Зачетак идеје о хрватском историјском и државном праву – историјски узрок операције „Олуја“

query_builder

Зачетак идеје о хрватском историјском и државном праву – историјски узрок операције „Олуја“

Аутор: ​​​​​​​Мср Огњен Карановић, историчар

​„Наша Олуја никада не престаје…!“ Након две деценије од завршетка етноцидне војне операције хрватских оружаних снага против Републике Српске Крајине и српског етницитета на датим просторима, поменута „крилатица“ један је од највидљивијих знамења у тзв. „уличној уметности“, односно у оквирима натписа и „мурала“ на стамбеним и јавним објектима бројних градских и сеоских насеља у Републици Хрватској. Такође, „Олуја“ представља свакодневну и неизбежну тему готово свих штампаних и електронских медија у Хрватској, посебно телевизијских и то оних који се емитују на фреквенцијама националног или јавносервисног статуса. Просветно-културна политика и колективно васпитање омладине, у потпуности су прожети начелима схватања националне интелигенције да су се оружане акције „Бљесак“ и „Олуја“, као и целокупан ангажман хрватских политичких и војних елита у Ратовима за југословенско наслеђе, али и у Другом светском рату, отелотворили у постамент афирмације хрватског духовног и идентитетског карактера. Успомене на тзв. „Домовински рат“, као и на ратовање усташке Независне Државе Хрватске у савезу осовинских сила у Другом светском рату, још увек су веома изражене у колективној свести хрватског народа. Према речима угледног хрватског политиколога, загребачког универзитетског професора др Дејана Јовића, у погледу наведеног „…још важније је или горе, што се поменутим ратовима никако не допушта њихово окончање … а у хрватским медијима се готово свакодневно говори о рату, или о деведесетима или о четрдесетима и заправо се чини да тај рат никада није ни престао…“. На поменуте начине, рат је постао централна тема интересовања јавности у Хрватској, али и посебан сегмент, односно „потпорни стуб“ хрватског националног идентитета. Наведени сегмент датог идентитета умногоме је допринео формирању општеприхваћеног и преовлађујућег наратива (чак и у међународним размерама) да је Хрватска из Ратова за југословенско наслеђе изашла истовремено „и као жртва, и као победник“. Жалосну стварност представља чињеница да је готово немогуће духовно интервенисати у циљу измене структуре, на тај начин створеног наратива заснованог на синкрецији улоге Жртве и Победника у менталном и карактерном профилу једног национа. Разуме се, уколико је таква интервенција уопште и потребна, односно уколико се наведени наратив заснива на потпуно искривљеним историјским и социолошким чињеницама или, једноставно, на голим лажима и незапамћеним злочинима. У менталном склопу хрватског етничког колективитета, историјат војних акција хрватских оружаних снага из 1995. године, познатих под „кодним“ именом „Олуја“, одавно је превазишао снагу духовне надградње којима је „оплемењен“ идентитетски профил поменутог националног корпуса, да би се свеобухватним методама општедруштвене политике индоктринације, трансформисао у својеврсну легенду о „грандиозној победи хиљадугодишњег сна“ свих Хрвата у борби за право на националну слободу и државну независност. Из којих извора потичу наведени наративи? Које су историјске околности и социо-историјска стања утицали на формирање истих?
​Од 1102. године и склапања чувене Pacta conventa са „круном Светог Стефана“, па све до 1941. године и успоставе злочиначке нацистичке креатурне творевине тзв. Независне Државе Хрватске, хрватски етнички колективитет није упознао принципе институционалог устројства самосталне државноправне установе која би била заснована на принципима сопственог суверенитета и независности, као и на начелима афирмације правно-политичких интереса различитих социо-политичких групација унутар своје популационе структуре. Заправо, од успостављања персоналне уније са Угарском почетком XII века, Хрватска је све више губила самосталност у формираној државној заједници са „мађарском круном“, да би се након османлијских освајања у XVI и XVII столећу и доласка хабзбуршких владара на угарско-хрватски трон, иста преобразила у пуку аутономну провинцију са неколико историјских покрајина и то на умањеном простору, који се протезао од Драве на Северу до уског појаса јадранске обале између Ријеке и Задра на Југу, чиме је „хрватска држава“ била сведена на шире регије већих градских области Вараждина, Загреба и Карловца. На поменутом простору функционисала је организација власти, у историјској науци и популационој свести позната под именом „Остаци остатака Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације“ или „Троједна краљевина“, односно „Тројединица“, чија је правно-политичка структура била заснована на принципима феудално уређене унутрашње самоуправе са баном и сабором, као извршним и саветодавним органима исте. Поменута структура државне организације била је у потпуности ослоњена на централне органе власти Краљевине Угарске и Бечког двора и третирана је као мађарска историјска покрајина са специфичним аутономним статусом њених сталежа. Упоредо са процесима дерогирања надлежности хрватских сталешких институција у функционисању војно-политичке власти на просторима Тројединице и незадржавог опадања обима њене територије услед османлијске инвазије, одвијао се и процес систематског, планског, али и стихијског, као и масовног насељавања становништва српске етничке и православне провенијенције, који се повлачио пред турском најездом. Миграција поменутог становништва, исто је усмеравана са подручја некадашње Старе Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине, итд., на територије Лике, Крбаве, Кордуна, Далмације, Славоније, али и Крањске, па чак и Корушке. Паралелно са наведеним историјским процесима, становништво које је припадало хрватском римокатоличком етницитету и конфесији, и то претежно духовно-световног племићког сталешког статуса, углавном је напуштало поменуте делове данашње Хрватске, а на њиховим поседима, од стране Бечког двора и војно-управних органа централне власти Хабзбуршке монархије, насељавана је управо избегличка српска популација православне конфесионалне провенијенције. Наравно, на датим подручјима, посебно у Далмацији, још од раног средњег века био је присутан и српски православни етнички и конфесионални елеменат у популацији, мада у нешто мањим размерама од укупног броја становника. Поменуто, досељено становништво, уз мањи број затечене популације хрватске етничке провенијенције, од стране Бечког двора организовано је у засебан и специфичан облик војно-административне управе, познат под именом Militärgränze или Војна граница, односно Крајина. Војна крајина, као војно-административна и организациона јединица Монархије била је издвојена из феудалног „жупанијског“ система политичко-економског државног уређења Краљевине Угарске и Тројединице, а налазила се под непосредном управом „бечких“ централних органа власти, у првом реду оних војног карактера, попут Ратног савета. Улога Војне крајине била је од непроцењиве важности за опстанак Хабзбуршке монархије, јер је служила интересима одбране њених граница од Османлијског царства које је све до друге половине XVII столећа било у перманентној експанзији. Превасходни задатак становника Крајине, „Милитара“, односно Граничара или Крајишника, а углавном Срба православне вероисповести, био је да учествују у одбрани граница Хабзбуршке монархије и да у оквирима њених војних јединица ратују у бројним војним операцијама које је предузимао Бечки двор.
Српски граничари неговали су велики углед неустрашивих и вредних ратника, због чега су хабзбуршке војне и политичке елите, током векова великих притисака османске експанзије у Средњој Европи, њих, као и породице истих, путем система издавања бројних „повластица“, односно успостављањем тзв. „привилегијалне политике“, фактички, али и формално-правно издвојили у засебан слој, односно категорију становништва, које је готово у потпуности било ослобођено од свих обавеза и дужности феудалног карактера. Српском граничарском становништву биле су загарантоване све вероисповедне слободе, били су изузети од феудалних дажбина према световном племству, а такође, и према Римокатоличкој цркви, за коју нису били дужни да издвајају чувени „десетак“. Заузврат, граничарско становништво имало је дужност да извршава своје задатке војне природе и то под непосредним надзором и управним надлежностима бечких централних, војно-политичких органа власти. У току неколико столећа постојања Војне крајине, све до њеног коначног укидања 1881. године, а уз велики утицај српске православне црквене организације, на поменутим територијама оформљен је специфичан амбијент живота српског православног становништва, који је омогућио очување засебних етнолошко-културолошких вредности код поменуте популације. Положај српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији био је детерминисан описаним статусом Крајине у Хабзбуршкој монархији, па је и колективна свест Крајишника егзистирала управо у складу са датим принципима. Делатност својеврсне народне самоуправе (често оспораване и ограничаване), просветитељско-канонски рад православне цркве, утицај „ризорђементских“ идеја српског етницитета из других средина у Хабзбуршкој монархији, имали су пресудан значај за генерисање и афирмацију националне свести српског народа на просторима данашње Хрватске, како у областима које су улазиле у састав војне границе, тако и у жупанијама и градским насељима Тројединице. Поменути историјски процеси добили су изванредан значај у годинама и деценијама „буђења“ националне свести хрватског народа у другој половини XIX века, која је своје заточенике окупљала око идеје сукоба и поништавања егзистенције српског етничког и конфесионално-православног идентитета код значајног дела становништва у Хрватској. Од времена афирмације поменуте политике Бечког двора према српском православном становништву, дакле већ од почетка XVII века, угарско, али пре свих хрватско духовно и световно племство, пружило је снажан отпор поменутим визијама хабзбуршких власти у односу на уређење Војне крајине и њених релација према државним органима Тројединице. Разлози поменутог отпора имали су важан социјално-економски и духовно-идентитетски карактер. Наиме, у периодима када нису имали војних обавеза, српско сеоско становништво у Војној крајини, уживало је статус својеврсних слободних сељака, због чега су припадници хрватског племства, а посебно римокатоличког клера, дакле прва два сталежа у Тројединици, остајали без значајних прихода и права убирања дажбина, као и других феудалних надлежности над земљама које су убрајали у своје поседе.
Такође, у XVII веку, епоси обележеној страховитим међуверским ратовима и немирима, као и општом политичком нестабилношћу у Европи, а која је добрим делом происходила из „конфесионалног питања“, створен је велики степен тензије у, иначе прозелитски расположеним круговима хрватског римокатоличког клера и то не у тој мери према „протестантским опасностима“ (великих концентрација протестантског становништва у Хрватској никада и није било), колико према „грко-источној шизми“, чији се удео у укупном броју становника Троједне краљевине непрестано повећавао. Са повећањем поменутог броја становника, опадао је број зависних сељака-кметова, римокатоличке вероисповести који су имали своје феудалне обавезе према Римокатоличкој цркви, како у Граници, тако и у жупанијама, односно „Провинцијалу“. Римокатолички клер је „зачео“, а онда и афирмисао страховиту политику антагонизма према српском православном становништву, која у почетку није имала већег одјека ни у бечким круговима (из војно-политичких интереса династије и Монархије), а такође ни међу слојевима римокатоличког трећег сталежа, посебно не сељаштва, који је у начелу уживао исти положај као сељаштво православне провенијенције. Међутим, поменуту политику снажно су заступали припадници хрватског цивилног и војног племства, који своје циљеве нису ни крили: умањење или потуно укидање система повластица српском православном становништву, наметање феудалних обавеза свим припадницима сељаштва, без обзира на верска опредељења, ограничење надлежности и територијалног опсега, све до потпуног укидања Војне границе и њено подвргавање овлашћењима хрватског бана и сабора, као и постепено до свеобухватног „покрштавања“, тј. добровољног или принудног преласка српског становништва из православне у римокатоличку вероисповест. Поменута стремљења прва два сталежа хрватског феудалног друштва нису била масовно прихваћена од стране широких слојева популације све до друге половине XIX века. Када је Османлијско царство запало у „дефетистичке“ одбрамбене позиције после Карловачког мира 1699. године и посебно након Пожаревчаког мира 1718. године, „турске опасности“ на границама Хабзбуршке монархије перманентно су опадале, да би у годинама које су следиле Свиштовски мир 1718. године, сасвим престале. Након ових преломних догађаја, систем војних граница показао се као непотребан, излишан, па су и политичке елите, као и сами владари Хабзбуршке монархије, уз увек „ревносну“ Римокатоличку цркву, почели да „излазе“ у сусрет захтевима хрватског племства, непрестано умањујући или укидајући повластице које су произилазиле из „привилегијалне политике“ претходних столећа у односу на положај српског православног становништва у Хрватској, Славонији и нешто касније у Далмацији, као и у самим војним крајинама. Уз „политику покатоличавања“ и „унијаћења“ српског становништва, сада су у садејству политичке елите у Бечу, односно централне царске власти и припадници хрватских сталежа, приступили активностима ограничења и укидања свих партикуларних повластица нефеудалног карактера у Војној крајини, као и унификовању конфесионалне структуре популације у Тројединици и „милитарским границама“, наравно у корист Римокатоличке цркве.
Међутим, „царске власти“ посебно од времена просвећеног апсолутизма Марије Терезије и Јосифа II, тежили су, како верској „унификацији“, тако и управно-административном, а посебно државно-правном уједначавању целокупне територије Хабзбуршке монархије. Из датог разлога, поменуте хабзбуршке политичке елите ограничавале су тежње и могућности хрватског племства да под својом влашћу обједине, са једне стране хрватско-славонске и сремске просторе са жупанијским системом управе „Провинцијала“ и са друге стране Војну границу, која је представљала засебан војно-упавни и административни „апарат“. Заузврат, хрватском племству признат је статус „хрватске политичке нације“ и то у складу са нормама феудалног права, где су само прва два сталежа уживали положај конститутивности, односно одредницу „политичког национа“. Трећи сталеж, као и широки слојеви популације били су искључени из наведеног спецификума детерминисања државне конститутивности, али и из права уживања свих „повластица“ које је дати положај подразумевао. На поменути начин, створена релација између афирмисања феудалног статуса хрватског племства, као „политичке нације“ у Хрватској и могућности самосталног развијања националног идентитета најширих слојева хрватског друштва на основама епохалних достигнућа развоја „грађанске свести“, философских доктрина оличених у европским вредностима просветитељства и неокласицизма и техничко-технолошких и привредних напредака, била је апсолутно онемогућена. Грађански социјални и политички принципи у организацији постфеудалних друштава, који су настали из недара просветитељске мисли, а у епоси романтизма превасходно утицали на афирмисање националних идентитета, због пресудне доминације феудалних схватања хрватског племства о постулативним начелима устројства државе и друштва, нису били у стању да обликују хрватски национални идентитет, према параметрима на основу којих је, нпр. српски национални идентитет доживео свој risorgimento, како у Србији после Српске револуције 1804. и 1815. године, тако и на просторима Тројединице. Неразвијени грађански слојеви хрватске индустријско-привредне елите и интелигенције у првој половини XIX века нису имали већи утицај на политички живот у Тројединици, јер су се све полуге власти, али и привредног живота Хрватске налазиле у рукама хрватског племства, које је своју политичку моћ и схватања устројства националног и социјалног профила хрватског народа исказивао на архаичан, феудалан начин. Из поменутог разлога, хрватска интелигенција није била у прилици да изврши утицај на формирање аутентичног хрватског националног и духовног идентитета према начелима грађанских друштава, па је попут Гаја и његовог Илирског покрета, прибегавала различитим моделима вештачког „калемљења“ достигнућа и резултата развоја националних идентитета других народа на етничко-етнолошки фундамент сопственог етницитета. У дефинисању хрватског националног идентитета, посебно у периоду до Револуције 1848. године и дефинитивног укидања феудализма у Хрватској, Славонији и Далмацији, хрватска интелигенција и политичке елите наилазиле су на неколико крупних проблема. Први и основни проблем састојао се у одсуству стандардизације јединственог хрватског књижевног језика. Чувеним Бечким договором из 1850. године тај проблем је превазиђен, тако што су хрватски језикословци прихватили идеју да поред кајкавског и чакавског наречја у хрватском језику постоји и штокавско наречје, које је чином постигнутог споразума постало једино признато књижевно наречје хрватског језика. До Бечког договора, штокавско наречје представљало је основу искључиво српском стандардном језику и поменутим наречјем говорили су углавном Срби. На наведени начин, велики део српског народа, посебно католичке или „унијатске“ конфесионалне провенијенције у Тројединици, али и у Херцеговини, Босни и Јужној Угарској, доспео је у позицију да његов језик остане дефинисан као хрватски. Други велики проблем у детерминисању хрватског националног идентитета за хрватску грађанску интелигенцију представљало је одсуство историјски и духовно интегришућег повесног процеса или стања, које би објединило интелектуални, политички и привредни капацитет етничког колективитета у буђењу националног заноса и осећаја друштвеног заједништва. Недостајали су примери историјских победа и жртвовања хрватског народа у одбрани етничких и државних слобода, нпр. у ратовима са османским освајачима, а посебно у компликованим односима према угарској круни и хабзбуршком жезлу. Достигнућа хрватског племства у поменутом прегалаштву Колективитета нису могли да представљају национално интегришући сегмент хрватске прошлости, јер су се догодили у уском социјалном кругу, идентитетски отуђеног слоја хрватског друштва.
Поменути други велики проблем у дефинисању хрватског националног идентитета, озбиљније је узет у разматрање унутар кругова хрватских политичких и интелектуалних елита, тек после Револуције 1848. године. Прихвативши норме грађанског живота, хрватско племство је у грађанску идеју о националном препороду „уградило“ и бројне детерминантске постулате анахроних феудалних схватања и принципа о устројству државе и друштва. У схватањима устројства и улоге хрватског националног идентитета и државе, сада „јединствена“ хрватска грађанска, национално-политичка и интелектуално-академска елита посегнула је за феудалним принципом преузетим од мађарских политичких и интелектуалних елита, према коме је на територији Хрватске могао да постоји само један хрватски политички народ, односно нација, без обзира на разноврсност социјалне структуре истог. До укидања феудализма, под термином „политичке нације“ подразумевани су само припадници духовног и световног племства, односно прва два сталежа, а након нестанка сталешке државе, у наведену „нацију“ убрајани су сви становници Тројединице, без обзира на порекло њиховог етницитета. Поменути принцип „политичке нације“ заснивао се на средњевековној максими „cuius regio, eius religio“, која је у грађанском друштву преведена у мисао „cuius regio, eius natio“. Дакле, „чија је земља, његова је и нација“. Није било потребно много времена да наведена крилатица добије и инверзни, опасни смисао „чија нација, његова и земља“. Постојање само једне „хрватске политичке нације“ и то на замишљеном „историјском простору“, који се протезао од Купе до Дрине, од Земуна до Кварнера и од Драве до Јадрана и Боке, искључивао је егзистенцију било које друге националне концентрације, а у првом реду српског народа, који је на датим пространствима био и најбројнији. Поменуте интересе у уређењу хрватске државе и устројству националног идентитета, хрватске политичке елите и интелигенција, у другој половини XIX века обликовали су у фамозну идеју и политику о „хрватском државном и историјском праву“. Управо је „политика државног и историјског права“ постала онај потребни елемент интеграције хрватског политичког, али не још и националног идентитета. Све хрватске политичке опције и организације, само употребом различитих приступа, односно разноврсних методологија рада, заступале су поменуту политику. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Тројединици XIX века, односно иста су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“ улазили у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права српске националне заједнице, перцепирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа. Према наведеним поставкама, питање постојања и засебног идентитета српске национане заједнице у Хрватској, посталe су главне духовне окоснице око којих се мобилисала и интегрисала хрватска политичка, грађанска и делимично национална свест. Незадрживи раст утицаја српских привредника и финансијских магната, као и њихових субјеката на економију и друштвени живот Хрватске, посебно након укидања Војне крајине 1881. године, изазивали оштар анимозитет, прво политичких кругова, а затим и најширих слојева хрватског друштва у Хрватској и Славонији према српском етничком колективитету. Специфичан карактер националног идентитета српског народа у Троједној краљевини, а до 1881. године и у Војној крајини, генерисан је на сасвим супротним постулатима од хрватског националног идентитета.
Грађанска мисао, заснована на просветитељским идејама интелигенције, народна књижевност, стандардни језик предвуковског и поствуковског доба, осећање заједничке прошлости и припадности једном колективитету, одсуство феудалних схватања и наслеђа у генези националног идентитета, свест о постојању двослојне природе „жртве“ и „победника“, као интегришућих фактора у генерисању нације, делатност православне црквене организације, представљали су постулате на којима је „уоквирен“ и афирмисан српски национални идентитет у свим српским земљама, па и у Хрватској. Његово постојање и неспременост да се „преобликује у друштвено прихватљиву компоненту“ социјалног живота у Хрватској, исто је супротстављало идеји о „хрватској политичкој нацији“ и политици „државног и историјског права“. Нереализација поменутих идеја и политике хрватских друштвених и интелектуалних снага, уз постојећи анимозитет хрватских елита према српском „елементу“ (који су имали „старофеудални карактер и порекло“), убрзо је изазвала стварање општег нерасположења према идеји о постојању српског националног идентитета у „хрватским земљама“. Када је склопљена Угарско-хрватска нагодба 1868. године, у члану 59. исказан је став да су „Краљевине Хрватска и Славонија политички народ“, чиме је заправо извршена идентификација земље са нацијом, јер ако је земља хрватска, онда и нација мора бити хрватска. Претходно је речено да су све хрватске политичке снаге и организације заступале поменути идеолошки став. Поједине, попут крајње десничарских партија Странке права Анте Старчевића, касније и „франковаца“ заузели су мишљење да са српским православним елементом није могуће остварити било који вид комуникације или споразума, односно да се исти мора физички и биолошки уклонити из „хрватских земља“. Није чак ни куриозитет, чињеница да у данашњој модерној и демократској Републици Хрватској, као и у свести хрватске нације, Анте Старчевић ужива званични статус и одређење „оца Домовине“. Наведени правашки систем идеолошких поставки у равоју односа према српском националном идентитету, заснивао се на старим феудалним схватањима хрватских сталежа о „реметилачком карактеру“ егзистенције српског етницитета у Хрватској. Нико језгровитије и истинитије није појаснио поменути став према српском православном становништву од Амброза Кузмића, управника имања Загребачке бискупије који је у извештају сачињеном 13. новембра 1700. године написао да би било боље „…Vlahe (Србе – примедба аутора) vsze poklati nego ztaniti (настањивати – примедба аутора)…“. У деценијама хрватског националног препорода, највећи део припадника хрватске интелигенције, као и политичких првака и странка свих провенијенција, заступао је став да у „хрватским земљама“ живи само хрватски народ. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, један од најзначајнијих и најутицајнијих хрватских интелектуалаца и политичара, у југословенској и српској историографији XX века био је означен као „заточник или апостол“ идеје југословенства и идеологије југославизма. Међутим, све што је Штросмајер, као и његов сарадник Фрањо Рачки, у погледу идеје југословенства засновао и заступао, према мишљењу и доказима које је изнео Јован Дучић, састојало се у тези да на „историјском простору“ Хрватске (Хрватска, Славонија, Далмација, Лика, Кордун, Банија, Херцеговина, Босна, Срем, Барања, Бока) живи само хрватски народ, а да би нека будућа Југославија требало да егзистира као заједница хрватског, словеначког и српског народа (у Кнежевини или Краљевини Србији и Јужној Угарској), искључиво под „жезлом“ хабзбуршке династије, доминацијом Римокатоличке цркве и са центром у Загребу. Заправо, „југословенско опредељење“ хрватског националног препорода и идентитета, када се посматра са одсуством „реторичко-идеолошких елемената“ представљало је само један од политичких израза, а никако национални појам или тежњу. Поменуту тезу, Јован Дучић је поетски објаснио речима да : „…у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват…“.
Приликом „научне анализе“ значења имена Хрват и Србин, угледни хрватски историчар Вјекослав Клаић тврдио је 1893. године: „… да је право национално име за народ од Истре до Балкана име Хрват, а племенско Србин, тј. Срби су species Хрватског genusa. Сваки Србин је Хрват, али Хрват није Србин…“. Хрватски политичар Франо Супило у свом правашком листу Црвена Хрватска из Дубровника 1895. године истицао је: „… Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим крајевима Хрватске, Славоније и Далмације, Срба нема. Они које се у Бановини (Хрватској и Славонији-примедба аутора) и Далмацији Србима називају нијесу Срби него православни Хрвати…“. Дон Миховил Павлиновић, хрватски правашки политичар из Далмације, писао је: „… У Хрватској био тко вјере које хтио, звао се именом које волио, свак се рађа Хрват…“. До сада смо навели само мале егземпларе изјава и „научних становишта“ хрватских политичара и интелектуалаца, свих политичких опредељења која су постојала у Хрватској у дугом XIX веку, дакле и „југословенског“ израза и уверења, екстремног „правашког“ става, али „умерених“ заступника хрватске националне политике „центра“, попут Стјепана Радића, предводника хрватског сељаштва, који је тврдио да „… Хрвати у Југославију не требају да улазе, као гуске у маглу…“. Стјепан Радић, додуше није негирао постојање српског етноса и идентитета у Хрватској, али је у својим честим променама „политичког курса и дискурса“ (био је и један од вођа Хрватско-српске коалиције почетком XX века), профилисао се као изразити заступник „хрватске самосталности“ која би била остварена преко „југословенске епизоде“ у историји хрватског народа. Усамљени су били гласови неколицине хрватских интелектуалаца и политичара попут Имбре Игњатијевића Ткалца, доследног присталице идеје југословенства, који је сматрао да југословенство мора да буде засновано на модерним схватањима грађански уређених друштава, као и једнакости и равноправности хрватског и српског народа у Хрватској и другим југословенским земљама. Тако је између осталог тврдио: „… Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни…“. За разлику од Ткалца и поменутих мишљења неколицине представника хрватске интелигенције, који афирмацију националног идентитета хрватског народа нису заснивали на идеји „хрватске политичке нације“ и политике „историјског и државног права“, већ на постулатима сарадње и равноправности свих јужнословенских националних идентитета у Хрватској, Славонији и Далмацији, у политичком животу, али и на одговорним национално-државничким, „управљачким“ позицијама у Хрватској, често су победу односили заточници политике ектремних становишта о карактеру хрватског националног идентитета и условима за развој хрватске државности, а уз подстицање и развијање општег популацијског анимозитета хрватског народа према постојању српског етницитета у „хрватским земљама“. Под утицајем ових „правашко-старчевићевских“ схватања, Српска Православна црква редовно је називана „грчко-несједињеном“, а у дневној штампи и периодици, као и на јавним политичким, књижевним и другим скуповима, Срби никада нису називани својим националним именом, већ су означавани пежоративним својствима из термина, попут: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари или Шиптари, Бизантинци, дотепенци, такозвани Срби, они које се крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није, итд. Сам Старчевић Србе је називао: „блатни скоти“, „гнусна ропска створења“, „накот зрео за сјекиру“, „продане мешине“, „псета аустријска“, „псета пустјена с вериге“, „смеће“ и слично. Сличне, па и грозоморније примере јавне сатанизације националног имена и права на егзистенцију српског народа у Хрватској могли смо да приметимо и деведесетих година прошлог века. Тако је уредник Хрватске радио-телевизије Јерко Томић у једној својој ауторској емисији, емитованој на хрватском јавном медијском сервису 1996. године, о српском народу изнео следеће ставове: „да су нељуди којима није помогло ни светосавље; да су четничка гамад гора од стоке; да су србадија прљаве шапе; да су Срби сотонски добошари; да су Срби цивилизација ражња и ракијетине; крезуби монструми; прљаве шубаре, јад, беда и ђубрад; србочетнички вампири; људско зло, хорде, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звијери; да су у Хрватску дошли прије сто година“, и друге фантазмагорије и вулгарности. Сасвим је јасно да, не само у Хрватској, него и на другим светским меридијанима, уколико постоји свесна и плански спроведена компромитација репутације карактера одређене националне, верске, етничке или друге заједнице, посебно оних „мањинског статуса“ у неком друштву, поменуто стање и друштвени амбијент ствара услове за предузимањем мера физичког насиља и прогона „жигосаног субјекта“, чији живот, по правилу буде, окончан у геноцидима и лудилу злочинастава организованих у нацистичким казаматима Аушвица, Собибора, Дахауа, Јасеновца, Јастребарског, Лидица, Лединаца, Пребиловаца… На основу реченог, ни злочини над српским цивилима почињени у операцији Олуја не могу никога да изненаде, осим у домену димензија гнусности. Посебно уколико су нам познати планови хрватског председника др Фрање Туђмана, изречени свега неколико дана пре почетка операције Олуја: „… Нанесимо им такве ударце, да Срби практички нестану са ових простора… уз то, тобоже им јамчити грађанска права, а истовремено им показати пут куда да се извлаче…“!
Компромитација српског идентитета у Хрватској, перманентно је била праћена истицањем: да су Срби издајници „хрватске државе“, као и то да су „…реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике; да су народна неприлика (како је Србе једном окарактерисао Стјепан Радић); да су хајдучки и разбојнички народ; да су византијски препредени и лукави и да је Српство опасно по својим мислима и по свом расном суставу, јер је у њему крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат“. Ћирилично писмо перманентно се налазило под ударом хрватских политичких и интелектуалних елита, а трпело је константне забране и потискивања из јавне употребе. Српски језик називан је једноставно хрватским или нашим, понекад и југословенским, односно хрватско-славонско-далматинским. У периоду од готово пола века, дакле у времену после Револуције 1848. године, па све до завршетка Првог светског рата, у „хрватским земљама“ стваран је амбијент масовне „хистерије“ Колективитета усмерене против права српске националне заједнице да са својим идентитетско-духовним карактеристикама егзистира на просторима Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. Као што смо раније нагласили, хрватски национални програм и мисао, зановани на делатности политичких, интелектуалних и духовних елита истог, окосницу своје политике пронашли су и „неговали“ на продуковању „профила жртве“ хрватског народа, коме је у структури менталног склопа и карактеристика идентитета афирмисан појам о потреби насилног уклањања „реалне“ опасности од српске и „великосрпске“ хегомоније и државотворне идеје истих. Покушаји неутралисања поменуте, а истински непостојеће „српске опасности“, да путем спорадично успешне политике „унијаћења“ и „покатоличавања“, која је имала првенствени задатак да преко духовно-конфесионалног „преобликовања“ српске православне свести у друштвено „прихватљиву“, прво „римокатоличку“, а онда и хрватску националну, српски национални идентитет занавек уклони са простора Хрватске, за хрватске друштвене елите није дала одговарајуће или „пожељне“ резултате. Из датог разлога, већ крајем XIX, а посебно у првим деценијама XX века почели су добро планирани, организовани масовни погроми и физичко насиље против духовних, академских, привредних и политичких институција, као и широких слојева популације српске националне припадности у Хрватској и Славонији. Већ смо нагласили да су поменути погроми били само зачетак политике безумља која се завршила у геноциду над српским народом у НДХ и коначном етноциду у Ратовима за југословенско наслеђе 1991-1995. године. Међутим, у операцији Олуја, хрватским политичким и духовним елитама пошло је за руком да идентитетским недореченостима у националној свести хрватског народа, коначно прибаве онај преко потребни „профил победничког менталитета“ у хрватском националном идентитету. У наведеној тези налазе се и разлози због чега „наша Олуја никада не престаје“. Једино, творцима поменутог наратива нико није успео да објасни да се „победа“ или „жртва“ у менталитету и идентитету одређене нације никако не гради на трагедији и тузи било које нације или било којег човека, као јединке у свету, већ постулате сопственог идентитета један народ мора да ствара, првенствено на милосрђу и хуманости свога бића.

​​

​​​​​​​​​​​​​​​​
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Архив САНУ у Београду, Заоставштина Виктора Новака, необјављена грађа.
Бојничић, Иван, Закони о угарско-хрватској нагодби, Загреб, 1907.
Дабић, Војин, Војна Крајина: Карловачки генералат (1530-1746), Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 2000.
Гавриловић, Славко, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској XV-XIX века, Филип Вишњић, Београд, 1993.
Крестић, Василије Ђ, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914, Политика, Београд, 1991.
Крестић, Василије Ђ, Срби и Хрвати – узроци сукоба, Технички факултет, Чачак, 1997.
Крестић, Василије Ђ, Геноцидом до Велике Хрватске, Матица српска, Архив Србије, Нови Сад, 1998.
Крестић, Василије Ђ, Бискуп Штросмајер у светлу нових извора, Српска академија наука и уметности, Технички факултет, Београд, Чачак, 2001.
Krizman, Bogdan, Osnivanje Hrvatske pučke seljačke stranke 1904-1905, Radovi Instituta za hrvatsku povijest, 2, Institut za hrvatsku povijest, 1972.
Novak, Viktor, Dva antipoda, biskup Štrosmajer i nadbiskup Mihalović u očima savremenika 1870, Beograd, 1940.
Novak, Viktor, Magnum Crimen, pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1948.
Павлиновић, Миховил, Хрватски разговори, Задар, 1877.
Рачки, Фрањо, Фрањо Рачки у говорима и расправама 1828-1894, приредио Виктор Новак, Хрватски штампарски завод Д. Д, Београд, 1925.
Starčević Mile, Ante Starčević i Srbi, Matica hrvatska, Zagreb, 1936.

​​

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language