Велики рат и прикључење Војводине Србији

query_builder

Велики рат и прикључење Војводине Србији

Аутор: Милош Савин

Почетком Првог светског рата (1914-1918), Аустроугарска је додатно појачала дискриминацију Срба у Војводини. Српски политички прваци су похапшени. Уведена је цензура, забрањена су окупљања, извршена је масовна мобилизација. Многи Срби, аустроугарски војници, су на Источном фронту користили прилику да пребегну на руску страну, одакле их је око 15.000 пребачено у помоћ српској војсци. Војвођански Срби су били изложени војно-полицијској репресији и прогону. Многи Војвођани су окончали животе у логорима. Аустроугарска војска је побила целокупно српско становништво у неколико сремских и јужнобанатских села.

Смрт аустроугарског цара Франца Јозефа 1916. године, убрзала је унутрашње урушавање монархије. Дошло је до социјалних сукоба, раскола између Аустрије и Мађарске, а нови цар Карло IV je безуспешно од Антанте тражио сепаратно примирје. Бечки кругови су поново актуализовили предлоге о тријалистичком уређењу државе, где би поред Аустрије и Угарске, била створена и доминантно католичка хрватсaка федерална јединица, која би поред Хрватске, укључивала Далмацију, Босну и Херцеговину и Срем.  Војводина, без Срема, би овом иницијативом остала у Мађарској. Српска влада и Југословенски одбор су 1917. године усвојили Крфску декларацију којом је предвиђено ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу – независну, слободну, демократску, уставну, парламентарну монархију на челу са Карађорђевићима. Договорено је и да се Срби, Хрвати и Словенци сматрају једним народом.

До коначног пораза централних сила је дошло 15. септембра 1918. године, пробојем Солунског фронта. Србија је ослобођена, а победничка војска је 1. новембра ушла у Београд. Истог дана је мађарска војска положила оружје. Аустроугарска врховна команда је капитулирала, иако јој се држава већ пре тога распала.

Мађарска влада је војвођанским радикалима понудила договор о најширој аутономији Српске Војводине у оквиру Мађарске. Срби и Буњевци су пре тога приступили договорима са циљем да се изврши отцепљење од Мађарске. У Новом Саду је почела организација Српског народног одбора, који је до 3. новембра организовао Народну стражу. Педесет добровољаца, народних стражара се у Николајевској порти заклело на верност Народном одбору, а у заклетви је истакнуто да ће гарда чувати живот и имање свих грађана, без обзира на националну и верску припадност. У наредним данима гарди се придружује и војна формација састављена од 1.500 ослобођених српских ратних заробљеника. Народни одбор је успоставио ред и мир у Новом Саду, те дочекао долазак војске краљевине Србије 8. новембра.

Дефинисање граница Војводине према Румунији и Мађарској је представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који није препознавао Војводину. На Париској мировној конференцији ће се показати да од војвођанских области није била спорна само јужна Бачка, те минијатурни подунавски део Баната од Перлеза до Ковина.

Заједничким дејством Југословенског одбора, словеначких, хрватских и српских политичких странака, Хрватски сабор је прогласио државу Словенаца, Хрвата и Срба (СХС). Држава СХС је више представљала политичку платформу, него државу која је могла да контролише своју територију. Циљ ове државе је било јединство Срба, Хрвата и Словенаца и уједињење са Србијом и Црном Гором. Војводина није била део Државе СХС, али је постојала идеја да се и она укључи. Иако је Држава СХС затражила признање од Антанте, једино ју је Србија 8. новембра признала за легалну владу аустроугарских Југословена. Потписана је Женевска декларација између српске владе и Народног већа СХС којом је договорена равноправност државе СХС са Србијом приликом уједињења, стварање јединствене југословенске државе чије ће државно и унутрашње уређење бити дефинисано на уставотворној скупштини која ће се створити општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана.

Српска војска је 6. новембра без отпора прешла у Војводину. Београдским примирјем 13. новембра, Мађарска је пристала да у потпуности измести војску, која је раније капитулирала, ван линије раздвајања коју су одредили савезници, али је договорено да цивилна управа све до мировне конференције остане у рукама Мађарске. Демаркациона линија је заузимала знатно веће подручје од онога које ће ући у будућу југословенску државу.

Народни одбор из Новог Сада је отпочео са организовањем огранака широм Војводине. У његов рад су, поред војвођанских Срба, укључени Буњевци, Шокци, Русини, Словаци и Хрвати, ради организовања Велике народне скупштине која ће донети одлуку о будућности Војводине. Усвојен је правилник о избору посланика, који је био знатно савременији од изборних закона који су важили и у Мађарској и Србији, и у будућој југословенској држави. Жене су добиле једнако право да бирају и да буду биране, а укинут је било какав имовински цензус.

Крфска и Женевска декларација, и једна од Вилсонових 14 тачака су предвиђале искључиво право народа, али не и земаља, на самоопредељење. У први план је дошло и питање да ли да се Војводина уједини у заједничку југословенску државу путем Државе СХС, за шта се залагала социјалдемократска група по договору са вођом Срба из Хрватске Светозарем Прибићевићем, или да путем присаједињења Србији, ступи у нову државу, што су пропагирали војвођански радикали у дослуху са србијанском владом. Унутар Народног већа Државе СХС дошло је до размимоилажења и отезања. Светозар Прибићевић, потпредседник Народног већа из Загреба је, по Васи Стајићу, поручио Народном одбору у Новом Саду, да „кида“ своје односе са Загребом. Народни одбор је одржао конференцију 50 најистакнутијих чланова, која је, са само два гласа против, донела одлуку да се Војводина преко Државе СХС уједини са Србијом и Црном Гором, а у случају да Народно веће из Загреба убрзо не приступи уједињењу, да се Војводина директно придружи Србији. Ускоро је кроз договоре са српским министрима, ипак договорено да Велика народна скупштина донесе одлуку о присаједињењу Србији, као првом кораку ширег југословенског уједињења. Војвођанима се журило са отцепљењем од Угарске, а није било реално очекивати да ће се хрватски и словеначки политичари приоритетно залагати за што повољније спољно разграничење Војводине са Румунијом и Мађарском, када су и сами имали исти проблем. Србија је, због великих жртава и победе у рату, уживала изванредну међународну популарност и симпатије.

Народно веће државе СХС је 24. новембра 1918. године, изгласало уједињење са Србијом и Црном Гором свих југословенских земаља укључујући и Војводину. Истовремено је одржан Велики народни збор у Руми који је донео одлуку да се Срем у случају спора Народног већа и србијанске владе о стварању нове југословенске владе, директно присаједини Србији.

Упркос становишту да је одлуком Државе СХС о уједињењу са Србијом, посебна војвођанска скупштина непотребна, на инсистирање радикала који су били најбројнији политички чинилац у Војводини, у Новом Саду је, 25. новембра, почела са радом Велика народна скупштина. Скупштини је присуствовало 757 изабраних посланика из 211 општина. Међу посланицима је било 7 жена и 7 не-Словена (6 Немаца и 1 Мађар). Велика народна скупштина је донела две одлуке. У првој одлуци на првом месту је, ради што повољнијег спољног разграничења Војводине, замољена Србија да мировној конференцији заступа интересе Војводине. Истом одлуком проглашено је присаједињење Србији и наставaк југословенског уједињења. Другом одлуком је проглашено отцепљење од Угарске и формирани су посебни војвођански привремени органи власти – Народни савет као скупштинско тело и Народна управа као извршно тело. На чело владе је изабран Јован Лалошевић, као кадар радикала, који је раније припадао демократској групи. Лалошевић је сматрао да одлука о директном присаједињењу Војводине Србији не представља ускогруди српски шовинизам, ни анексију, ни негацију Војводине, нити Југословенства. Одлука је представљала„политички прагматичан“ начин националног остварења Срба из Војводине,  у светлу повољних међународних, војних, дипломатских и политичких околности. Овакво мишљење је преовладавало и у народу. Војвођанске демократе којима се придружила и Српска либерална странка, су на донете одлуке  гледали као на компромис, на који су пристали ради једногласне одлуке о отцепљењу од Угарске и презентације јединства пред савезницима који ће на мировној конференцији донети одлуке о спољашњим границама. Уместо термина Војводина, који се користио у свакодневном говору, у формални одлукама и телима се користи термин Банат, Бачка и Барања, пошто Угарски систем од ког се вршило отцепљење није препознавао Војводину.

Српска влада је начелно била противна посебној српско-војвођанској Народној управи, па је никада није званично признала. На тај начин се показало селективно поштовање одлука Велике народне скупштине. Супротно Београдском примирју које је предвиђало да паралелно са српским војним заузећем настави да функционише мађарска цивилна власт, Народна управа је одлучила да преузме сву власт на територији Војводине (без Срема). Управа је именовала нове жупане и затражила је од српске војске помоћ у одржавању реда на својој територији. Такође, од српске владе је затражено одобрење да Народна управа мобилише 20.000 људи помоћу којих би се борила против безвлашћа, али је то одбијено. Акцијама народне управе потпуно су преузете све ингеренције преосталих Мађарских органа, чиме је измењена политичка реалност. Српска војска је у пракси благонаклоно и заштитнички гледала на деловање Народне управе. Пошто су Румуни истакли претензије на цео Банат, Народна управа је издејствовала да србијанска влада упути демарш. Успостављање власти Народне управе наилазило је на отпор мађарског и немачког чиновништва које је било лојално мађарској влади.  Народна управа се суочила са тзв. Банатском републиком која је такође преузимала органе власти у темишварском Банату са циљем његовог очувања у оквиру Мађарске. Банатска република је располагала и сопственом милицијом, што Народној управи није дозвољено. Народна управа је 16. фебруара 1919. године успела да смени руководство Банатске републике и забрани рад њеним органима. Војвођанска Народна управа је преузела и вршила најзначајније функције власти, а том приликом је пропагирала равноправност свих народа и језика у Војводини.

Након Формирања владе Краљевине СХС, 20. децембра 1918. године, затражено је укидање војвођанске Народне управе, пошто је она представљала сметњу стварању централизоване државе. Управа је поднела оставку, али је наставила са радом и последњу седницу је одржала 11. марта 1919. године. Пошто је Народни савет дао мандат Народној управи, она је захтевала да је Савет распусти. Део чланова Народног савета се противио њеном распуштању, али је за четири гласа победио захтев Јаше Томића да се усвоји оставка покрајинске владе, али да се она замоли да ипак привремено настави са радом.

До коначног разграничења Краљевине СХС и Мађарске је дошло 4. јуна 1920. године, Тријанонским споразумом. Коначно разграничење у Банату са Румунијом извршено је 10. септембра 1920. године.

Прилог

Одлуке Велике народне скупштине

Прва одлука:

  • Молимо владу братске Србије да на конференцији о миру заступа наше интересе.
  • Прикључујемо се краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима који с нама живе.
  • Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежњи свију Југословена, јер је и нама искрена жеља да српска влада, удружена са Народним већем у Загребу, учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије.
  • И зато, да би ова скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана који ће стојати на услузи српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Рајића (Суботица) и бира два члана која ће стојати на услузи Народном већу у Загребу: др Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад).
  • Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право којим желе да као мањине очувају и развијају своје биће. А тако исто, захтева скупштина ова, да се оним Србима, Буњевцима и Шокцима, који и даље остају изван наших граница у другим државама, обезбеди право заштите мањина, њихов народни опстанак и развитак на начелу реципроцитета.

Друга одлука:

  • Банат, Бачка и Барања у границама које повуче Антантина балканска војска, проглашавају се данас 25. новембра 1918. године на Народној скупштини у Новом Саду, на основу узвишеног начела народног самоопредељења, отцепљени како у државно-правном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске.
  • Због тога, Народна скупштина поставља Велики народни савет, којем је извршни орган Народна управа.
  • Народни савет чине 50 чланова изабраних из ове Народне скупштине.
  • Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language