Одржана трибина „Глас војвођанских Срба на угарском Сабору од Берлинског конгреса до 1887.“

query_builder

Трибина „Глас војвођанских Срба на угарском Сабору од Берлинског конгреса до 1887.“ одржана је у понедељак 25. септембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.

Овим предавањем, др Савин је осветлио учешће Срба у угарском парламентарном животу у контексту положаја српског народа на Балкану, као и у унутрашњој политици Угарске, пре свега, у одбрани свог идентитета.

На почетку, аутор трибине рекао је да је још од оснивања опозиционе Српске народне слободоумне странке 1869. године, прве формално организоване странке Срба у Угарској, било неколико феномена. Један од њих био је покушај угарске владе да се формира опозиција српској опозицији, те да се у редовима српских политичара пронађу они који би имали конкурентски програм с циљем да сруше ауторитет и програм Светозара Милетића, вође Српске народне слободоумне странке.

Први такав покушај учињен је са свештеником Германом Анђелићем, личношћу веома блиском угарским владајућим круговима. Сличну иницијативу имао је и генерал Ђорђе Стратимировић, некадашњи „вожд“ Српске Војводовине, који је ипак имао један  просрпски, али знатно умеренији програм. Како он није добио довољну подршку, одустао је и наставио каријеру у Бечу.

-Милетић са својим покретом није био једини актер на политичкој сцени тог времена. Постојао је одређени круг вишег свештенства које се залагало за црквено–културно-просветну аутономију Срба. Међутим, Милетић, Миша Димитријевић и Полит Десанчић сматрали су да мора да дође до ослобођења балканских народа од Турске – рекао је Савин.

Положај Милетићеве странке био је веома тежак. У Угарској је тада живело 16 милиона становника од чега су шест милиона били Мађари, а преосталих 10 милиона житељи осталих националности. Мађарска Либерална странка на власти, инсистирала је на стварању мађарске политичке нације, с циљем да сви грађани Угарске треба да буду Мађари што је био тзв. државни патриотизам.

Ситуација пред саме изборе била је таква да је Светислав Касапиновић, који је предводио Народну странку у Панчеву и околини, сматрао да Срби у том граду уопште не треба да излазе на изборе. Заложио се, штавише, да Срби треба потпуно да буду пасивни, да се не кандидују. Новосадски центар, међутим, заступао је мишљење да би потпуна пасивизација била лоша по српску опозицију и да би то „утабало“ пут многим српским посланицима који су тада подржавали мађарску власт.

На изборима за Угарски сабор 1875-1878.године, ситуација је изгледала неповољно по Милетићеву странку, а решење српског питања на угарском Сабору у духу Бечкеречког програма, чинило се још мање вероватним. Изабрана су само два посланика Српске народне слободоумне странке, Милетић у Тителском срезу, а у Панчеву је опет победио Михаило Полит Десанчић. Прваци странке су се, још уочи избора за Сабор, разилазили по питању потребе да се попуштањем умањи притисак угарских власти или да се заузме чврсто опредељење у духу првог Бечкеречког програма.

 Странка је у овој несугласици све више слабила и њени бирачи су јој све мање веровали. Угарска влада је, притом, почела да крши аутономна права Срба у области просвете и културе, која су им била загарантована аустро-угарском нагодбом из 1868. године.

-У периоду до 1884. године, Милетић је већ изашао из затвора, где је провео пет година због наводног агитовања за учешће угарских Срба у рату против Турске. За то време, цела странка је у његовом одсуству склизнула у опортунитет и генерално су одустали од захтева за аутономном Војводином. Милетић је покушао да учврсти ситуацију у странци, али остали српски политичари већ су имали сазнања да је Милетић озбиљно оболео у затвору – објаснио је др Савин.

Почетком 1884. године у Милетићевој странци оформиле су се  три струје: лева прогресивна, која је била окупљена око Јаше Томића и Лазе Нанчића, десна конзервативна, (тзв. нотабилитети) окупљени око Нике Максимовића и Светислава Касапиновића и средња – умерени либерали коју су чинили Михаило Полит Десанчић и Миша Димитријевић. Милетић је потпуно потонуо у болест. Последњи говор на угарском Сабору одржао је 25. маја 1892. године и убрзо се повукао из политике. Умро је у Вршцу 1901. године.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language