ВИДОВДАНСКИ ЗАГРЉАЈ ЊЕГОША СА СВЕТОСАВСКИМ КОСОВОМ – КОСОВСКА ИСТИНА БУДУЋНОСТИ СРПСКОГ ЕТНИЦИТЕТА

query_builder

ВИДОВДАНСКИ ЗАГРЉАЈ ЊЕГОША СА СВЕТОСАВСКИМ КОСОВОМКОСОВСКА ИСТИНА БУДУЋНОСТИ СРПСКОГ ЕТНИЦИТЕТА

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

„…Па ти удари одозго, а ја одовуд па да се на Косову састанемо…“. Бесмртне речи, бесмртног песника. У истом тексту, на још једном месту, владика вапи и призива име Божје да се непријатељи јуначке српске Црне Горе у самртном часу са Обилићем сретну, а и сам себе кори и преиспитује, па до небеса развија светачки усклик: „Су чим ћемо изаћи пред Милоша“. Прође ево и век и по, а ми и даље не знамо су чим ћемо пред Обилића “ и пред друге српске витезове, који живе докле Сунца грије…“. С овим морамо, с нечим другим не смемо. Није једноставно објаснити који су параметри дуге историје страдања етноса условили задате философске оквире светосавског и косовског „Откровења по Његошу“. Пречасни владика је добро разумео те поставке да би их у аманет препоручио будућности, пророчки схвативши да ће праведно проливена и праведна крв Авељина обасјати победу земаљског успона божанског Добра над злочинством Каиновим. Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји српскога етноса. Загрлили видовданским загрљајем. Пре шест векова наша народна душа се кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству Небеском, а и ми са њим смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за национални идеал и идеју, чиме смо постали њена драговољна (Авељина) жртва. Од тада, душа српства препознавала је само једну врлину, као својеврсно структурално решење старе етичке дилеме коју је потом артикулисала у непроменљиву философску доктрину: страдати за небеску правду и престо Оца који треба светлошћу да упути оне који су залутали према олтару пламтећег пута пречистог и пресветлог аврамовског жртвовања. Косовски мученици са честитим кнезом Лазаром, својим светим мученичким страдањем, повели су наш народ на пут победе, не за небеску правду, већ за земаљску истину те небеске правде, али и природног права на опстанак и успон. Завет заснован на борби за победу Истине био је вишестолећна водиља српског етничког колективитета кроз његову тмурну и турбулентну повесницу. Владикина визија победе, тријумфално је остварена педесетак година после смрти државника и песника, када су се на Косову и ради Косова саставиле братске војске, једне нације и вере, а два истоветна, родбинским везама и славом овенчана српска владара, две јединородне државе: са једне стране Петра I Карађорђевића, сина оног Карађорђевића коме је владика Раде упућивао позив за судбоносни и осветнички сусрет свесрпства на светородном и од Бога благословеном, а крвљу мученика причешћеном Косову, а с друге Николе, исто I, само Петровића Његоша, унука песниковог и самог поете и световног митрополита. Величанствени сусрет две јединородне државе ускоро је био окруњен светосавским венцем присаједињења Црне Горе Краљевини Србији под жезлом јуначке династије Карађорђевића. Под обједињујућом видовданском круном освештаном и видовданским заветом из 1921. године, српски народ оправдано је очекивао испуњење светосавске мисије уједињења свесрпства и свејугословенства, односно мислио је да је Његошева светосавска и косовска визија остварена. Међутим, нешто се догодило. Хладни ветрови са Ловћена, као да су са огољених развалина гробне капеле великога Владике, коју разорише следбеници Ада, оштрим фијуком у српске земље проносили крик блаженопочившег земаљског свеца, сабласну поруку да је Небо опет позвано на изазов, да Србима следи нешто горе, страшније, да је петстогодишње вавилонско робовање само „предговор књиге“ усуда српског народа која ће од сада бити исписивана искључиво „крвавим мастилом“.

Шта нам је уснули владика желео да поручи? Какво сазнање га је и на оном свету мучило? Историјску науку, социолошке студије, политичку сцену, религијску заједницу и генерално интелектуално-академску елиту нашег друштва у XX и XXI веку, непрестано прогони недоумица која се састоји у једном комплексном питању – како је било могуће да у квантитативном смислу на регионалном и европском нивоу, релативно мали народ (у планетарним размерама чак и са немерљивим вредностима), доживи, али и физички и биолошки преживи тако ужасну колективну судбину и то четири пута за само стотину година. Питање можда и јесте комплексно, али одговор на њега је дијаметрално супротан. Пажљивом анализом закономерности еволутивних процеса у развоју менталних карактеристика различитих етничких група за које је заједничко да услове за афирмацију свог етницитета проналазе у есхатолошким оквирима духовног избављења (где социјални сегмент појаве и појма месијанства има веома значајан удео), код наведених група можемо да уочимо висок степен постојања интегрисаних културолошко-етнолошкихпостулативних елемената и субелемената „свести“, који су неминовно представљали основу генезе националних корпуса, као нуклеуса стварања нација. Различите етнолошке и историјске студије потврдиле су наведену тезу и истовремено покушале искуственом компаративном анализом да генеришу сазнања у процесима стварања нација код оних етничких скупина које менталне и духовне основе свог постојања не заснивају на принципима поменутих есхатолошких оквира духовног избављења. Посебно код истих који своја искуства темеље на фундаментима апокалиптичних философских поставки развоја човечанства, што је доминантан приступ у социолошким анализама, религијским идејама и политичким идеологијама западноевропске и северноамеричке културолошке свести. Есенцијални елеменат генезе структуирања и афирмације српске нације као социолошког феномена и достигнућа човечанства у XIX веку, Његош проналази у духовном аспекту окупљања националних снага око идеје Видовданског завета са Богом. Сопствени став владика исправно заснива на тези да је опредељењем за битку и страдање на Косову, као небеском месту отелотворења српске духовности, свети Кнез Лазар, заправо испунио завет Светога Саве са Сином Божијим, према коме српство може да опстане у Царству земаљском само као правословно-хришћански изазов нечастивом. Философију и светлост живота засноване на светосављу, својим чином одбијања сатаниних превара, у златне оквире поставио је свети Лазар са косовским страдалницима, чиме су обновили благодети Христовог искушеничког поста, а за потоње генерације потомака српског етноса отворили пут Васкрсења тела након сваког страдања.Косово, место где је зачет светосавски пут људског искупљења за прародитељски грех оплемењено је и деификовано видовданским савезом Жртве, чиме је уздигнуто на пиједестал избављења, попут успона Часног крста Победе вечног овоземаљског живота над адском смрћу. Тиме је ово извориште васкрслог Христа постало и исходиште радости живота. Из наведеног разлога, пут српства од Косова до Косова никада није требало посматрати као усуд колективитета, већ као снажну бујицу мирских сокова његове животне нити.Пресветли владика веома добро је уочио значај видовданског сусрета човека са Богом и Лазара са Светим Савом. Био је то сусрет српства са Косовом, сусрет етноса са сопственим извориштем и исходиштем, историјски тренутак када је кнез Лазар, вођен руком светитеља венчао Србе са Истином, на исти начин као што је и сам Свети Сава ставивши краљевску круну на главу свога брата, венчао српство са Христовим провиђењем. У столећима који су уследили, Видовдански завет Косовске битке, као залог за хиперборејску будућност, постао је средиште свеколиког живота народа са својом Црквом. Косовска Истина о избављењу постала је битка за постојање, па је и сусрет Бога и човека на Газиместану био уткан у генетски код формиране нације у првој половини XIX века. Међу првима, снагу његове Истине препознао је владика Петар II Петровић Његош. Митрополитову спознају најбоље открива глотологија његове философске и књижевне мисли.

Све док Срби не одустају од Косовске битке (у братској љубави и са онима који Косово не познају), светосавски пут избављења водиће српство према исходишту божанске светлости овоземаљског живота. Светосавски пут васкрсења измученог тела и кротке душе, ако је потребно, понављаће се и у бесконачност, али не и без Видовданског савеза оплемењеног Христовом крвљу праведно проливеном на пољу Косову. Није случајно владика одабрао Косово за нови сусрет свесрпства, као пута избављења. Знао је пресветли песник да је то место сусрета Неба и Земље, али је и богобојажљиво упозоравао да би одбацивањем косовске Истине, истовремено дошло до трагичног прекида традиционалне везе између српства и Правде. А свако одбацивање правде представља прихватање неправде као опште вредности и људског идеала. За разумевање поменутог владикиног упозорења, претходно би било потребно да сваки мислећи човек прихвати неспорну чињеницу да и у овом глобалном свету, ма колико постајао минијатуран са аспекта посматрања просечног појединца, тај просечни човек никада није ни био у прилици да самостално „управља“ сопственом судбином или судбином државе, односно друштва у коме живи, већ су то у његово име чиниле и чине изабране или неизабране друштвене елите. Наравно, једно друштво увек са зебњом мора да посматра компетентност својих елита у питањима која се односе на кључне проблеме са којима исто долази у додир. Од компетентности елита у многоме зависи и повољно решење увек компликованих проблема датог друштва. Узмемо ли у обзир претходно наведене тезе, схватићемо да је српски народ био доследан следбеник својих друштвених елита у континуитету трајања Косовске битке од 1389. године до данас. Управо, тај видовдански пут истрајности нагона српског етноса ка еросу, био је омогућен ревношћу и доследношћу духовних и световних елита српства које су и без прецизног методолошког, па и терминолошког детерминисања појма Видовданског завета склопљеног на светосавском Косову, следиле пут светлости избављења и успона. Пре стотину година, у до тада највећем националном прегнућу народ је, предвођен елитама, у одређеном смислу остварио видовданску косовску наду пречасног владике.У заносу победе Светлости над Тамом, у моменту приказања васкрслог Христа над умореном Смрћу, људско срце донело је пресуду према којој је српство доспело до видовданског заветног циља, чиме је био остварен и светосавски пут избављења. Поред свих упозорења „највећег трагичара“ или боље рећи заточника косовске мисли, на тренутак васкрслог Његоша, Срби су лагано, али и веома одлучно изашли из „видовданског загрљаја“. Елите су одлучиле да се видовдански завет мисије националног избављења може и заобићи, само ако се људи међусобно добро разумеју и чврсто повежу (интегришу). Оне су то назвале југословенством, уједињењем (данас би рекли интеграцијом) јужнословенских народа, истог језика и… ничег више. Видовдански савез са Светим Савом, склопљен на Косову, постао је излишан из разлога што елите других јужнословенских народа нису ни учествовале у његовом настанку. Напротив! Током дуге и трагичне историје, многи од тих братских народа крволочно су јуришали против косовске истине Видовданског завета, до тада, последњи пут, управо те године када се и догодила „југословенска интеграција“. У име материјалних идеала и идеја, вођени жељом за већим и богатијим, Срби су посегли за заборавом. У намери да „оперу своју смртну душу“, одлучили су се на најтежи пут Јудине издаје, на духовни заборав. Песник је постао неразумљиви владика, Свети Сава само крсна и школска слава, а Косово мит. Чак, не ни историјска легенда, већ мит! У митификацији косовске истине и „Откровења по Његошу“, свој највећи допринос дала је српска интелектуална и академска елита. Нису имали храбрости ни да се угледају на оне које су у својим рационалистичким визурама континуирано деификовали. У времену када се британска интелигенција и историјска струка трудила да прибави непостојеће историјске чињенице о тзв. легендарном, а заиста митском краљу Артуру и његовим камелотским витезовима, честити кнез Лазар, Милош Обилић и други косовски витезови постали су митске личности, а косовско предање митолошка прошлост. Митификацијом косовске Речи, трудили су се да је избришу, а записујући мит успели су и да је компромитују. Мит је постао претпостављен Истини, а загрљај јединства без Христа нејединствених, видовданском загрљају. Истина је заборављена, а са њом и Његош. Песникове мошти, огољене и кишом испране на небеском Ловћену, које су тако злосутно нарицале за заблудом крваве несловесности, остале су незаштићене од звериња нељудских, а видљиве само за сузу Божју и вечност његове спознаје. Уснулог владику на Ловћену, попут распетог Господа на Голготи, Божијим очима видело је само заборављено Косово.

Парадоксално, југословенство је била постидејна мисао Његошева, али не без благослова косовске Правде и загрљаја са Видовданским заветом. Видовданским савезом окрепљено српство никада није смело заборавити Косово и месијанску мисао пречистог владике, јер је на тај начин заборавило да гледа у садашњост, зарад спознаје увек несигурне будућности. Паклени огањ тешке Јудине заблуде који је прекрио српски национ, запечаћен је старозаветном пошасти упамћеном као комунизам. Тоталитаран у својој слабости пред Речју Господовом, у педесетогодишњем порицању свега хуманог и исконског, одлучило се и на затирање саме Речи. Једном створени мит о Косовској речи, који ономад постаде предање, проглашено је оптерећењем и као такво смрвљено је Антихристовом руком као из пророчанства светог Јована Кронштатског. Мироточиве мошти песникове, сакупљене су и над њима је сазидан маузолеј, као монументални пандан и постамент беди људског безумља и најављеног Антихристовог доласка, а све у намери да отргну Реч из његовог срца пред очима Божанске Промисли. Тиме су покушали да истргну владику из песникове душе и дела, а песника и његово дело да огласе за злочинство. Срушена капела и уздигнути маузолеј, два су стуба развалина Косовске истине о постању и избављењу. А шта је било са Косовом? Исто што и са Видовданским заветом и песниковим вечним почивалиштем. Мит о Косовској бици и митификација трагичног краја Српског царства, преточена је у лаж о потреби збацивања Христа са престола Часног крста. Косово, место сусрета човека са Богом, проглашено је за проблем и питање, а да би оно било решено, Срби су уведени у свесну заблуду о потреби окончања Косовске битке и видовданског пута Победе. Због тога је и мит о Косовској бици ускоро претворен у лаж о наводној историји непотребне трагедије. Одбацивањем Речи, српство је презрело васкрсење и косовско окрепљење душе. Једном поништена Реч и митификована Победа постали су отворена рана голготског страдања, а одбијањем духовног аспекта и континуитета Косовске битке, одбацили смо и Сина Божијег. Косовска правица Светог Саве преображена је у историјску кривицу Светог Вида. Лаж је узета за фундамент нове духовности, која заправо није духовност, већ бојазан људског хтења. Како је хтење засновано на лажи, не постоји ни мало сумње да се ради о нечастивим намерама. Мала је разлика између бојазни хтења и сатаниног искушавања Исуса Христа, јер као и хтење и пали анђео је своје понуде заснивао на лажима. После пропасти комунизма код Срба и његове победе над њиховим колективним разумом, почело је и данас траје ново доба, глобална пошаст, у којој се одвија битка за душе људи, пошто је њихово тело одавно поражено. У бојазни хтења, лажима заплашене српске елите, наведене су на задатак коначног обрачуна са Косовом и својом душом. Тиме су као поклоници лажи и следбеници нечастивог завели и свеколико српство. Пошаст комунизма је од духовног заборава континуитет Косовске битке преобразила у слабашно сећање колективитета, претходно му понудивши нове антидуховне и антихеројске изазове. Ширење страха од препорода Његошеве светосавске мисли донело је презир према Видовданском завету вечне Косовске битке и то у времену отпочињања новог Боја на Косову, али овог пута не за душу (јер она им и није потребна) и опстанак српског рода, већ за победу тоталитаризма страха апокалиптичне (не есхатолошке) свести којој су се на основу Лажи приклонили поједини делови српске духовне и интелектуалне елите. Пактом са јахачима апокалипсе, Видовдански завет човека са Богоми Светог Саве са Лазарем коначно је поништен, а светосавски пут са песником као предводитељем на њему, посут је трњем и остао непроходан. Два века после рођења генија светосавског пута и заточника косовске мисли, Србија се труди да и последње сећање на њега избрише и стидљиво га открива само у школским књигама, а и то је нека надежда. Сагорео је песник у вихорима ратова против Битке на Косову, а за победу бесловесних у апокалиптичном крсташком походу без крста, на душу и тело српства. Услед тога је и сећање на мит о Косовској бици заборављен. У Србији је песник проглашен за Црногорца, а у родној му Црној Гори нико га ни не спомиње. У само неколико деценија орлови са круне Немањића остали су прво без крила, као и српство без крајина, потом без јуначких груди, а срце… Срце смо сами спалили, да би доказали да нам ни до главе није стало. Песникова душа српства наставила је да вапи и зазива Име Божије, али залуд. Они који су међу нама учени да је чују, одлучили су да је убију и мртву сакрију у тминама протутњалих столећа. Ти исти ходочасници страха и бојазни хтења нам објаснише да се може лепо живети и без крила и без главе, а на послетку и без душе митолошког срца, па и без самог мита. Владика би рекао: „Ође људско престаје познање…“

Последњи који бију Косовску битку данас су живи мученици нашег распетог Косова и Метохије. Народ! Обични народ! Чини се да би и мртви на стражи остали, сами и усмаљени, са Богом, својом Црквом и државом, али и с Његошем на уснама и срцу. А су ким другим? Можда са браћом у другим деловима Србије?! Клетва усуда из владикиног Вијенца и данас прогони душу свеколиког српства, оног с душом, када уснули песник из дубина мистерије времена кроз Христа проговара:

„Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…“

            Ако је свака Крајина, од Далматинског Косова и Книна до Вељковог Неготина, Србији крило била, Косово нам је срце без кога нам ни крило ни глава не вреде много. Јер шта је глава без срца, шта је разум без душе, ко је Његош без Светог Саве и Карађорђе без Лазара, где је Србија ако не на Косову, на месту где је видовданским пророчанством владика вапио за сусретом човека с Богом и људи с Истином без које нема ни Бога. А где је Бог данас, ако не у Речи која је миленијумска Истина и у светлости свеколиког Космоса. Међутим, над српством се надвила тама, опор мирис епохе мрачних времена, где имамо утисак да нас је и Господ напустио. Али, није нас напустио распети Бог кога смо ми у име човечанства презрели и одбацили, већ нас је осудио онај кога непрестано призивамо, а то је несавршени и недостојни Разум људски. Будућности, су чим ћемо пред Његоша!

 

Владико, џаба си писао, али си добро знао оно што је и други великан пера мудрачки наслутио: „…Ова је драма почела на Косову“ (Иво Андрић). На Косову ће се и завршити.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language