Трибина о Стамболићу и Милошевићу изазвала велико интересовање и дебату публике и предавача

query_builder

У препуном Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, у петак, 27. октобра 2017. године, oдржана је трибина „Стамболић и Милошевић – две парадигме виђења српског питања“. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар. 

На почетку обраћања, Балабан је подсетио да је српско национално питање отворено почетком 19. века устанцима против Османлијског царства. Његова идејна основа тада је била ослоњена на српску средњовековну, светосавску идеју и српску средњовековну, Немањићку државу.

То ће се десити тек почетком 20. века, а нарочито са стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније државе Југославије. Српско национално питање је тада утопљено у југословенску идеју, што је само допринело његовом компликовању. Комунистичка владавина је код већине Срба продубила југословенску парадигму, док је „титоизам“ запечатио конструкцију југословенског “братства и јединства”, где су Срби и српска идеја обележени као реметилачки фактор и претња идејном, али и геополитичком устројству, не само Балкана, него и атлантистичког глобалног фактора уопште.

Српско питање, дакле, почело је да се решава 1804. године. Шта је то што Срби желе у последњих 200 година и шта се догодило, па да се крајем 20. века готово цео свет окрене против Србије? Поставивши ова питања, Балабан је рекао да се српско питање не може посматрати без духовне вертикале и слободе.

– Када се у том контексту сагледа српско питање, видимо да је против те слободе, кроз идеологије током два века, увек био исти стереотип у који су најдрастичније упали српски комунисти, заснивајући Југославију на српској кривици и запечативши то Уставом из 1974. године – рекао је Балабан.

Аутор је, у наставку, рекао да је српски народ осећао незадовољство, али оно није било јасно дефинисано. Предосећај катаклизмичних догађаја у свету, пре свега појава Горбачова и криза комунизма и источно – европског и војно-политичког савеза, увели су и Балкан у процес прекомпозиције. Турбуленције су изазвали дуго пригушивани национални осећаји код свих југословенских народа.

У то време, два човека Србије, тада федеративне републике у овиру СФРЈ, били су Иван Стамболић, који је напредовао и за собом „повукао“ и Слободана Милошевића, а обојица су радили у Техногасу. Различито виђење проблема, пре свега Срба на Косову и Метохији, резултираће диференцијацијом и све већим разилажењем два пријатеља, али и два крила у оквиру јединственог Савеза комуниста Србије.

 Победа једних и пораз других, по многима је одредио и ток будућих догађаја на Балкану. Утемељеност оваквих схватања резултирао је доласком на чело државе Слободана Милошевића после Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије 23. и 24. септембра 1987. године што је одредило будућност Србије.

– Милошевић је био одлучан, био је у Америци и течно говорио енглески језик, што је тада била реткост и није био много оптерећен идеологијом. Почео је да окупља екипу људи око себе и да врши утицај на медије, што говори да је био много модернији од својих савременика у политици – навео је Балабан и подсетио да је 1986. године Стамболић одржао на Космету говор у којем је поручио тамошњим људима да не наседају на провокације српских националиста.

Горе од тога, сматра Балабан, није могао да каже, јер су наши људи били заиста у великом проблему. Тако је Стамболић пропустио прилику да добије подршку косметских Срба. У априлу 1987. године, Стамболић је послао на Космет Милошевића да се упозна са ситуацијом. Он је слушао Србе целу ноћ и тај Милошевићев говор на Косову пољу био је кључни догађај, јер његова порука Србима била је да не напуштају своја огњишта („Нико не сме да вас бије!“).

– После тога, сви из Стамболићевог окружења рекли су да Милошевић више није био исти човек. Променио га је тај контакт и  судар са народом. Као да је у том тренутку доживео самог себе као вођу. Оно што је уследило говори да Милошевићева парадигма почиње да се разликује од свих претходника. Он више не говори о српској кривици, почиње да спроводи своју политику бескрупулозно, склања све око себе, најпре свог ментора Стамболића на чувеној Осмој седници – објаснио је аутор трибине.

 Балабан је даље казао да је Милошевић покушавао да парадигму, коју је променио у српском политичком животу, промени и на југословенском политичком плану, али титоистичка Југославија постојала је на основи „српске кривице“, а он је покушавао да је изгради на српској равноправности.

– Тај Милошевићев модел за очување СФРЈ, од стране свих осталих република, виђен је као модел за растурање те државе – закључио је Балабан, а на крају трибине, више од пола сата, у разговор су се укључили бројни посетиоци трибине.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language