Отварање изложбе МОРАЛНИ ЕГЗОРЦИЗАМ, TEMORI DOLLS, ауторке Сaње Поштић

query_builder

Свечано отварање изложбе МОРАЛНИ ЕГЗОРЦИЗАМ, TEMORI DOLLS, ауторке Сaње Поштић је 15. септембра у 19 часова у Малом ликовном салону Културног центра , Булевар Михајла Пупина 9.

Сања Поштић је завршила Мастер из дигиталног дизајна, Интерфејс дизајн. Добитник је „UXgate 2009“ главне награде за дизајн. Први ручно шивени радови Сање Поштић, које је назвала „Temori dolls“ настали су 2008. године. Пројекат „Temori dolls“ је инспирисан цртежима других уметника, познатим сценама из филмова, ремек делима историје уметности, самим личностима уметника-теоретичара који су у прошлом веку драстично утицали на схватање уметности, али и појавама из домена популарне културе, традиције, етнографије, свакодневног живота.

„Шест година након почетка израде својих Temori dolls и изложби у Кореји, Јужној Африци и Србији, Сања Поштић излаже своје најновије радове на трећој самосталној изложби, овог пута пред новосадском публиком. Уметничке лутке (енг. Art Dolls) су у нашој средини изузетно ретко коришћене као уметнички језик, иако су различите древне и не-индустријске технике њихове израде распрострањене кроз историју и друштва широм света: шивене или мекане лутке (енг. sewed, soft dolls), примитивне лутке начињене од дрвета, костију, слоноваче, воска, кукурузовине, филца, преденог памука или памучне вате, лутке и фигуре направљене од папирне каше или брашном/туткалом лепљених слојева папира (фр. papier-mâché), фигуре и маске начињене од слојева папируса и ланеног платна (енг. cartonnage), гипсане и глинене осликане лутке итд. Оне су кроз историју и различите културе биле намењене првенствено деци као играчке, али и као пратиоци прерано умрлог детета на други свет, или коришћене у различитим светковинама, попут латино-америчког Дана мртвих (шп. Día de Muertos), или у обредима дивинације и различитим магијским ритуалима…

… Сања своје радове означава шифром TDn, и до сада их је направила стотињак. Радови у којима се њене лутке срећу са смрћу у уметности су: TD93:Qvo Vadis Domine?, TD92:Joan of Arc, TD91:Lady Marina, TD90:John Doe underneath, TD89:Santa’s last days, TD82:Life does survive – Guillotine, TD80:There’s always room for two, TD69:Fountain, TD63:Informal scare, TD60:MR, TD50:Piano death, TD48:Shoot , TD42:La Mort de Marat, TD30:Afterlife/Resurrection, T16:Killer art scene, TD9:Afterlife in colors i TD7:Afterlife. Како је могуће употребити нешто тако нежно и деликатно, као што је то мекана лутка налик дечјој играчки, у приказу тако грубе и сурове теме као што је насилна смрт? Сетимо се да плишане меде и зечеви нису било какве играчке, оне су Играчке са великим И, за чедно дете (отуда чедо), у узрасту пре него што се код њега раздвоје родна од полних обележја: плишаним медведићима се подједнако играју деца и мушког и женског пола, пре него што их окружење преусмери ка родним улогама и игрању са Action Man луткама за дечаке, или Barbie Girl луткама за девојчице. Тај интенционално конструисани процеп је једно од изворишта снаге и квалитета радова Сање Поштић. Истовремено присутан несклад употребљене форме и исказане идеје представља једну врсту сублимне апорије или парадоксалне антиномије, нешто што је истовремено и дивно и ужасно, немогуће место и неодрживо стање. Неме лутке које учествују у бруталним призорима, “сакривено откривају” тајне несхватљивог прелаза из једног стања (безбрижности, благостања, живота…) у друго (стреса, болести, умирања…), тренутке и места у којима невиност и крхкост оног од чега смо саздани пуца под налетима бескрупулозне манипулације идејама, жељама, осећањима и људима, чак и оним бићима која су нам најблискија (поготово њима)…”

 (из текста за каталог, Станиша Даутовић)

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language