Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Prvi balkanski rat balkanskim hrišćanima doneo je ostvarenje vekovnih težnji za slobodom. U pobedničkom naletu savezničkih vojski (Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore) te 1912. i 1913. godine oslobođen je najveći deo Balkanskog poluostrva od viševekovnog turskog jarma. Međutim, ne možemo zanemariti da je Prvi balkanski rat imao i širi kontekst od isključivo borbe za slobodu. Tačnije, predstavljao je završetak važnog civilizacijskog procesa, potiskivanja jedne retrogradne i nazadne Osmanlijske imperije sa Starog kontinenta i otvaranje vrata za dalji razvoj balkanskih država na temelju evropskih principa i dostignuća. Takođe, sem ta dva esencijalno važna procesa za balkanske narode, nikako ne smemo zanemariti ni politički značaj Prvog balkanskog rata. Naime, on se ogledao u pobedi ideje „Balkan balkanskim narodima”, na temelju koje je uspostavljena regionalna saradnja, a čiju kulminaciju je predstavljalo stvaranje Balkanskog saveza. Tačnije, vojno-političke alijanse koje će omogućiti ostvarenje tih velikih nacionalnih, slobodarskih i civilizacijskih zadataka balkanskih država. Samim tim, Prvi balkanski rat ne samo da je bio opravdan, nego je predstavljao najbolji pokazatelj šta sve balkanski narodi mogu postići, ukoliko su spremni na međusobnu saradnju i usklađivanje interesa. Sa druge strane, Drugi balkanski rat predstavljao je suštu suprotnost Prvom. Kao što je Prvi balkanski rat iz svih balkanskih naroda izvukao ono najbolje, tako je Drugi sublimirao sebičnost, neodgovornost, pohlepu…, sve one najgore odlike politike na Balkanu.
Saradnja balkanskih naroda, koja je tokom Prvog balkanskog rata doživela svoj vrhunac, neposredno nakon njegovog okončanja prerasla je u krvavi obračun dojučerašnjih saveznika, čiji epilog se desio 1913. godine na mirovnoj konferenciji u Bukureštu. Uzrok Drugog balkanskog rata je ležao u istim onim razlozima, koji su decenijama unazad sprečavali balkanske narode da uspostave blisku saradnju i konačno se obračunaju sa Osmanlijskim carstvom. Na prvom mestu to su nepomirljive teritorijalne aspiracije Srba, Bugara i Grka. Naime, ta „jabuku razdora” u odnosima balkanskih naroda bila je Makedonija, zemlja koju su političke elite i u Beogradu, i u Sofiji, i u Atini smatrale svojom teritorijom, na koju su polagale istorijsko i etničko pravo i za koju su bile spremne da se bore, ne samo protiv Osmanlija, već i međusobno. Čak ni u predvečerje Prvog balkanskog rata, kada su lideri balkanskih hrišćanskih država smogli snage da naprave kompromis i krenu u zajedničku akciju protiv Osmanlijskog carstva, pitanje Makedonije nije bilo do kraja razrešeno. Tačnije, postignut je dogovor između Srba, Bugara i Grka oko nespornih teritorija, dok su one sporne, poput pitanja Soluna za Grke i Bugare, ili razgraničenja u Makedoniji između Srbije i Bugarske, ostala nerešena. Suštinski, pošto oko tih pitanja nije mogao da se postigne kompromis, odlučeno je da se o njima raspravlja nakon rata i da ta pitanja ne smeju biti prepreka za otpočinjanje vojne akcije. Seme razdora time je suštinski već bilo posejano. Balkanski narodi su nastupali jedinstveno, samo dok osmanlijske snage nisu pobeđene i potisnute skoro u predgrađe Istanbula. Međutim, onda kada je pobednik postao izvestan, otvorilo se pitanje rešavanja statusa spornih teritorija.
Da provalija nepoverenja između balkanskih saveznika postane još dublja postarale su se velike sile. Naročito one koje su u tom savezu videle eksponent ruske politike na Balkanu, a to su Austrougarska, Italija i Nemačka, zemlje Trojnog saveza. Upravo zato na Londonskoj mirovnoj konferenciji predstavnici tih država povući će potez kojim će dodatno zakomplikovati odnose između balkanskih saveznika. Naime, po cenu rata, oni su insistirali na stvaranju albanske države, za koju su verovali da će biti čuvar njihovih interesa na Balkanu. Kako bi izbegle da se plamen rata proširi Evropom, Rusija, ali i njene tadašnje saveznice iz Antante Francuska i Velika Britanija, saglasile su se sa stvaranjem nove države na Balkanu. Samim tim, dobar deo teritorije, koja je prema predratnom dogovoru balkanskih saveznika trebala pripasti Srbiji, postala je deo novostvorene albanske države. Čitavu današnju severnu i srednju Albaniju i za Srbiju strateški važan grad i luka Drač, oslobodilačka srpske vojske morala je da napusti. Time je Srbija došla u nezavidnu poziciju, jer ne samo što nije ostvarila primarni ratni i politički cilj, a to je obezbeđivanje izlaska na more, nego je ostala uskraćena za značajno teritorijalno proširenje. Samim tim, srpska vlada, čak i zvanično, zatražila je kompenzaciju sa druge strane, na prostoru Vardarske Makedonije. Upravo tamo gde su se sukobljavali nepomirljivi srpsko-bugarski interesi.
Srbija je od Bugarske tražila da se uvaži nova realnost nastala stvaranjem Albanije, na koju Srbija svakako nije mogla uticati. Zatim, da se uzme u obzir pomoć koju je srpska vojska pružila Bugarskoj kod Jedrena, a koja nije bila predviđena savezničkim sporazumom, kao i to što Bugarska nije ispunila svoju obavezu sadejstva sa srpskom vojskom na vardarskom bojištu. Takođe, možda kao i najjači adut, Srbija je istakla da je sama oslobodila Vardarsku Makedoniju, kao i to da se ta teritorija nalazila pod njenom direktnom kontrolom. Međutim, bugarska strana nije želela ni da čuje za reviziju savezničkog ugovora i insistirala je da se on do kraja ispoštuje. Stvar je postala još dramatičnija onda kada je Londonskim mirom iz 1913. godine Prvi balkanski rat okončan i kada je postalo jasno da taj ugovor nije definisao granice između balkanskih država, odnosno, da je odredio jedino granice turske države i definisao njene teritorijalne gubitke. Velike sile, iskoristile su tu okolnost da se još jačim intenzitetom uključe u rešavanje balkanske krize koja se samo produbljivala. Austrougari su podržavali maksimalističke težnje Bugara videvši u njima šansu da razbiju Balkanski savez i da izoluju svog najvećeg neprijatelja na tom prostoru, Kraljevinu Srbiju. Nemcima je takođe odgovaralo rušenje saveza balkanskih država, koji je formiran uz rusku podršku. U Berlinu su računali na uspostavljanje političkog partnerstva između Grčke, Turske i Rumunije, za njih strateški važnih država, koje bi predstavljale protivtežu ruskim i sveslovenskim aspiracijama na Balkanskom poluostrvu. Britanija i Francuska prevashodno su pokušavale da spreče širenje sukoba, ali i da uspostave što čvršće veze sa Grčkom, kako bi onemogućile jačanje germanskog, ali i ruskog uticaja u istočnom Sredozemlju.
Rusija je odigrala krajnje pozitivnu ulogu u formiranju Balkanskog saveza te 1912. godine. Čak je na sebe preuzela ulogu arbitra u slučaju eventualnih sporova između saveznika, što se pokazalo kao veoma značajno u novonastaloj situaciji. Kako bi se srpsko-bugarski spor rešio mirnim putem, ruski car je nudio svoje posredovanje, na šta su prvobitno obe strane pristale. Međutim, iznenadnim napadom bugarske vojske na srpsku i grčku, krajem juna 1913. godine, došlo je do izbijanja Drugog balkanskog rata. Podstaknuti podrškom iz Beča, kao i uverenjem vojnih krugova da su superiorni u odnosu na srpske i grčke oružane snage, Bugari su pokušali ratom rešiti sva sporna pitanja sa dojučerašnjim saveznicima. Time je Balkanski savez prestao da postoji, a ideja balkanskog jedinstva doživela je potpuni fijasko. Na nesreću Bugara san o brzoj pobedi nad Srbijom i Grčkom raspršio se već na Bregalnici. Nakon što su u toj presudnoj bici Drugog balkanskog rata slomili bugarsku ofanzivu, srpski vojnici krenuli su u kontraudar. Koristeći tešku situaciju u kojoj se Bugarska našla Rumunija i Turska su izvršile invaziju na njenu teritoriju. Suočena sa ofanzivom četiri neprijateljske vojske, Bugarska se našla u bezizlaznoj situaciji. Samim tim, 31. jula 1913. godine, Bugari su pristali na primirje, a zatim i na mirovne pregovore u rumunskoj prestonici Bukureštu.
Domaćin mirovnih pregovora u Bukureštu bio je rumunski premijer Majoresku koji je i predvodio delegaciju svoje zemlje. Na čelu srpske i grčke delegacije bili su premijeri Eleftrios Venizelos i Nikola Pašić. Crnogorsku delegaciju predvodio je premijer i ministar vojni serdar Janko Vukotić, a Bugarsku ministar finansija Dimitrije Tončev i načelnik generalštaba Ivan Fičev. Pregovori su vođeni između bugarske i svake zainteresovane strane pojedinačno, a konačan tekst mirovnog ugovora potpisan je 10. avgusta 1913. godine. Velike sile su i te kako uticale na samu konferenciju i to preko svojih diplomatskih predstavnika u Bukureštu. Rusija se trudila da bugarske gubitke što više umanji, računajući da će i nezadovoljstvo u Sofiji time biti amortizovano, a šansa za obnovom Balkanskog saveza veća i zato je podržavala bugarske aspiracije prema Egeju tražeći od Srbije da bude umerena u svojim zahtevima prema istočnom susedu. U takvim okolnostima uspeli su čak da se poklope tradicionalno teško pomirljivi ruski i austrougarski interesi, pošto je i Beč podržavao stavove Sofije. Austrougarska diplomatija je težila da Bugarsku što jače veže sa sebe, kako bi onemogućila obnovu Balkanskog saveza i kako bi u Sofiji imala saveznika u očekivanom obračunu sa Srbijom. Italija je, zbog svojih sporova sa Grčkom, takođe podržavala interese Bugarske prema Egejskom moru. Međutim, Nemci, Britanci i Francuzi su jasno bili na strani Grčke. Usled njenog važnog geostrateškog položaja sve tri sile trudile su se da je pridobiju za sebe. Nemci su Grčku videli kao deo saveza sa Rumunijom i Turskom preko koga bi kontrolisali Balkan i istočno Sredozemlje, dok su Britanci i Francuzi želeli Grčku na svojoj strani kako njena obala ne bi postala sigurna luka za nemačke trgovačke i vojne brodove. Dodamo li na sve to i činjenicu da je Bugarska poražena u Drugom balkanskom ratu, onda nam postaje jasno da je njena pozicija bila dodatno otežana, te da su šanse da očuva svoje interese bile minimalne. Samim tim, moglo se i očekivati da granica između Bugarske i Grčke bude crtana prevashodno u skladu sa interesima Atine.
Što se tiče Srbije i njenog razgraničenja sa Bugarskom, velike sile su bile blagonaklonije prema stavovima Beograda. Rusija je podržavala Srbiju, ali je istovremeno težila da očuva bar minimum bugarskih interesa u Vardarskoj Makedoniji. Rusija je na taj način kažnjavala „neposlušnog saveznika” zbog približavanja Beču, šaljući jasnu poruku vladajućim krugovima u Sofiji da je takva politika neisplativa i štetna, ali nije zatvarala vrata neke buduće saradnje sa Bugarima. Takođe, ni druge sile Antante nisu zanemarile činjenicu da se zvanična Sofija previše približila Austrougarskoj, tako da su bile naklonjene srpskim stavovima. Prema liniji razgraničenja sa Bugarskom, Srbija je u Makedoniji dobila sva sporna područja (Bitolj, Ohrid, Prilep), pa i deo onih predratnih neosporno bugarskih teritorija, koje su u tom trenutku bile pod kontrolom srpske vojske, poput Kočana i Štipa. Bugarima je ostavljena samo Strumica, što svakako nije moglo da zadovolji njihove aspiracije. Što se tiče Rumunije, ona je dobila deo bugarske Dobrudže, dok Crna Gora nije imala direktnih sporova sa Bugarskom. Turska nije učestvovala na mirovnoj konferenciji u Bukureštu. Teritorijalni spor sa zvaničnom Sofijom Turci su rešili posebnim sporazumom, ispravljajući međusobnu graničnu liniju na štetu Bugarske i vraćajući pod svoj suverenitet Jedrene.
Posledice Bukureštanskog mira iz 1913. godine bile su teške i ponižavajuće za Bugarsku. Iako je u oba balkanska rata podnela ogromne materijalne i ljudske žrtve, dobila je najmanja teritorijalna proširenja. Srbija, a naročito Grčka značajno su uvećali svoje teritorije, dok je Rumunija, uz minimalne gubitke, ostvarila ne tako beznačajno proširenje. Samim tim, bugarska javnost je taj mir doživela kao nepravedan. U godinama koje su dolazile rađala se snažna frustracija i nezadovoljstvo u bugarskom društvu, koje je uzrokovalo želju za revanšizmom i podstaklo monstruozne zločine bugarskih vojnika nad srpskim življem tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Sem toga, ideja balkanskog jedinstva doživela je potpuni debakl. Nažalost, Balkan je do danas ostao prostor na kome glavnu reč vode velike sile, služeći se onom čuvenom rimskom maksimom, „zavadi pa vladaj”. Balkanski narodi, shodno tome, ostali su zatočenici nezrelosti sopstvenih političkih elita, koje ne uspevaju da se izdignu iz tog začaranog kruga usko nacionalnih interesa, u kome se komšije ne posmatraju kao saveznici i partneri, već isključivo kao večni neprijatelji. Upravo zato, to tragično nasleđe Drugog balkanskog rata svim balkanskim narodima mora ostati kao večna opomena koliko uticaj spoljnog faktora, pomešan sa velikonacionalnim megalomanskim aspiracijama i nespremnošću na kompromis, može ostaviti štetne posledice po regionalne odnose. Sa druge strane Prvi balkanski rat, saradnja, kompromisi i usklađivanje međusobnih interesa predstavljaju nešto što je omogućilo istorijske rezultate i što čak i danas može biti najbolji primer za sve balkanske narode.
Izvori i literatura
Đurišić, M. (1959). Prvi balkanski rat 1912–1913, knj. 3, operacije crnogorske vojske, Istorijski institut Jugoslovenske narodne armije, Beograd
Perović, B. (1959). Prvi balkanski rat 1912–1913, knj. 1, operacije srpske vojske, Istorijski institut Jugoslovenske narodne armije, Beograd
Ratković, B., Đurišić, M., Skoko, S. (1972). Srbija i Crna Gora u balkanskim ratovima 1912–1913, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd
Ratković, B. (1975). Prvi balkanski rat 1912–1913, knj. 2, operacije srpske vojske, Vojnoistorijski institut, Beograd
Skoko, S. (1968). Drugi balkanski rat 1913. knj. 1, Uzroci i pripreme rata, Vojnoistorijski institut, Beograd,
Skoko, S. (1975). Drugi balkanski rat 1913, knj. 2, Tok i završetak rata, Vojnoistorijski institut, Beograd
Ostavi komentar