Milutin Garašanin (1843–1898) i Francuska

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Milutin Garašanin (1843–1898) oficir, političar, diplomata, privrednik i akademik, bio je ministar unutrašnjih dela i predsednik vlade, kao i poslanik Kraljevine Srbije u Beču i Parizu. Sin velikog srpskog državnika Ilije Garašanina imao je privilegiju da stekne odlično obrazovanje ne samo u Srbiji već i u Francuskoj. Od 1860. godine školovao se u uglednom liceju Sen-Barb u Parizu, a posebno je bio zainteresovan za matematiku. Stoga je 1863. godine upisao Politehniku u Parizu. Svoje obrazovanje u Francuskoj finalizovao je u Artiljerijskoj školi u Mecu (1865–1868).

Jedan od prvih srpskih političara i državnika koji je uspostavio bliske veze sa Francuskom bio je Ilija Garašanin, otac Milutina Garašanina, što je uticalo na njegovo obrazovanje, ali i na vezanost za francusku nauku, kulturu i državu. Zašto je Ilija Garašanin u ovom kontekstu važan? Posle neuspelih pokušaja iz doba Karađorđa a potom i kneza Miloša da se dobije oslonac u Francuskoj i tako odupre težnjama velikih sila u susedstvu, prvi ozbiljniji pokušaj se može sagledati u „Načertaniju“ Ilije Garašanina iz 1844. godine. Posredstvom kneza Adama Čartoriskog i njegovog agenta Franje Zaha, Francuska je postala posredan podstrekač i pobornik prvog pismenog programa o nezavisnoj južnoslovenskoj državi sa Srbijom, kao jezgrom nacionalnog okupljanja. Garašanin u „Načertaniju“ daje konačan oblik poljsko-francuskoj inicijativi, prilagodivši plan već iskristalisanim nacionalnim i državnim interesima Srbije. Garašaninov program je podrazumevao stvaranje nezavisne države Srba i Južnih Slovena, pre svega, onih pod Turskom sa Srbijom na čelu. Imajući u vidu da Srbija ima poseban geopolitički značaj u odnosu na vezu Osmanskog carstva sa srednjom Evropom i da može biti jezgro antiruskog i antiaustrijskog usmerenja balkanskih naroda, francuska diplomatija, uz aktivno sadejstvo poljske emigracije i pomoću Srbije, nastoji da usmeri i kontroliše nacionalni razvitak na Balkanu.

Francuski predsednik (1848–1852), a kasnije i car (1852–1870) Napoleon III (Napoleon Luis Ch. Bonaparte) proklamovanjem preuređenja Evrope na nacionalnoj osnovi i uvođenjem „politike narodnosti“ uticao je na diplomatska i politička rešenja srpskih nacionalnih i državnih interesa. Poseta Ilije Garašanina Parizu (1852) sa ciljem da novog francuskog cara upozna sa srpskim nacionalnim ciljevima i pridobije za iste, kao rezultat imala je načelnu naklonost francuskog vladara. Napoleon III je Srbe uzimao u svoje diplomatske kombinacije većinom kao sredstvo taktike, koja je oscilirala od antiruske do antiaustrijske i proitalijanske. Istovremeno, ovakva politika Francuske je izazivala i nepoverenje Rusije prema Garašaninu, te je pod njenim pritiskom smenjen sa vodećeg položaja u Srbiji. Osim u usmeravanju spoljne politike Srbije sredinom 19. veka, Francuska je uticala i na oblast organizacije vojske i vojne odbrane u mladoj srpskoj državi. U tu svrhu iz Pariza u Beograd, u specijalnu misiju od 1853. do 1855. godine, došao je inženjerski kapetan Ipolit Monden. Ovo značajnije prisustvo Francuske na Balkanu odigravalo se u periodu najranijeg detinjstva Milutina Garašanina i imalo velikog uticaja na njegova frankofilska osećanja i odabir školovanja.

Pomorci iz Marselja, kao i proizvođači iz Liona i regije oko Rone, u ovom periodu pokazuju interesovanje za srpsku trgovinu i pokušavaju da je dovedu u neposrednu vezu s Mediteranom. Ilija Garašanin je bio jedna od ličnosti na koju se oslanjala francuska diplomatija u ovom kontekstu. Moguće je da je već tada mladi Milutin Garašanin shvatio da pored političke podrške u Francuskoj se može pronaći i ekonomska. Kada je kasnije kao srpski poslanik u Francuskoj nastojao da razvija trgovinu i ekonomsku saradnju moguće da je imao na umu i nastojanja njegovog oca u ovom pravcu. Uporedo, bio je u prilici da u mladom životnom dobu upozna i ličnosti kao što je bio Ogist Dozon, diplomata u Beogradu od 1854. do 1962. godine, a kasnije profesor na Školi istočnih jezika (danas INALKO) i Dopisni član Društva srpske slovesnosti.

Nakon povratka sa studija, Milutin Garašanin se bavio mlinarskom industrijom, stočarstvom i zemljoradnjom u Grockoj, gde je njegov otac Ilija imao imanje. Ipak, stalno je održavao veze sa prijateljima i školskim drugovima iz Francuske, a 1871. godine učestvovao je i u Francusko-pruskom ratu. Pod uticajem veoma razvijenog i dinamičnog političkog života Francuske, kao i porodične tradicije, ušao je i u politiku. Izabran je 1874. godine za narodnog poslanika, a zabeleženo je da je bio odličan govornik, što je mogla biti posledica ugledanja na francuske tibune Treće Republike. Politički opredeljen kao deo grupe mladokonzervativaca, Milutin Garašanin je predlagao i promenu Ustava iz 1869. godine jer je donesen nezakonito i posebno je bio zainteresovan za slobodu štampe. Ovo su takođe bili pokušaji da se francusko političko iskustvo prenese u Srbiju. Prožet idejama slobode učestvovao je prvo dilomatski (misija u Grčku), a potom i kao artiljerijski kapetan Ibarske vojske na Javoru i komandant čačanske brigade u Srpsko-turskom ratu. Dokumenta svedoče da je učestvovao u svim bitkama i da je ranjen u nogu avgusta 1876, a potom je bio pomoćnik načelnika Javorske vojske u činu majora u ratu 1877/78. godine. Vojnu karijeru, u kojoj je nastojao da primeni svo znanje stečeno u Francuskoj, završio je u činu pukovnika, nakon čega se posvetio većim državničkim poslovima.

Sa Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Stojanom Novakovićem pokrenuo je list Videlo, koji je posebno kritikovao vladu Jovana Ristića, što je i njegov pravi ulazak u političku arenu gde su nastajale prve političke stranke u Srbiji. Od novembra 1880. do oktobra 1883. godine bio je ministar unutrašnjih poslova u vladi Milana Piroćanca. Iskustvo francuskog političkog života tokom obavljanja ove funkcije ogleda se u činjenici da je zabranio mešanje policije u izbore što je bio prvi put da nije bilo jakog pritiska vlade na birače. Ovo je i period kada je učestvovao u osnivanju Napredne stranke (22. januar 1881. godine) i doneo Zakon o slobodi šampe (9. april 1881). Ipak, nakon Ilkinog atentata bio je sumnjiv i kralju Milanu Obrenoviću, a zabeleženo je i da je koristio policiju pa čak i zabranjivao štampu kako bi progonio radikale. Ova promena se može objasniti kako njegovim vojničkim obrazovanjem, ali i činjenicom da je ovo bilo doba razvoja demokratije u Srbiji i doba dinastičkih sukoba. Od oktobra 1883. do februara 1884. godine bio je srpski poslanik u Beču, da bi postao predsednik vlade i vršilac dužnosti ministra inostranih dela Kraljevine Srbije februara 1884. godine. Ova vlada je bila pod snažnim uticajem kralja Milana Obrenovića i nije uživala popularnost, posebno jer je u doba Timočke bune Garašaninova vlada ukidala političke slobode. Čak su mu i stranački saborci prigovarali. Stojan Novaković je smatrao da je popustljiv prema prodoru stranih banaka u Srbiju, kao i da je zaboravio jednu od glavnih tačaka u programu Napredne stranke, promenu Ustava iz 1869. godine. Ostalo je zabeleženo da je Garašaninu osporavana veština u vođenju administracije, što je takođe moguće jedan od negativnih uticaja koji je dolazio iz Francuske. Srpski savremenici su mu osporavali i odsustvo političkih ideja, ali su francuska svedočanstva nešto drugačija.

U toku Srpsko-bugarskog rata (1885) u Srbiju je u specijalnu misiju francuske države došao potporučnik de Šole (de Cholet), koji je pored Srbije obišao i Balkan i kao rezultat 1887. godine napisao La guerre serbo-bulgare (Srpsko-bugarski rat). Ovo je bilo prvo delo jednog francuskog vojnog stručnjaka koje je kao temu imalo srpsku borbenu spremnost, naoružanje i način ratovanja, a Garašanin je kao francuski đak sigurno bio njegov konsultant. Prve isporuke francuskog naoružanja Srbiji, kao i nastojanja Francuske da se u celosti, nakon poraza 1871. godine, vrati na evropsku diplomatsku scenu bile su dodatni posredni podsticaji da se pojavi jedno ovako delo, ali i činjenica da je veliki uticaj na francusko prisustvo na Balkanu i u Srbiji imalo njeno oslanjanje na one koji su bili dublje vezani za nju, njenu kulturu i društvo. Prožet patriotskim osećanjima u duhu epohe koju je živeo u Francuskoj i Srbiji, Milutin Garašanin je pokazao posebnu hrabrost i pribranost tokom Srpsko-bugarskog rata. Tada je bio protiv povlačenja srpske vojske do Pirota i razočaran držanjem kralja Milana. Potom je od 1886. do 1887. godine bio ministar unutrašnjih poslova. Jedan kratak period, od 1889. do 1890. godine, proveo je van Srbije, jednim delom i u zemlji svog školovanja – Francuskoj, da bi po povratku opet bio izabran za poslanika. Od 1894. godine je opet u Parizu, ovoga puta kao poslanik Srbije, sa prekidom 1895. godine kada je bio predsednik Narodne skupštine.

Izgrađivanje razvijene diplomatske saradnje sa Francuskom započelo je u periodu od 1894. do 1895. godine, kada se na mestu srpskog poslanika u Parizu nalazio Milutin Garašanin. Nekadašnji đak Pariskog liceja, Politehnike i Artiljerijske škole u Mecu, Milutin Garašanin, pored svoje vezanosti za francusku kulturu i brojnih poznanstava u Parizu, bio je pogodan za mesto najvišeg srpskog diplomatskog predstavnika u Francuskoj i zbog svojih širokih interesovanja za privredu i proizvodnju. Uz ugled i poverenje koji je prezime Garašanin imalo u krugovima visoke francuske politike, Srbija je mogla računati na ekonomsko, a postepeno i političko približavanje Francuskoj.

Odmah po stupanju na dužnost Garašanin je obišao veći deo Francuske, a najduže se zadržao na njenom jugu, gde je u razgovoru sa većim brojem poslovnih ljudi razgovarao o mogućnostima da se unapredi srpska trgovina sa Francuskom. Garašanin u opširnom Izveštaju poslatom Ministarstvu Narodne Privrede od 3. septembra 1895. godine pored obaveštenja o pijacama u Marselju, Avinjonu, Lionu i Parizu, njihovim karakteristikama, ponudi, potražnji i cenama proizvoda, a posebno o trgovini svinjama, na nov način ukazuje na trgovačke interese Srbije u Francuskoj. Promet svinjama i rogatom marvom (goveda i ovce) bio je predmet većine razgovora jer Francuska nije imala dovoljno veliki stočni fond u odnosu na svoje potrebe i od trgovine stokom se očekivao profit. Garašanin je pisao i da zabrana trgovine stokom sa zemljama Balkana predstavlja „pitanje sanitarno“, da kako te bolesti nema u Srbiji „svi misle, da će biti vrlo laka stvar tu zabranu za Srbiju dići, naročito pri ovoj domaćoj oskudici njihovoj“ i stoga predlaže „da ne bi bilo neumesno nešto u ovome pravcu pokušati kod francuske vlade“.

Postojalo je interesovanje i za srpsku konoplju i srpsko rudno bogastvo, stoga Garašanin predlaže da se u srpski konzulat u Marselju pošalje „nekoliko primeraka kudelje i izrađenih konopaca kao i njihove cene“ i predlaže da se ispiše na francuskom jeziku „tačan opis poznatih ruda i rudokopa u nas, sa naznačenjem bogatstva njihova, sa hemijskom analizom i sa cenom radne snage“ i da se to pošalje uz primere minerala. Ekonomski kontakti sa Francuskom, uzimanje zajma, instaliranje francuskog kapitala u Srbiji i proširivanje saradnje na slanje i usavršavanje srpskih stručnjaka različitih profila u Pariz, činili su da srpsko Poslanstvo u Parizu krajem 19. veka obavlja veoma živu aktivnost. Iako je Milutinu Garašaninu osporavan državnički talenat, svojim aktivnostima u Francuskoj ostavlja utisak sposobnog i vrednog diplomate. Ličnost i brojne aktivnosti koje je Milutin Garašanin preduzimao kao srpski poslanik u Francuskoj oblikovale su začetak novog pravca francusko-srpskih ekonomskih veza.

U svojim memoarskim beleškama Alber Male, profesor istorije diplomatije srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koji je boravio u Srbiji od 1892. do 1894. godine, ostavio je sećanje na vođu naprednjaka i bivšeg francuskog đaka iz škole u Mecu – Milutina Garašanina. Upoznali su se u decembru 1892. godine, a Garašanina opisuje kao čoveka „u punoj intelektualnoj i fizičkoj snazi. Krupnog lica uokvirenog progušanim zulufima, izraza mirnog i ozbiljnog, odlično govori francuski“. Ocenjuje da je Milutin Garašanin „bonapartista iz uspomena“, oslanjajući se na činjenicu da naprednjaci nisu zaboravili intervenciju Napoleona III prilikom proterivanja Turaka iz tvrđava. Iako nije bio zagovornik francuskog oslanjanja na naprednjake, zbog njihovog lošeg odnosa sa Rusijom, Alber Male je nastojao da u razgovorima sa Garašaninom čuje njegovo mišljenje i viđenje političkih okolnosti na Balkanu, kao i odnosa Francuske i Nemačke. Ipak, Male je smatrao da jedino naprednjaci shvataju značaj državne ideje što je i francuski uticaj koji je doneo i Milutin Garašanin.

Milutin Garašanin je porodičnim vezama i školovanjem, kao i zahvaljujući duhu vremena bio povezan sa Francuskom i idejama koje su bile prisutne među francuskim intelektualcima i poslovnim ljudima. Aktivnosti Garašanina, pre svega u poslednjim godinama njegovog života, mogu se posmatrati i kao prve manifestacije jačanja francuskog uticaja i frankofilstva od kraja 19. veka u Srbiji. O tome kolika je Garašaninova vezanost za Francusku najbolje govori podatak da je se poverio Alberu Maleu da je prilikom posete Svetskoj izložbi 1890. godine osetio navalu ponosa kao da je Francuz, kao i da je smatrao da se iza svakog Srbina „krije“ Francuz. Kao učesnik Francusko-pruskog rata, Milutin Garašanin je izjednačavao patnju, borbu i žrtve koje su Francuzi podneli zbog borbe za slobodu, kao i borbe za Alzas i Lorenu, sa onima koje su Srbi podneli u ustancima, sticanju autonomije i nezavisnosti. Vezanost za francusku kulturu i državu odredili su i državničke i političke poglede Milutina Garašanina, kao i percepcije da bi Francuska trebala politički, ekonomski i kulturno da podrži Srbiju.