojeg Ordaš zapravo naziva poturčenim Srbinom Velimirom Nedeljkovićem, koji će imati veliku ulogu i u Anatoliji. On poziva komandanta vojske cara Jovana Nenada Radoslava Čelnika da se bori za Osmanlije. I nadalje dobro prateći istorijski sled događaja, Ordaš opisuje borbe sa Zapoljinim velikašem Imreom Cibakom, kao i kraj Jovana Nenada, koji je ubijen u jednoj kmetovskoj kući u Tornjošu.
Ovaj roman je jedno vrlo uzbudljivo štivo, koje se veoma lako čita i predstavlja svakako kuriozitet u književnosti koja je posvećena caru Jovanu Nenadu. Tendencija o zajedničkom srpsko-mađarskom ratovanju i prijateljstvu, štaviše i simpatija za narod Crnog Čoveka izbija sa stranica ovog interesantnog istorijskog romana. Slovensko, možda i srpsko poreklo autora, te i dominantna ideologija u vreme kada je Ivan Ordaš stvarao sigurno su imali odlučujući pečat na ovaj roman.
Sva složenost odnosa prema caru Jovanu Nenad u mađarskoj nauci, ali i književnosti i uopšte u javnom mnjenju jako se dobro ogleda u ova tri dela. U Jokaijevo doba Srbi i Mađari su imali dosta različite poglede na srpsku sudbinu u Austrougarskoj. Irena Gulači je živela u Hortijevoj Mađarskoj, tamo pisala roman gde spominje Jovana Nenada i sama je bila žestoki protivnik Trijanonskog mirovnog sporazuma. Ivan Mihailovič/Ordaš, pak, imao je slovensko poreklo, živeo i stvarao u vreme isticanja vrednosti kao što su bratstvo i jedinstvo te stoga ne čudi njegov pozitivan i blagonaklon odnos prema Jovanu Nenadu.
Ostavi komentar