Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Aleksandar Gajić (Novi Sad, 1973), naučni savetnik Instituta za evropske studije u Beogradu, jedan je od najistaknutijih srpskih politikologa i geopolitičara. Ovaj doktor pravnih i političkih nauka napisao je mnoštvo naučnih monografija, stručnih prikaza i tekstova posvećenih oblastima geopolitike, politikologije, analizi uloge medija, kulturološkim fenomenima i pitanjima iz domena društvenih i pravnih nauka. Autor je doktorske disertacije Ideja svetske države: pravni, politički i filozofski aspekt koju je odbranio na interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu u Novom Sadu 2008. godine. Angažovan je u svojstvu predavača na Univerzitetu „Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu, gde drži postdiplomsku nastavu iz predmeta Teorija bezbednosti i Međunarodna bezbednost. Jedno vreme radio je u advokaturi i pravosuđu, a u novinarstvu se istakao serijom intrigantnih tekstova na teme iz oblasti popularne kulture i medija. Gajić je učesnik mnogih naučnih skupova na nacionalnom i međunarodnom nivou, govornik na popularnim tribinama i televizijskim debatama. Takođe je član Matice srpske, NATEF-a i Srpskog filozofskog društva.
NJegove najznačajnije knjige su: Nova velika igra (2009); Korporativna nostalgija (2011); Duhovne osnove svetske krize (2011); Ideja svetske države (2012); Ogledalo vladara: Konstantin Mihailović i Makijaveli (2014); U vrtlogu tranzicije: Srbija i savremeni svet 2005–2015 (2015); Heroji i antiheroji u popularnoj kulturi (2015); Novi feudalizam: globalne transformacije u 21. veku (2016); Zvuk i zajednica: rok muzika i sudbina Zapada (2017); Amerika i Rim: imperijalne paralele (2019); Demokratije ne ratuju i drugi ogledi (2021); roman Kremanska straža (2021); Krst i krug (2022). U posebno objavljenim tematskim radovima bavio se aktuelnim pitanjima kao što su: srpsko iskustvo jugonostalgije, traženje alternative u svetu krize, procesi globalizacije, svetska država i svetski mir, problematika srpskog kulturnog identiteta, odnosi evropeizacije i tradicije, evropske vrednosti i izazovi globalizacije, srpsko-hrvatski odnosi posle završetka rata, geopolitika krize koja potresa EU, fenomen neoosmanizma na kaspijskom području i srodni temati.
Saša Gajić je na velika vrata srpske naučne zajednice ušao objavljivanjem briljantne studije o „duhovnim osnovama svetske krize“ koja je originalan doprinos razumevanju svetske ekonomske i finansijske krize, koja se prvenstveno ispoljavala kao kriza jednog (zapadnog) civilizacijskog modela uređenja društva. Objašnjavajući krizu kao posledicu višestrukog uvećavanja finansijskog kapitala u odnosu na realni kapital, a koji je kroz procese globalizacije dislociran i potom informatičkim sredstvima dodatno umnožavan i ubrzavan u svom kretanju, ovaj rad potvrdio je da je teorijska osnova o beskonačnom rastu i ulozi slobodnog tržišta u svojoj suštini civilizacijskog karaktera. Gajić je u ovoj monografiji opisao simptome kraja moderne epohe, ali i upozorio na nemogućnost prevazilaženja krize neoliberalizma, jer je u njenom korenu problem duhovne (religiozne) prirode. Iz sadašnje perspektive posebno zanimljivo deluje autorsko traganje za žarištem krize zapadne civilizacije koja proističe iz njenih predmodernih korena u čijem je središtu „antropocentrično čovekoboštvo“ (J. Popović).
Na veoma dobar prijem šire čitalačke publike naišla je i Gajićeva monografija Amerika i Rim: umperijalne paralele (2019) u okviru koje je ovaj autor poredio međunarodni položaj Rimske republike, pola veka posle dobijanja statusa hegemona i učvršćivanja dominacije u Sredozemlju, s međunarodnom pozicijom Amerike na početku 21. veka. Jedan od najvažnijih zaključaka ove studije jeste onaj o završetku američke imperijalne moći i posledičnoj pojavi sveta multipolarizma.
Kazino ekonomija
Svetska ekonomska i finansijska kriza iz 2008. godine izazvala je tektonske geopolitičke promene na planetarnom nivou. Mada se na američkom tlu najpre ispoljila kao kriza tzv. hipotekarnog tržišta, vrlo brzo se ispostavilo da je reč o krizi jednog modela kapitalizma koji se zasnivao na dogmi o dominaciji tržišnih mehanizama nad ostatkom društva. Aleksandar Gajić je napomenuo da srž ove krize nisu samo banke sa svojim „zaraženim“ hartijama od vrednosti, već opšta, ogromna finansijska zaduženost koja je počela da dospeva na naplatu. Tako je dug privatnog sektora SAD, uz blagoslov države i slobodno-tržišnu argumentaciju, iskorišćen u špekulativne svrhe, pretvorivši se u kockanje akcijama i nekretninama, u koje su, od fjučersa do uvlačenja masa običnih ljudi preko stambenih kredita, gotovo svi bili uključeni, a što je neumitno dovelo do „prenaduvavanja balona“ i pojave fenomena kazino ekonomije.
Aleksandar Gajić je podsetio da je višedecenijsko generisanje ove krize počivalo na racionalizaciji uverenja kako je permanentni, brzi privredni rast imanentan slobodnom tržištu, kojeg je kao dogmu inaugurisala još kejnzijanska ekonomija. Previđajući nemogućnost beskonačnog razvoja u sistemu, gde su granice definisane kao konačne, ovaj se kredo, uz ignorisanje činjenica o ograničenosti resursa (rezerve većine osnovnih dosadašnjih energenata dovoljne su, pri ovom obimu eksploatacije i potrošnje, za svega par narednih decenija), roba i kupovne moći tj. potražnje, „hranio“ virtuelizacijom, tj. veštačkim napumpavanjem svetskih finansija i posledično svetske ekonomije. Navedena disproporcija stvorena emisijom novca bez pokrića i finansijskih derivata pokrivala se dislokacijom proizvodnje na područja gde je nadnica bila višestruko niža, kao i ubrzavanjem novčanih transakcija savremenim informatičkim sredstvima. Međutim, raskorak između virtuelnog i stvarnog na kraju je doveo do naprsnuća prenaduvanog globalnog ekonomskog balona koji je progutao i mnogo realnih ekonomskih dobara.
Gajić upozorava na mehanizam prevladavanja krize za koji niko ne zna kako će biti okončan. Naime, umesto rešavanja sistemskog defekta neoliberalne ekonomije, koji počiva na neogračičenoj težnji ultrakapitalista da po svaku cenu profitiraju, administracije Zapada su se opredelile da upumpavanjem ogromne količine novca u toksični finansijski sistem ne samo spasavaju berzanske špekulatne, već i njihova dugovanja prevaljuju na ostatak osiromašenog društva. Tako je neoliberalna doktrina proizvela jednu frankeštajnovsku ekonomsku jednačinu, po kojoj se privatizuju profiti i istovremeno socijalizuju dugovanja banaka. U vreme pisanja knjige Saša Gajić je predvideo i ekonomske potrese u vidu lančanih udara na finanijske sisteme i berze, kao i pojavu reaktivnih finansijskih mera koje će dovesti do zatvaranja tržišta, smanjenja investicija i poskupljenja kredita. Nije li se sve ovo ispoljilo za vreme krize izazvane pandemijom virusa korona, a sada i pod izgovorom rata u Ukrajini?
Aleksandar Gajić je u to vreme postavio i retoričko pitanje o efikasnosti nadnacionalnih modela u uslovima krize i kandidovao temu uloge klasičnih suverenih država u budućem multipolarnom svetskom poretku. Jedan od njegovih zaključaka odnosi se na krizu neoliberalizma i dolara koja će neminovno uticati na spoljnopolitičku moć SAD, ali i na unutrašnju transformaciju američkog društvenog poretka i institucija (podsetimo ovaj proces je otpočeo posle 11. 9. 2001. kada je usvojen tzv. Patriotski akt – prim. autora). U velikoj meri ova Gajićeva predviđanja realnost su savremene Amerike.
Antropocentrizam
Gajić ukazuje na to da sam pojam krize implicira zaoštravanje suprotstavljenosti koje ne ostavljaju mogućnost njihovog pomirenja već isključivi ishod: dobitak ili gubitak, uspeh ili neuspeh. Sama kriza jeste sporni odnos, rascepljena, problematična struktura, veza društvenog i unutrašnjeg života čoveka. Ona se u svom spoljašnjem obliku projavljuje kroz niz problematičnih društvenih pojava – od najšireg polja kulture, preko ekonomije do politike i brojnih vidova međuljudskog odnošenja, dok se u svom subjektivnom, unutrašnjem vidu, kriza očituje u čitavom nizu psihološko-emotivnih i duhovno-idejnih problema i rascepa. Dakle, u svojoj srži, krize imaju duhovne osnove.
U slučaju zapadne postmoderne globalne civilizacije, njeni uzroci leže u samoj srži modernosti – u odvajanju čoveka i društva od duhovne vertikale i hrišćanstva. Odeljen od zdrave duhovnosti i vrlinskog života, moderni čovek je svoju glad za beskonačnošću transponovao u ovosvetsku arenu, u horizontalu života, i počeo da ruši sve mere i sve granice ne bi li tako nadomestio svoje unutrašnje nedostatke. Odbacivši Boga i tradicionalne vrednosti, moderan čovek je stavio svoj razum u centar sveta, proglasio sebe za najveću vrednost, a svoju volju usmerio ka ovlavadavanju nad tvarnim svetom i drugim ljudima. Tragajući za duhovnim osnovama krize zapadne civilizacije, Gajić se poziva na opažanje velikog srpskog bogoslova Ave Justina po kojem je žarište krize ove civilizacije u njenom „antropocentričnom čovekoboštvu“ koje svojim razumom želi da spozna, izmeri i prodre u beskrajni svet, da ga savlada pregnućem sopstvene volje i postavi sebe u obuhvaćeni centar, te da njime trajno dominira.
U Duhovnim osnovama svetske krize autor podseća da su se zameci krize zapadne civilizacije primećivali već u sholastičkom srednjem veku, a prvi ozbiljni simptomi krize uočljivi su u renesansi, o čemu su pisali najveći umovi Evrope: Eliot, Špengler, Hajdeger, Elil, Valeri, Unamuno i Papini. Tzv. duhu kapitalističke dvodimenzionalnosti suprostavljala se i plejada ruskih mislilaca s početka prošlog veka, među kojima je bio najistaknutiji Nikolaj Berđajev. Kao i tadašnji zapadni teoretičari krize – predosećali su da žive u doba smenjivanja istorijskih epoha. Svi oni su povlačili paralele sa poznoantičkom epohom na osnovu sličnih civilizacijskih simptoma. Centralna misao njihovog viđenja krize jeste da je ona zapravo veliko ispitivanje ljudske slobode. Kao što je nakon propadanja antičkog sveta nastupio mračni period iz koga je izraslo hijerarhijsko srednjovekovno društvo, tako će i iz dekadencije moderne epohe – predviđali su ovi mislioci – nastati „novo srednjovekovlje“.
Lično Berđajev nije idealizovao ni „staro“ niti željeno „novo“ srednjovekovlje, ali je bio svestan da je ono bilo po preimućstvu religiozna epoha – pošto je čitava kultura, pa i svakodnevni život, bio okrenut onostranom, kao i da se tada čovek do krajnjih granica napregao da dokuči tajne ljudskog bivstva. Umesto kapitalističke dvodimenzionalnosti, Berđajev i brojni drugi mislioci iz prve polovine prošlog veka nadali su se istovetnoj duhovnoj usmerenosti maglovito naslućivane buduće epohe i obnovi hijerarhijskog društvenog poretka koji ovaj put neće, poput starih teokratskih tvorevina, izneveriti ni religiozne potrebe, ni slobodu ljudskog duha. Naravno, svi oni su, kako je vreme pokazalo, u simptomima dekadencije i nihilizma međuratnog perioda više želeli da vide razloge za budući optimizam nego što ih je stvarno bilo.
Iz sadašnje perspektive veoma su zanimljiva i Gajićeva opažanja o tome da su društvena i ekonomska realnost postupno opovrgle svojevremeni ideološki socrealistički univerzalni eksperiment, upravo na onom polju na kojem je počivao njen temelj, na ekonomiji i etatističkom prožimanju društvenih odnosa, i to u tolikoj meri da u njega nije više niko verovao, predviđajući sličnu sudbinu neoliberalnoj ekonomiji i preduzetništvu koja se u trci za neprestanim uvećavanjem profita našla pred ambisom. Naravno, privrede, države i društva će to na kraju nekako i preživeti, mada neće biti ni približno takve kakve su bile do sada – ali neoliberalna ideologija zasigurno neće. U tom smislu, ogromna većina pomodnih i popularnih teorija i učenja kompatibilnih do sada jedinoj preostaloj ideologemi modernog doba, već uveliko su postale bespredmetne (Fukujamina teorija o kraju istorije, Nozikova o minimalnoj državi, Rolsova o pravu naroda).
Imperijalne paralele
Gajićeva monografija Amerika i Rim: imperijalne paralele (2019) naišla je na izuzetan odjek stručne javnosti i najšire čitalačke publike. NJena popularnost i široka citiranost posledica je ne samo vanrednog intelektualnog i istraživačkog angažmana, nego i popularnosti izabrane teme koja na Guglu ima čak 395 miliona pogodaka. Ova tema postala je značajna još devedesetih godina prošlog veka kada je Amerika postala dominantna sila u svetskoj politici, pa su iz jednog takvog diskursa i nastale paralele između Pax Romanae i Pax Americanae. Gajić se u ovoj monografiji pozivao na Pola Kenedija, DŽozefa Naja, Ričarda Folka, Petera Bendera i druge istaknute autore koji su se bavili ovom tematikom.
Zanimljivo je da se završetak prvih rukopisa ove knjige dogodio početkom 2016. godine, kada se na američkoj političkoj sceni pojavio Donald Tramp, čija je ličnost najavljivala krupne novine u američkoj politici, ali i pobudila asocijacije sa svojevremenim dešavanjima u antičkom Rimu. Još u to vreme Tramp je opisivan „kao populističko-marijevsko-cezaristički kandidat“ koji je zadobio veliku popularnost u američkoj i u svetskoj javnosti. U to vreme Gajić je ukazivao na duboku polarizaciju američke društvene i političke scene koju je poredio s atmosferom koja postojala za vreme Građanskog rata sredinom 19. veka, kada su se Sever i Jug sukobljavali oko političkih, ali ne i identitetskih pitanja. Pored 700 hiljada žrtava, to je i „prvi industrijski rat u 19. veku“ koji je postao preteča onog ratnog sukoba koji će se odvijati na evropskom kontinentu 1914. godine.
Danas je polarizacija u američkom društvu daleko veća i ona nije samo političkog karaktera. Naime, postoje dva potpuno različita politička i ideološka gledišta između „liberalnih megalopolisa i centralnog dela američkog kontinenta“, koji ostaje privržen tradicionalnim principima i koji se identifikuje s političkim i vrednosnim programom republikanaca i Trampa. U suštini, reč je o onoj Americi „koja odbacuje njenu transformaciju u globalizacijskom pravcu gde će temeljne vrednosti republike biti uništene zajedno sa suverenom moći država“. Saša Gajić kao ključne karakteristike Trampove vladavine ističe: unilaterizam u spoljnjoj politici, delimični izolacionizam – okretanje američkim problemima i reindustrijalizmu, suprotstavljanje globalizaciji na ekonomskom, političkom i ideološkom planu, kao i vraćanje tradicionalnim i konzervativnim vrednostima klasične republikanske Amerike iz ajzenhauerovskog perioda.
Veoma izazovna je autorska teza o tome da je „republikanska Amerika zasnovana na rimskim republikanskim uzorima“ i da u vezi s tim postoji mnogo imerijalnih paralela poput: oslobođenja od monarhističke vlasti engleskog kralja DŽordža, što se može porediti s rimskim primerom oslobađanja od Tarkvinija i etrurskih vladara, i stvaranje jednog republikanskog sistema s institucijama „koje se međusobno kontrolišu i koje su u stanju da politički polaritet apsorbuju i kanališu ambicije stanovništva u jednu imperijalnu volju za moć“. Gajić je ukazao na još nekoliko interesantnih paralela, poredeći predsednika Trampa s rimskim državnikom Grahom, koji je pokušao da sprovede opsežan program društveno-ekonomskih reformi nakon što je Rimska republika zapala u krizu sredinom 2. veka p. n. e. On upozorava da nezavisno od problematične Bajdenove pobede na poslednjim predsedničkim izborima, populizam u Americi raste, kao i da će budućnost ove države biti u mnogobrojnim sukobima i unutrašnjim protivrečnostima. Sve to će zakonomerno doprineti opadanju američke moći i pojavi sveta multipolarizma.
Pažnju privlači i Gajićevo sagledavanje „antagonizma talasokratije i telurokratije“ koje je analizirao u okviru međunarodnog tematskog zbornika Svet i nove geopolitičke paradigme (2017). Iz ovog minucioznog rada, koji se temelji na postulatima kritičke geopolitike, izdvajamo njegovo pozivanje na američkog geopolitičara Nikolasa Spajkmana, koji je polemišući s Mekinderovim viđenjem „dualizma kopno-more“ kao prvog zakona geopolitike, isticao stanovište o tome da se nikada u svetskoj istoriji nije dogodio „čisti sukob“ talasokratske protiv telurokratske sile. Kao opštepoznati istorijski primer za ovakvu tvrdnju navodio je dešavanja iz oba svetska rata, odnosno savez pomorskih sila SAD i Britanije sa evroazijskim Sovjetskim Savezom (Rusijom), a protiv Nemačke, koja se iz ugla kritičke geopolitike navodi kao paradigma kopnene sile. Na taj način Gajić zaključuje da je dualizam kopno-more važan, ali ne i preovlađujući sadržaj svetske istorije.
LITERATURA:
Vukašinović Milorad (2012). „Kriza i njene duhovne osnove: prikaz knjige A. Gajića Duhovne osnove svetske krize“. Letopis Matice srpske. Knj. 489, sv. 4–5 (april-maj): 817–820.
Gajić Aleksandar (2019). Amerika i Rim: imperijalne paralele. Beograd: Catena mundi.
Grupa autora (2017). Svet i nove geopolitičke paradigme. Stepić Milomir (prir.). Beograd: Institut za političke studije.
Ostavi komentar