Godinu dana rata – Zamka za Putina

Autor: Branko Radun, politički analitičar

Zapadni političari i analitičari se bave opsesivno ličnošću prvog čoveka Rusije. Jedni da bi ga propagandno degradirali, da bi ga predstavili kao ludaka, manijaka i zločinca, a drugi da bi ga analitički obradili i uspeli da predvide njegov sledeći korak – naročito zato što od njegovog koraka zavisi sudbina mira u svetu. Naime dešavanjima u Ukrajini, pre svega februarskim pučem 2014. kad je umesto legalnog predsednika Janukoviča koji je bio za politiku balansa prema Zapadu i Istoku je u Kijev došla radikalna antiruska desnica posle koga je doško i do građanskog rata u kome je došlo do sukoba na istoku Ukrajine.

Rusije je bila 2014. ne velikom testu – ako reaguje direktno i uđe u rat to bi mogao biti uvod u veliki rat za koji nije spremna, a ako ostane po strani i pasivno posmatra kako se vrši represija nad proruskim Istokom ona bi u svojim očima i očima sveta prestala biti sila. Pa čak i regionalna sila i poštovana država. Rusija je izabrala da čeka povoljan momenat – da li je stratešku grešku i propustila momenat da reši probleme u susedstvu da je vratila na vlast legitimno izabranog predsednika Janukoviča?

Zašto Putin nije ušao u rat u Ukrajini 2014?

Rusija je reagovala oprezno, neki bi rekli suviše oprezno, jer je shvatila da je sukob u Ukrajini geopolitička zamka za Rusiju. Zamka u smislu ako bi ušli u rat – Rusija bi bila osuđena kao agresor i bila bi prekinuta veza Evrope i Rusije, ili preciznije Berlina i Moskve. To bi bila strateška pobeda Vašingtona koji je odmah posle februarskog puča 2014-te dirketno preuzeo i kontrolu nad transportom gasa iz Rusije za Evropu preko Ukrajine. No danas je očigledno da to što nisu reagovali 2014. ima svoje strateške posledice koje Rusiju mogu koštati mnogo. Ili drugačije rečeno – 2014 je bila jedinstvena prilika da se spreči da Ukrajina od neutralne (daleko je bila od «proruske») postane zemlja prve NATO linije prema Moskvi. No očigledno im je tada bio dragocen privremeni mir a da nisu toliko vrednovali muke stanovnika istoka Ukrajine i probleme sa kojima će se susresti Rusija sa neprijateljski nastrojenom Ukrajinom.

Čini se da je primarni motiv ruske vlade da reaguje brzo na početku haosa u Ukrajini i da prisajedine Krim bila unutrašnja konsolidacija i stabilizacija autoriteta vlasti i predsednika u domaćem javnom mnjenju koje je bilo poljuljano. Krim je bio utešna nagrada za gubitak Kijeva i to je danas kristalno jasno.

Zašto Putin nije ušo u rat kad ga je mogao lako dobiti 2014-te jer bi tada dobar deo vojske i bezbednosnog aparata stao uz svrgnutog predsednika Ukrajine Janukoviča te bi to sve prošlo bez velikih žrtava i ne bi trajalo dugo dok se opet ne bi situacija učinila stabilnom. Kao prvo Putin i njegovo okruženje nisu ni vojnici niti je militantno – to su uglavnom bezbednjaci i oligarsi koji nisu želeli rat i kidanje veza sa Zapadom. Sam Putin je do 2022 izbegavao rizične poteze i sukove pa se i to uklapa u mozaik. Postoji i ne mali broj onih koji su svesni da nije lako ući u rat, naročito sa zemljom koja vam je bliska po veri i jeziku. Rusija za to po zastupnicima ovog mišljenja nije bila spremna na rat sa Ukrajinom koji u perspektivi vodi u rat i sa NATO paktom. Oni nisu ni vojsku spremili za to – ona je decenijama bila na margini društva i nije imala ni približno onaj status kakav je imala u SSSR-u. NJena javnost nije bila pripremljena za tako nešto jer se o temi ugroženih Rusa van Rusije nije govorilo. Rusija je nekada bila deo SSSR-a a tamo je ruski nacionalni osećaj bio potisnut od strane sovjetskog – otprilike kao srpsku u jugoslovenskom slučaju. Posle sloma komunizma i raspada SSSR-a se nije konstituisala «ruska» Rusije već nova ali postsovjetska Rusija u kojoj su konzervativci žalili za «sovjetskim vremenima» a liberali imali za uzor nadnacionalnu Ameriku. Zato u njenoj javnosti do sada nije bilo mnogo reči o Rusima van Rusija, o problemima Rusa u bivšim republikama SSSR-a a naročito o milionima Rusa u Ukrajini. To je bila tabu tema o kojoj se nije govorilo.

Iako nije bilo javnog isticanja «ruskog» u identitetu sukob u Ukrajini je doneo simpatije prema istočnom delu Ukrajine. Oni u javnosti nisu bili identifikovani kao etnički Rusi iako to jesu (govore ruski jezik, članovi su RPC i vekovima su bili u sastavu Rusije) već kao nekakvi antifašisti koji se bore protiv fašističke vlasti u Kijevu i njihovih neonacističkih paravojnih formacija. To je već te sudbonosne 2014-te dovelo do stava javnosti da im Rusija mora pomoći iz ljudskih, humanitarnih i ideoloških razloga a ne zato što su to pripadnici istog naroda koji je bio u tom momentu vitalno ugrožen. To je i dovelo do ograničene podrške «separatistima» na istoku Ukrajine i do stabilizacije fronta.

Da je kojim slučajem sazrela odluka da se odlučnom akcijom umešaju u kijevski prevrat organizacijom kontrapuča Putin i Kremlj bi protiv sebe imali ne samo novu kijevsku vlast i Zapad predvođen Amerikom već i sopstvenu elitu koja te «ruskogovoreće» Ukrajince nije smatrala za Ruse ili im pak interes ruskog etnosa nije bio visoko na listi prioriteta. A deo te elite, naročito oligarhije su i ljudi koji sede u Kremlju. Stoga je odluka Kremlja da se Krim prisajedini a da se istočnom proruskom delu Ukrajine pomogne na ovaj ili onaj način da preživi napade bebednosnih i paravojnih snaga Ukrajine zapravo maksimum do koga je ruska elita (poslovna, politička i kulturna) spremna da prati vlast u tom momentu. To je i problem vlasti koja nije želela da melja stavove javnosti i elite u skladu sa nacionalnim interesima već je po inerciji sledila njihove stavove i slušala njihove strahove.

No budućnost donosi nove izazove za koje ta i takva elita nije bila spremna. Osim toga 2014 kao šansa da se legalno vrati na vlast Janukovič (pitanje je da li je i on to želeo posle situacije u kojoj je ljegov život i život njegove porodice bio ugrožen) se neće ponoviti. Svaka sledeća situacija će biti mnogo teža i izazovnija po Rusiju. Kao i u životu pojedinca tako i u životu nacija istorijske šanse se ne ponavljaju. Šta više oni koji propuste šansu da pobede posle imaju veliku šansu da izgube mnogo više no što su verovali da je moguće.

Zašto je Putin ušao u rat u Ukrajini 2022?

Reakcija Putina zavisi pre svega od okolnosti – on reaguje na izazove relativno brzo jer mu to predsednička funkcija i liderska politička kultura u Rusiji to omogućava i veoma je oprezan istovremeno. Primer toga je prisajedinjenje Krima koje jeste bilo brzo i iznenada, u toj meri da je iznenadilo zapadne bezbednosne strukture, a istovremeno je to potez koji je za klasu nižeg rizika od eventualnog uključivanja u rat u susednoj zemlji. Šta se sada desilo kad je Putin odlučio da pređe Rubikom i uđe u veliki rat.

Iako su 2014-te izbegli da se umešaju u unutrašnje stvari Ukrajine tako što bi vratili svrgnutog predsednika Janukoviča na vlast problem Ukrajine za Rusiju nije prestao. Naprotiv – postajao je sve veći i veći. Minski sporazumi su se pokazali kao obmana za Rusiju a za Ukrajinu kupovinu vremena da se spremi vojnički, nacionalno i propagandno za rat za koji su verovali da je neminovan. U međuvremenu se i Rusija mnogo promenila. Rusija je na početku vlasti Putina bila prozapadno orijentisana da bi vremenom njena elita shvatila da je Zapad ne želi ni u NATO ni u EU. Polako je postajala sve manje zainteresovana za zapadne političke projekte i ideološke mode. Javnost je postepeno postajala antizapadno i antiukrajinski nastrojena.

No ono što je prelomilo predsednika Rusije i njegovo okruženje da uđu ratnu avanturu je niz događaja koji su jedan za drugim vodili ka ratnom ishodu. Odlazak Trampa sa pozicije predsednika je oslabilo ionaku malu nadu da se nekakav fer dogovor može postići sa SAD. Bajdenova administracija je za čudo krenula trampovskim putem – sa antikineskom kampanjom i primamljivom retorikom za Rusiju. Samit u junu 2021 je bio posvećen jačanju Kine i merama protiv toga. Vrhunac tog pravca američke politike «oštro prema Kini nežno prema Rusiji» je samit Bajden Putin 2021-ve godine koji su obojica napustili prilično zadovoljni. U tom momentu u maju se odblokirao i strateški gasovod Severni tok 2 u američkim zakonodavnim telima što je bio vetar u leđa za odnose SAD – Rusije. No promena vlasti u Berlinu i odlazak Angele Merkel je doveo i do promene politike. Nova vlada je sledila američke želje mnogo više no i jedna pre nje. Tako je u decembru sama nemačka vlada blokirala puštanje u pogon gasovoda Severni tok 2 iako je on od vitalnog ekonomskog interesa same Nemačke jer joj omogućuje stabilno i jeftino snabdevanje ovim energentom. To je bio okidač za Kremlj da se ništa ne mogu dogovoriti sa SAD a da će ovi to poštovati. Oni su se okrenuli Kini koja je tu priliku maksimalno iskoristila da da Moskvi obeća svu moguću podršku u slučaju rata u Ukrajini. Tako je Kina postala ključni igrač u trouglu Moskva Vašington Peking a Moskva postala zavisna od Pekinga mnogo više no što je bila.

Strateška navlakuša za Putina

Pored ovoga od značaja za odluku da uđe u rat su imale i neke druge čudne pojave (sa i bez navodnika). Jedna je pretnja da američke hipersonične rakete mogu sa teritorije Ukrajine ukoliko se tamo instaliraju da pogode Moskvu za nekoliko minuta. Iako SAD nije još razvila tu vrstu raketa efekat najave ovih planove je uznemirio Moskvu. Druga tema su bile biolaboratorije smeštene na samoj rusko-ukrajinskoj granici koje je Pentagon finansirao a koje su kako je procurilo navodno radile na biološkom oružju protiv Rusije. Takve laboratorije uopšte ne moraju biti blizu granice pa čak ni blizu države na koju se planira eventualni biološki napad. Pentagon je priznao da su te laboratorije imale njihovu podršku ali je naglasio da su bile namenjene istraživanjima u poljoprivredi. Pored ovog su ruske službe došle do «plana» napada ukrajinske vojske na «separatiste» na istoku što bi Rusiji u slučaju pobede Kijeva bio veliki problem za Rusiju(milioni izbeglica i težak nacionalni poraz). Ukupno ono što je uznemiravalo ruski vrh su planovi ulaska natovskih struktura u Ukrajinu i Ukrajine u NATO. Sve ove stvari su tada ruskom vrhu delovale realno iako se sa ove distance može govoriti da su izmontirane ili naduvane. Sve to govori da su zapadne službe a pre svega američke i britanske učinile sve da bi isprovocirali rat u Ukrajini.

Prelomni moment u američkim planovima je bila decembarska “alijansa” ruskog lidera Putina i prvog čoveka Kine Sija. Odluka je doneta da se učini sve da Rusija napadne Ukrajinu i da se tamo vojnički zaglavi te da se sankcijama kakve svet nije video prinudi Rusija na “deputinizaciju”. Na taj način bi oslabljena Rusija sa novom prozapadnom ili barem vladom koja neće stajati uz kinu bila ono što je potrebno Americi – da ne smeta oko obračuna sa Kinom a po mogućstvu i da im u tome i pomogne. Tako se i desilo “stendap” komičar u Kijevu je odigrao ulogu mamca (“koji će odmah pobeći”) te da će Rusija “rešiti” sve za nekoliko dana. Da citiramo američkog stratega Bžignjeva Bžežinskog koji je govoreći o afganistanskoj strateškoj navlakuši za Moskvu rekao “sve smo učinili da do ruske vojne intervencije dođe i do nje je došlo”. Sličan tekst sam pisao na temu strateške navlakuše za Moskvu u vidu kratkotrajnog (ali pogubnog za rusko-gruzijske odnose) rata Rusije i Gruzije sada već daleke 2008. Godine.

Tako je i sada sve bilo uključeno u stratešku zamku. Odgovarale su im i kineske strateške garancije koje su Kremlju dale oslonac za ambiciju da se reši “pitanje Ukrajine za nekoliko dana” (u kojoj meri je Peking bio iskren ili ne u tim garancijama teško je proceniti). Amerikanci i Britanci su učinili sve da prelome odluku Kremlja i da krene u rat – od plašenja Rusije raketama “koje samo što nisu na njenoj granici”, preko neprekidnog ponavljanja da Amerika neće ratovati protiv Rusije zbog Ukrajine do procena da Zelenski u slučaju rata “odmah pakuje kofere” i da “nacistički režim u Kijevu” pada za par dana te da rusku vojsku dočekuju kao oslobodilačku.

Kad je započeta ratna operacija Amerika je promenila lice od nezainteresovane je postala izuzetno zainteresovana – kroz slanje desetina oružja u vrednosti od stotinu milijardi dolara, hiljada plaćenika pa preko žestokih sankcija kojim se “kanceluje Rusija” pa do globalne antiruske kampanje kakva od sada nije viđena. Cilj Amerike nije da se odbrani Ukrajina i da Rusija napusti tu zemlju već suprotno da ostane ruska vojska i da ima gubitke koji će demoralisati rusku javnost. Bitka se ne vodi za Ukrajinu vojnički već se vodi prihološka bitka za rusko javno mnjenje da bi se okrenulo protiv Putina i da bi došlo do promene vlasti i promena ruske politike.

Tok globalno najavljenog rata

Početak rata Rusije i Ukrajine je izgledao kao dobro pripremljen scenario kojim je trebalo da se ruska vojska zaglavi u stepama a ruske ekonomija udavi sankcijama sa jedne, a da se EU i NATO disciplinuju od strane Vašingtona (pa i Londona) sa druge strane. U tom scenariju je svoju ulogu verovatno odigrala (svesno ili ne) i Kina koja je u decembru prošle godine rusko kineske odnose kvalifikovala kao “alijansu” dajući vetar u leđa Moskvi. Amerika je ovim sukobom dobila ono što joj je oduvek bio cilj – izbacivanje Rusije iz Evrope, disciplinovanje Nemačke i EU i svoje jače prisustvo na evropskom kontinentu kroz misiju “spasavanja civilizacije”.

Rusija je ušla u rat na blef potcenjujući Ukrajinu i njenu spremnost i sposobnost da se odupre ruskoj vojsci. No posle početnih grešaka i koncepcijskih lutanja zasnovanih na jednostranim propagandnim premisama o tome kako su u Kijevu na vlasti “neonacisti i narkomani” (Putin) te će ruska vojska doći kao neki oslobodilac a režim će se srušiti kao kula od karata. Tada je u propagandnom narativu dominirala teza o denacifikaciji i razoružavanju Ukrajine u koju su verovali i čelni ljudi Kremlja. Sa ruske strane je delovalo da su se vratili u 44-tu u kojoj njihova vojska sa petokrakom na čelu pobeđuje naciste. Sličan ali obrnut narativ vlada u Ukrajini – oni se kao nacionalisti koji kolaboriraju (sledbenici Bandere) sa najjačom silom Zapada bore protiv crvene i ruske opasnosti sa istoka.

No logika rata u kome neuspesi dovode do promena je u Rusiji resetovan prvobitni ratni narativ a shodno sa tim i ciljeve rata – od ideološke denacifikacije i razoružavanja se odustalo a prigrlilo se ono što deluje realno – zaštita proruskog stanovništva Donbasa kroz kontrolu nad istokom Ukrajine i jugom da bi se obezbeedilo zaleđe Krimu. To je druga faza rata koja je počela da donosi polagano rezultate za rusku stranu u smislu kontrole nad prostorom od skoro četvrtine teritorije Ukrajine. No napredak ruskih snaga je prilično oprezan dok se ukrajinske snage ubrzano mobilišu i naoružavaju najsavremenijim sistemima NATO alijanse. Teško je sada prognozirati ishod rata iako se može reći da nema brzog kraja sukobu. Ukoliko bi ruske snage uspele u svojim planovima to ne bi bio kraj rata već verovatno nekakvo primirje u “vidu Minsk 3” jer zapadnim mentorima ne odgovara brz kraj rata.

Kao što je Rusije podcenila Ukrajinu u smislu sposobnosti otpora tako i Zapad postaje svestan da podcenjuje Rusiju i njenu sposobnost da vodi rat i njene žilavosti da izdrži sankcije koje se koriste kao oblik rata. Za sada Rusija stoji na nogama ali je pitanje kako će se stvari odvijati za godinu dana ili nekoliko godina. Rusiji ide na ruku to što je samo Zapad (plus Japan, Koreja i još nekoliko država) uveo sankcije Moskvi. Efikasnost sankcija zavisi i od političke volje na Zapadu da ih on sam poštuje jer vidimo političku nestabilnost po Evropi a i slabljenje Demokrata u SAD što menja odnos prema ratu. Osim toga ukoliko bi SAD i Britanije uspeli da prisile druge velike igrače da ne povećavaju uvoz nafte poput Indije a naročito Kine to bi promenilo situaciju u Rusiji. Za sada ni Kini ni Indiji ne pada napamet da poštuju zapadne sankcije Rusiji kao što su i Saudijci odbili da promene proizvodne kvote kako bi se zapad lakše snašao i bez ruske nafte. Ovo je inače prvi put da nezapadne sile otvoreno oponiraju Americi i Evropi.

Rat u Ukrajini je na jednom nivou građanski rat jer ratuju vojne snage u kojima su građani Ukrajine sa obe strane fronta. Na drugom nivou rat Rusije i Ukrajine liči na građanski rat posle revolucije 1917 u kom su u Ukrajini ratovali “crveni iz Mosve” protiv “nacionalista iz Kijeva” (ovo je uslovno kao i svaka analogija) dakle ljudi istog jezika, iste tradicije i istorijskog iskustva (živeli su dugo u jednoj zemlji). To su elementi građanskog rata u kom su preokreti lako mogući. Na trećem nivou to je rat države Rusije i države Ukrajine. A na četvrtom nivou to je rat Zapada i Rusije jer su zapadne službe i vojske toliko prisutne u ovom ratu ne samo kroz naoružavanje Kijeva već i kroz navođenje ukrajinskih snaga na taktičkom, operativnom i strateškom nivou.

Kad se politika meša u rat – ide loše u ratu Postoji jedna ozbiljna korelacija između uticaja politike i političkog pogleda na stvari na vojsku i odluke u ratu sa sudbinom te vojske. Kada politika dominira nad vojskom u ratu i kada se ne slušaju oficiri već se odluke donose iz političkih motiva da često biva loše po tu vojsku. Ona gubi bitke, troši vreme i resurse na vojno nebitne i sporedne stvari i pravce i propušta pobedu ili srlja u poraz. Dobar primer za to je početak rata Rusije i Nemačke 1941. godine kada su kod Nemaca operacije vodile najbolje generale kao Guderijan i Majnštajn a na drugoj strani dominirali su Staljin Berija i drugi koji nisu oficiri. Početak je bio katastrofalan za Rusiju (ili SSSR). Kako je vreme prolazilo Staljin je pritisnut neuspesima, katastrofalnim posledicama naređenih kontraudara i slično uviđao da je vrag odneo šalu i na kraju prepustio vođstvo talentovanim visokim oficirima oružanih snaga kao što su proslavljeni sovjstski generali Žukov i Rokosovski. Sa druge strane se „svemoćni i sveznajući vođa“ Hitler sve više mešao u odluke generala, neke je potiskivao a druga smenjivao. Na kraju su vojne odluke bile političke – „nema povlačenja iz Staljingrada” što je Nemce koštalo milion vojnika a od tog gubitka (ljudi i tenkova) se nisu oporavili do kraja rata. Slično je počeo i rat u Ukrajini. Putin je krenuo u rat čisto iz političkih razloga i vojska nije mnogo pitana. Čak vojska nije ni pripremljena za rtne operacije. Političke i obaveštajne procene su da će režim u Kijevu brzo krahirati što se pokazalo pogrešno. Ušli su u rat sa manje od 100 000 vojnika (na papiru ih je bilo više). Sve je to vodilo borbama sa polovičnim uspehom. Ako potcenite protivnika imate problem, ako ga ozbiljno potcenite imate katastrofu u najavi. Vremenom se ruska vojska konsolidovala i preuzela deo kontrole nad operacijom političara i obaveštajaca. Pa se došlo do mobilizacije koja je ojačala vojsku i bombardovanje ukrajinske infrastrukture koja je dovela do kolapsa u Ukrajini u mnogim oblastima i sferama koje su direktno ili posredno vezane za pitanje odbrane. Sve je to uticalo da se ratna sreća počeka okretati na rusku stranu.  Blicrig i rat u Ukrajini Popularne istorije o Drugom svetskom raktu vole da ponavljaju teze o nemačkoj strategiji koju zovu Blicrig kao munjevitom ratu nove generacije koji je tajna njihovih uspeha od 1939. do kraja 1941. Samo jedan problem – Blicrig je mit anglosaksonskih medija. „Blicrig“, što znači „munjevit rat“, nikada nije bio termin koji je nemačka vojska koristila da opiše njihov pristup ratu. Termin su mislili Anglosaksonski novinari, da bi objasnili zašto je Nemačka tako lako pobeđivala. Nemačka je taj termin koristila samo u propagandi.

Termin kojim su Nemci objašnjavali svoj koncept rata je manevarski rat. Poreklo vuče iz Pruske koja je bilaa nemački Pijemont iz perioda devetnaestog veka koja je to imala kao doktrinu da vojska brzo manevriše da agresivno napada i da iskorištava pobedu. Slično je radio Napoleon – a rekli bi da su Prusi bili njegovi najbolji učenici koje je on porazio i tako na njih ostavio ogroman utisak a kasnije i uticaj. To je formiralo koncepciju brzog manevrisanja, koncentracije snaga, jakog udara, odlučne pobede i iskorištavanje taktičke pobede da postane operativna i strateška. Rat se vodi maksimalno brzo i efikasno. Danas bi rekli dinamično. To je Klauzevič definisao kao odlučni udar i koncentracija snaga sa ciljem slamanja otpora druge strane. Kao posledica statičkog rata na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu velike sile su razrađivale svoje modele manevarske operacije koje su forsirale brzinu tenkova i aviona, operacije okruživanja i brže pobede. Kod Sovjeta je taj model razradio general Tuhačevski ali je Staljin tu urušio „sečom oficira” počev od samog Tuhačevskog. Kod Amerikanaca je taj brzi manevarski rat najviše forsirao slavni general Paton (koji je opet bio sklonjen od generala a kasnije i predsednika Ajzenhauera) koji je svoje jedinice pretvorio u mehanizovane vrlo pokretne i sposobne da se brzo premeste i udare sa bilo koje strane bilo kog protivnika. To je on i demonstrirao u ratu. Tradicija manevarskog rata koja vuče od Napoleona i od Pruske vojske ima fokus na koncentrisanoj vatrenoj moći, smeo manevar velike formacije sa namerom da udari na slabo mesto protivnika i da ga uništi ili porazi. Komadanti ovih jedinica su naučeni da se kreću brzo i napadaju odmah. Nemci su imali Šlifenov plan da reše Prvi svetski rat za nekoliko meseci. Ideja je da se koncentrisanim napadom ugrozi Pariz i prinudi Francuska na mir a da se posle pobedi slično i Rusija. Umesto manevarskog rata, odlučne bitke dobili su suprotno – iscrpljujući rat na 2 fronta. U Drugom svetskom ratu koji je nastavak prvog. Nemci su izvukli pouke i hteli da izbegnu grešku iz Prvog. Pre svega da nikako ne ratuju na dva fronta i da imaju odlučnu pobedu na osnovu manevarske operacije. Predstavnici tog pristupa su generali Guderijan i Majnštajn. Kod SAD general Paton a kod Sovjeta vojni lideri Žukov i Rokosovski i drugi su promovisali vrlo sličnu manevarsku koncepciju rata. Manevarski rat nije uspeo da dobije rat za Nemačku zbog moći Sovjetskog Saveza da mobiliše sveže jedinice i ostane na terenu kao borbena snaga. Vermaht je imao za cilj da uništi borbenu moć Crvene armije u odlučujućoj bici.Ovo je bilo nemoguće. Moskvu su spasile sibirske jedinice koje su došle sa istoka jer Japan nije hteo da ratuje sa SSSR-om i pomogne svom savezniku u Evropi.

Zašto je ovo relevantno? Mnogi su očekivali da će Rusi da reše rat nekakvim blickrigom protiv Ukrajine. A on je mit anglosaksonskih medija koji je možda i imao uticaj na njihovu vojnu doktrinu. Rusi su pobeđivali jakom defanzivom, velikom masom vojske, premoći u artiljeriji, raketnim sistemima, tenkovima i sl. Pored najjače defanzivne snage koja troši i melje tačke protivničke jedinice imamo i napade „krilne” na slabe koje dovode do okruživanja protivnika ili do razbijanja otpora. To je poznata rimska antička bitka „Kana“ (U kojoj je Hanibal u Drugom punskom ratu uništio rimsku vojsku klilnim obuhvatom i okruživanjem većine vojske) kojoj su težili i Nemci i Sovjeti u Drugom svetskom ratu.

Rusi su ušli u rat u Ukrajini sa zvanično nešto manje od 200 000 vojnika ali realno manje od 100.000 u odnosu na 300.000 u ukrajinskoj odbrani (dve trećine regularna vojska i trećinu paravojne formacije). Imali su prednost u tehnici, tenkovima, avionima, raketama i artiljeriji i rezultat je to što imamo. Stabilizacija fronta i iscrpljujući rat. Nismo imali manevarski rat jer prvo nisu u Kremlju imali ideju da vode takav rat. Politika i službe su bile uverene u brzi raspad vojske i kolaps režima u Kijevu i te nisu planirane ozbiljne operacije. Vojska im je služila samo da zaplaše Ukrajince. Posle su došle nove trupe i popunile rupe i sad je situacija stabilna a rat pozicija sa određenom prednošću na ruskoj strani.

Druga ideja je da će se posle nekih većih žrtava raspasti ukrajinske vojske. Oni su izgubili više od 150.000 vojnika tokom 2022. godine (plus preko 250.000 ranjenih) ali se nisu raspali. Veliki broj stradalih vojnika ako nije u kratkom periodu i na menjem prostoru ne mora da rešava rat. Rusi su uspeli da osakate Ukrajinsku vojsku, ali ne i da je pobede. Cilj nije ispunjen, bez obzira kako ga definisali u Moskvi, jer se očekivalo da ako dosta vojnika pogine a zemlja ostane bez struje i vode da će dovesti do kolapsa. No kijev nije autonoman amerika koja vodi ovaj rat ne želi mir. Rusi mogu dobiti povoljan mir samo odlučnom manevarskom dinamičnom operacijom. Od toga će i zavisiti dalja sudbina ovog rata a od toga zavisi i sudbina Ukrajine, Rusije pa i Evrope.