Одржана трибина „Рат у Сирији – година седмаˮ

query_builder

Трибина „Рат у Сирији – година седмаˮ, аутора Немање Старовића, историчара, одржана је у понедељак, 29. маја у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Гост трибине био је историчар Саша Адамовић, такође добар познавалац тематике која се тиче Блиског истока.

На самом почетку трибине, Старовић је подсетио на формирање осовине Москва-Техеран-Багдад-Дамаск и интервенцији Руске Федерације на страни званичне сиријске владе, опадању тзв. Исламске државе и интервенцији Турске у Сирији.

    Аутор трибине је затим говорио о тренутном стању на ратиштима и изнео перспективе за политичко решење кризе на линији Меморандума о успостављању зоне деескалације промовисаног од стране Русије, Турске и Ирана. Подсетивши да је Сирија уочи ратног конфликта пре седам година имала око 20 милиона становника од којих је 60 одсто чинила заједница арапских Сунита, 10 одсто су Арапи Алавити, приближан проценат чине и Курди, а око три одсто житеља су Друзи.

– Почетком 2011. године из Туниса се арапским светом шири феномен звани Арапско пролеће, а шест година касније видимо да је Египат начинио круг од 360 степени и да после диктатуре Хоснија Мубарака сада има војну диктатуру генерала Абдела Фатаха ел Сисија уз доминантну улогу армије. Либија представља једну дисфункционалну државу у којој често криминалне вође контролишу одређене делове територије, а Јемен се налази усред грађанског рата који ће, чини се, потрајати дуже од сиријског. И у самој Сирији на сцени је већ седам година грађански рат – објаснио је Старовић.

Пошто је подсетио да је 2011. године дошло до побуна у готово свим већим сиријским градовима, изузимајући градове на медитеранској обали, те да те побуне локалних заједница у почетку нису биле координисане, Старовић је указао да је координација побуњеника уследила 2012. године захваљујући политичкој и свакој другој подршци западних земља. Уследио је покушај формирања „слободне сиријске армијеˮ коју би сачињавали дезертери из регуларне сиријске војске.

– Када говоримо о режиму сиријског председника Башара ел Асада, треба рећи да је он кренуо из једног миљеа арапског социјализма, временом се све више ослањао на своју заједницу Алавита која је чинила око 10 одсто становништва. Тако су деведесетих година највише позиције у државној администрацији, армији и привредном животу углавном биле резервисане за припаднике те заједнице уз солидну заступљеност Хришћана и Друза, док је оних 60 одсто арапских сунита углавном било маргинализовано – рекао је Старовић.

То је, објаснио је даље аутор трибине, за последицу имало да су 2011. године управо припадници те већинске, на неки начин дискриминисане заједнице сунита, приступали или подржавали новоформирану слободну сиријску армију. Године 2014. појављује се нови „играчˮ на сцени, тзв. Исламска држава, заправо џихадистичка организација настала у Ираку као огранак Ал Каиде која се на неки начин одвојила од своје централе и у Сирији нашла плодно тло за своје ширење.

Већ 2015. године „Исламска државаˮ успела је да потисне како режимске снаге, тако и побуњенике свих фракција и заузела је готово целокупну Источну Сирију и уништила централни курдски кантон. Половином 2015. године долази до преокрета, до почетка пада тзв. Исламске државе који траје до данас. У тој ситуацији САД су се определиле да пруже снажну оперативну подршку Курдима на северу Сирије где је у тешким  уличним борбама одбрањен град Кобане одакле је око 400 000 избеглица пребегло у Турску.

– Септембра 2016. године Руска федерација ушла је у ратне операције и тада почињу стратешки добици самог сиријског режима, првенствено око Алепа, најмногољуднијег града у Сирији. Све то, упркос оштрим протестима Турске која не дозвољава да ово подручје око Еуфрата буде под контролом Курда, јер би то затворило читаву границу Турске са Сиријом – нагласио је Старовић.

Потом долази до оружане интервенције Турске која практично заузима читав појас између два курдска кантона. Битан догађај, децембар 2016. године био је када сиријске снаге успевају да овладају читавим Алепом, а маја 2017. године уследила је додатна експанзија курдских снага које су одлуком америчког председника Трампа добиле и тешко наоружање.

Објашњавајући актуелни тренутак у Сирији, Старовић је казао да је исток Сирије веома битан због геополитичког положаја, јер је Европа гладна енергије, првенствено земног гаса који сада стиже или из Русије или танкерима из других делова света. Такође, Азербејџан нема довољно гаса да би снабдевао Европу и  осим Русије једино Иран и Катар имају тај потенцијал. Могући гасоводи из ове две државе у принципу морају да пређу преко истока Сирије.

Старовићев гост, историчар Саша Адамовић, на крају трибине изнео је своје предвиђање рекавши да је мало вероватно да се Сирија после седам ратних година може вратити у предратно стање.

– Могуће је да се између Русије и САД-а договара нека врста поделе Сирије тако да буду заштићени интереси обе велесиле. Уколико се то догоди, вероватно би највећи губитник могао да буде сам председник Башар ал Асад. Заузврат, он вероватно не би  доживео трагичну судбину Садама Хусеина и Гадафија – закључио је Адамовић.

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language