PRAVO NARODA

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Socijaldemokratska stranka u Ugarskoj, odnosno Mađarskoj, nastaje 1890. godine kao posledica specifičnih političkih i socijalnih okolnosti u ovoj zemlji. Osnivač ove političke grupacije je Pal Gabor Engelman, limar iz Pešte, ključna ličnost mađarskog radničkog pokreta, uz svesrdnu podršku Fridriha Engelsa. Stranka se zalagala za opšte pravo glasa, za neposredne izbore, agrarnu reformu i čitav set građanskih i ljudskih prava. Pored Mađara, ova stranka je svoje ideje širila i među drugim narodima u Ugarskoj. Preko „Narodnog glasa“ i „Narodne reči“ mađarski socijaldemokrati širili su uticaj među Srbima u današnjoj Vojvodini, ali su imali i svog pandana kada je reč o Srbima u Hrvatskoj.

Prvi broj „Prava naroda“, lista namenjenog srpskom članstvu Socijaldemokratske stranke u Hrvatskoj, objavljen je 7. marta 1907. godine u Zagrebu. Urednik ovog lista bio je Vitomir Korać. U vreme dok je „Narodni glas“ izlazio, „Pravo naroda“ se nije bavilo pitanjima vezanim za Ugarsku kako ne bi oduzimalo pretplatnike ovom prvom. „Pravo naroda“ se isprva u svojim tekstovima fokusiralo na pojave i dešavanja koji su vezani za radnike u Hrvatskoj. Međutim, bilo je neizbežno da pokretanje „Prava naroda“ dodatno doprinese gubitku pretplatnika „Narodnog glasa“, pogotovo kada je reč o Sremu i Bosni. Kada je početkom 1908. godine „Narodni glas“ privremeno prestao sa izlaženjem, „Pravo naroda“ je popunilo upražnjeni prostor i počelo se širiti među Srbima u Ugarskoj. List se naročito širio u periodu kada ga je Ugarski savez zemljoradnika iz Budimpešte delio besplatno. U želji da se što više približi svojim novim pretplatnicima i čitaocima iz Ugarske, uredništvo „Prava naroda“ je tek od maja 1908. godine počelo da posvećuje pažnju radničkom pokretu u Ugarskoj. Veliku ulogu i značaj u širenju „Prava naroda“ i socijaldemokratskih ideja po Sremu, ali i po delovima Banata i Bačke, imala je činjenica da se uredništvo ovog lista avgusta 1908. preselilo iz Zagreba u Šid. Ovaj događaj se vremenski poklapa sa razlazom između Srpskog agitacionog odbora i centralne partijske uprave u Budimpešti, našavši se u pretežno srpskoj sredini kakva je Srem, i na taj način stupivši u bližu i neposredniju vezu sa Srbima u današnjoj Vojvodini, čijim se problemima se Vitomir Korać, urednik lista, sve više bavio. Na taj način je „Pravo naroda“ sve više zastupalo interese srpskih socijaldemokrata na nivou čitave Habzburške monarhije. Na sastanku više članova Srpskog agitacionog odbora i Vitomira Koraća, održanog marta 1909. u Budimpešti, odlučeno je da se „Narodni glas“ i „Pravo naroda“ ujedine. Takvu odluku odobrio je i vrh Socijaldemokratske stranke Ugarske, pa je ona ostvarena 13. maja 1909. godine, kada se „Narodni glas“ prvi put pojavio kao dodatak „Pravu naroda“. „Narodni glas“ je imao svoju posebnu redakciju u Budimpešti i upravu u Šidu, a štampan je u Zagrebu, zajedno sa „Pravom naroda“. Svako ko bi se pretplatio na jedan od ova dva ujedinjena lista, potpuno besplatno bi dobijao i drugi. Vitomir Korać je tvrdio da je to stvarno bio jedan list sa dva imena i dva uredništva.

„Pravo naroda“ je isprva izlazilo dva puta mesečno, sve do početka izborne trke 1908. godine, mada je izvesno vreme list izlazio jednom nedeljno. Krajem marta iste godine uredništvo je smanjilo obim lista, ali ga je od tog trenutka redovno izdavalo jedanput nedeljno. Tokom narednih izbora, održanih u leto 1910. godine, „Pravo naroda“ je ponovo izlazilo dva puta nedeljno. List se nije uvek pojavljivao na jednakom broju strana: nekad ih je bilo četiri, ponekad šest, a najređe osam. Kada su se dva socijaldemokratska lista ujedinila, „Pravo naroda“ je najpre objavljivano na četiri strane, a „Narodni glas“ na dve. Međutim, vrlo brzo su se oba lista izjednačila na po četiri strane.

Kao i većina mađarskih listova na srpskom jeziku, i „Pravo naroda“ se zbog nedovoljnog broja pretplatnika u više prilika suočavalo sa finansijskim problemima. List je prvu godinu uspeo da preživi uz pomoć Zemljoradničkog saveza Hrvatske, dok je u drugu ušao sa nadama da uspeh neće izostati. Od sredine 1908. godine tiraž se kretao od 1.200 do 1.500 primeraka. Taj broj je ohrabrio Koraća i podstakao ga u daljem uređivanju. Da bi povećao broj pretplatnika, Korać je počeo da prodaje list preko kolportera i to je počelo da daje rezultate. To je potvrdilo da je preseljenje uredništva iz Zagreba u Šid bila prava odluka. Dok su „Pravo naroda“ ranije čitali isključivo zemljoradnici Srema, nakon prelaska u Šid list je proširio svoju publiku među srpskim radnicima u Hrvatskoj, Bačkoj, Banatu i Bosni.

Kada je 2. novembra 1908. ponovo pokrenut „Narodni glas“, uredništvo „Prava naroda“ se uplašilo da će njihov list zbog toga trpeti. Kako bi od šidskog lista odvojio srpske radnike iz Ugarske, „Narodni glas“ je pokrenuo kampanju protiv „Prava naroda“. Na to je Korać odgovorio putovanjem po Bačkoj i Banatu, gde je među radništvom agitovao protiv „Narodnog glasa“, za kog je verovao da će vrlo brzo propasti. Međutim, u oktobru 1908. godine, neposredno pre nego što je pokrenut „Narodni glas“, Zemljoradnički savez Ugarske otkazao je dotadašnju novčanu pomoć za „Pravo naroda“. Takvom odlukom Zemljoradničkog saveza list je izgubio 300 pretplatnika. Uz to, zapretila mu je opasnost i od „Narodnog glasa“, jer se pretpostavljalo da će on ponovo privući one pretplatnike iz Bačke i Banata koje je u međuvremenu pridobilo „Pravo naroda“. U takvoj situaciji, suočen sa problemima koje su pretili svemu što je do tada urađeno, Korać je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći kako bi šidski list prebrodio ovu krizu. Pokušao je da sklopi novi ugovor sa Zemljoradničkim savezom Ugarske, nudeći mu povoljnije uslove i snižavajući cenu lista do najmanjih mogućih granica. Međutim, čvrsto rešen u svojoj odluci da prekine sve dotadašnje veze sa „Pravom naroda“, Zemljoradnički savez Ugarske Vitomira Koraća nije udostojio odgovora. Štaviše, ignorisao je sve njegove molbe i zahteve za isplatu zaostalog duga od 90 kruna.

Pored brojnih problema koji su ga snašli tokom 1908. godine, „Pravo naroda“ je uspelo da pokrije sve troškove zahvaljujući prihodima od pretplate i kolportaže, a zatim i od redovne mesečne pomoći Zemljoradničkog saveza Hrvatske. NJegovo uredništvo bilo je ohrabreno time što su i pored znatno smanjenog broja pretplatnika porasli samostalni prihodi lista. Ta činjenica budila je nadu da će skoro doći vreme kada će list biti finansijski samostalan i moći da izlazi bez bilo čije pomoći. Imajući to u vidu, obaveštavajući pritom stranačku upravu o stanju u kojem se nalazi „Pravo naroda“, Korać je u izveštaju za 1908. zaključio da list konstantno napreduje. Posebno ga je radovalo to što list, uprkos bojkotu „Narodnog glasa“, sve više osvaja teren u Bačkoj, Banatu i Bosni i Hercegovini. Kada je 15. februara 1909. konačno obustavljen „Narodni glas“, stvorene su nove mogućnosti za proširivanje i jačanje „Prava naroda“. Međutim, radost uredništva „Prava naroda“ trajala je jako kratko. U Capajevy, 29. aprila 1909. godine, Socijaldemokratska stranka Bosne i Hercegovine počela je da izdaje novi list pod imenom „Glas slobode“. Na taj način, starog konkurenta zamenio je novi, što je u dobroj meri uticalo na dalji razvitak „Prava naroda“ u Bosni i Hercegovini. Šidski list tada je izgubio 200 pretplatnika, jer tamošnje radničke organizacije, koje su do tada bile obavezne da uzimaju „Pravo naroda“, sada su svoje radnike pretplaćivale na „Glas slobode“. Srećna okolnost za „Pravo naroda“ bila je što se u međuvremenu Kopać sporazumeo sa članovima Srpskog agitacionog odbora o ujedinjenju sa „Narodnim glasom“. Pre toga list je štampan u tiražu od 1.100 primeraka, od kojih je prodavano oko 800 komada. Početkom 1909. godine „Pravo naroda“ imalo je samo 151 pretplatnika, što je bilo daleko od broja koji bi listu obezbeđivao sigurnost. Na tako mali broj list je spao zato što je, između ostalog, reorganizacijom Zemljoradničkog saveza Hrvatske izgubljeno još oko 300 pretplatnika. Situacija se naglo poboljšala ujedinjenjem dva lista, čime se dobilo 400 novih pretplatnika, pa ih je sredinom 1909. bilo oko 620. „Pravo naroda“ je tada štampano u tiražu od 1.400 primeraka, a prognoziralo se povećanje za nekoliko stotina. Imajući sve to u vidu, Korać je ceptembra 1909. obavestio partijsku organizaciju u Zagrebu da je „Pravo naroda“ u stabilnom stanju i da se sve više razvija. Napredak koji je nastupio nakon ujedinjenja najbolje se vidi u samostalnim prihodima lista, koji su se udesetostručili u odnosu na prvu godinu izlaženja. Pored svega, Korać je smatrao da se njegov list nije raširio onoliko koliko bi mogao. Tvrdio je da u Vojvodini ima mnogo mesta u kojima živi više hiljada Srba, a da „Pravo naroda“ y tim mestima kupuje tek nekoliko ljudi. Veliku konkurenciju video je u mađarskim i nemačkim novinama koje su srpskim radnicima nametala mađarska stručna udruženja. Smatrao je da bi ti radnici od svojih centrala trebalo da traže „Pravo naroda“, čime bi list stekao još oko 400 do 500 čitalaca.

Korać je podjednako vodio računa o napretku novina i o širenju socijaldemokratskih ideja, pre svega o ujedinjenju socijaldemokratskih pokreta Srba i Hrvata. Smatrao je da treba produbljivati sukobe između Srpskog agitacionog odbora i centralne partijske uprave u Budimpešti, te da Srbe, Hrvate, Bunjevce i Šokce iz Vojvodine treba oslobađati od patronata mađarskih socijaldemokrata. To se moglo postići jedinstvenim listom, agitacijom, propagandnom literaturom i stvaranjem zajedničkih udruženja. Iako je u redovima srpskih socijaldemokrata iz Ugarske bilo onih koji bi se rado oslobodili mađarskog partijskog rukovodstva i pristali na povezivanje sa socijaldemokratskim pokretom iz Hrvatske, brzo se pokazalo da ima i onih koji su protiv. To se videlo na konferenciji Srba socijaldemokrata u Budimpešti, decembra 1909. godine, na kojoj su neki članovi osudili ujedinjenje dva lista i zahtevali da se „Narodni glas“ otcepi od „Prava naroda“ i posebno izdaje u Pešti. Pokušaj razdora između dva lista ovog puta je bio neuspešan. Štaviše, na Petom kongresu Srba socijalista iz Ugarske u februaru 1910. doneta je odluka da „Pravo naroda“ postane organ svih Srba socijalista iz Hrvatske i Ugarske. Međutim, na čelo Srpskog agitacionog odbora došli su protivnici ujedinjenja, pa je prekinuta saradnja Srba iz Ugarske i „Prava naroda“, koje je 10. juna prestalo da bude organ Srpskog agitacionog odbora. Vrlo brzo, 1. jula, u Budimpešti se pojavio list „Sloboda“, čim je „Pravo naroda“ izgubilo oko 300 pretplatnika, ali je stanje šidskog lista ostalo relativno stabilno zbog toga što je kupljena sopstvena štamparija.

U poređenju sa drugim socijaldemokratskim listovima na srpskom jeziku, „Pravo naroda“ bilo je manje oštro u svojoj borbi za prava radnika, tj. manje je isticalo klasnu borbu i više se zalagalo za suprotstavljanje kapitalističkom sistemu putem štampe, udruživanja, organizovanja i prosvećivanja. Koliko je „Pravo naroda“ bilo umereno toliko je „Narodni glas“ bio oštar prema kapitalističkoj eksploataciji radnika. Više namenjeno zemljoradnicima nego industrijskim i drugim radnicima, „Pravo naroda“ je pisalo jednostavnim stilom i jezikom, postepeno ih je upućivalo u državnopravna pitanja i objašnjavalo pojedine političke pojmove. Posebno mesto su imali članci o zdravlju i higijeni, a neretko su izlazili i tekstovi o zemljoradnji. Korać se zalagao za opšte pravo glasa i za pomirenje Srba i Hrvata, koje je smatrao istim narodom. Podjednako je napadao i pravoslavni i katolički klerikalizam, sukobljavajući se sa srpskim radikalima i glasilima poput „Srbobrana“, „Srpske misli“ i „Privrednika“. Sa druge strane, „Pravo naroda“ je dizalo glas protiv tzv. veleizdajničkih procesa, na šta je vlast odgovarala opstrukcijom distribucije, cenzurom i zabranama. Ukidanjem ustavnog stanja i uspostavljanjem komesarijata za Hrvatsku, došlo je do gušenja opozicione štampe nametanjem kaucija za političke listove. Pošto nije imalo dovoljno sredstava za plaćanje kaucija „Pravo naroda“ je prestalo da izlazi 5. aprila 1912, da bi se nakon dve godine, padom komesarijata, ponovo našlo pred čitaocima. Međutim, tokom jula 1914. godine, uoči početka Prvog svetskog rata, „Pravo naroda“ je zauvek prestalo da izlazi.