Васа Стајић – социјални хуманиста и национални педагог

query_builder

Аутори: др Милош Савин, др Саша Марковић

Васа Стајић – социјални хуманиста и национални педагог

Ствралаштво Васе Стајића у великој мери je одредило друштвену мисао Срба „пречана“ на почетком прошлог века.   Његова волумиозна писана заоставштина сведочи о човеку чији карактер одређују, између осталог, и: скромност, истрајност, посвећеност, занесењаштво у боље сутра, рањива правдољубивост, хумана социјалност и поверење у моралност. Упркос бројним освртима дела Васе Стајића  и даље представља неисцрпну инспирацију у истраживачком покушају  расветљавања политичких и најширих културних идеја код Срба. Његова аналитичка усредсређеност  имала је за последицу  значајна достигнућа у проучавању прошлости и разумевању савременог тренутка и Новог Сада. Одговоран приступ утицао је да Васа Стајић проникне у мисаоне токове носећих друштвених идеја:  либерализма, позитивизма, национализма, романтизма, социјалних учења и др. У вези са сваком од њих Стајић је кроз упечатљив исказ представљао свој став.  Управо зато он је опрезан у идеализму  и свестан суочавања са бројним искушењима које доноси са собом не/прихватање идеја.

Биографски осврт

Vasa_Stajic_(1878-1947)Животни пут Васе Стајића увелико одређује карактер његове личности. Скромност, истрајност, посвећеност, занесењаштво у боље сутра, рањива правдољубивост, хумана социјалност и поверење у моралност народа само су понеке од препознатих особина код Васе Стајића током његовог живота. Рођен је 10. фебруара 1878. у Мокрину, а преминуо је на исти дан 1947. у Новом Саду. Његова породица је била скромног материјалног статуса, али је одатле Стајић усвојио и доживотно спроводио идеју о поштењу. Након завршетка основне школе у Мокрину, гимназију је похађао, прву годину у Кикинду, а потом у Сремским Карловцима. Већ тада се није мирио са опортуним ставовима српске грађанске просвете у Аустро-Угарској монархији, држећи до става да је безидејна, комформистичка и национално деструктивна. Због својих иступа био је избачен из гимназије у Сремским Карловцима, па је школовање завршио у Сењу. Студирао је право и филозофију у Паризу, Лајпцигу и Будимпешти где је и дипломирао 1902. До почетка Првог светског рата Стајић је био посвећн национални радник који је радио, између осталог и у Пакрацу, а потом и као професор на Учитељској школи у Сомбору од 1906. године.
Неустаљеност у стварању каријере просветног радника проистицала је из његове непомирљивости према догматизованом клерикализму и његовом утицају на школство код Срба у АУ монархији као и из запуштеног односа према националној идеји. Трагајући за идентитетом српског патриотизма он је покренуо часопис Нови Србин и укључио се у Народну одбрану, организацију чија је намера била неговање и јачање идеје српства. Због тога је био на удару органа власти. У ратном времену, и док је служио казну остао је доследан својим идејама. И након Великог рата Стајић је наставио са просветним радом највише кроз свој списатељски опус и кроз рад у Матици српској. Повремено је учествовао и у њеном организационом раду. Био је њен секретар (1920 -1922.) и председник (1935-1936. и 1947.).
За Стајића, српска национална идеја се остварила кроз југословенску државу и било је потребно учинити све да она функционише као држава. Отуд његова орјентација од Новог Србина према часопису Нова Војводина. Ипак, Стајићева доследност у просветним идејама и у политичкој мисли, протумачена од политичке елите као крутост, анахроност и несналажљивост, имала је рефлексију кроз његову постепену политичку маргинализацију. Политиканство испред политичке мисли није била еволутивна водиља Стајићевог стваралаштва.

Сустрет са ствараоцем

Сусрет са стваралаштвом Васе Стајића оставља утисак тешко достижног. Имајући на уму данашњи однос према написаној речи, стајићеве хиљаде и хиљаде страница изгледају потпуно анахроно. Њихово упознавање и тумачење, на против, Вас упућује у нову стварност која све изнова преиспитује и тражи одговоре. Стајић, током свог живота има сталну потребу друштвеног ангажовања. Живот доживљава као мисију која нема устручавања и чији континуитет, иако подложан искушењима, одолева и траје. Стајић је поклоник идеја он је и социјалиста и националиста. Његов социјализам није оног типа каквим га својатају његове назови присталице након Другог светског рата. Стајић није идеолог већ идеалиста. Његов национализам критикују острашћени јер недовољно уздиже дело сопственог народа, док у другим народима, нарочито блиским, не види потенцијалну опасност већ потенцијалну сродност.
Оно што представља заједничку нит Стајићевих социјалних и националних идеја био је хуманизам. “Сва питања националне политике и патриотизма своде се мени…на ово: колики ће бити педаљ земље што ће га хуманизовати људи што говоре нашим језиком.“ Он је непоправљиви хуманиста до којег се долази моралном чистотом, социјалном правдом и просвећивањем. Његова истрајност у идеји изгледала је  наивно у судару са политички реализмом, а Стајић није често био спреман да то прихвати. Он је остао одан идеји и његово проучавање прошлости и савременог тренутка почивало је на откривању потребе о неопходности поверењња у човека који је правдољубив и који кроз стално проширивање свог сазнања одолева искушењима. Он остаје усамљен јер није био прилагодљив. Није био спреман на компромис који је мотивисан ситним интересом. Стајићево прихватање компромиса подразумевало је узрастање у идеји а не узрастање у интересу. Људи су постајали прилагодљивији а Стајић их није пратио, повукао се у истраживање, а књиге су му биле одговор на странпутице у које се клизило. Његова преданост и доследност у одбрани потребе просветног развитка, у сусрету са страначким политикантством изгледали су као декор наивног човека који не припада времену нити епохи.
Vasa-Stajicu-radnoj-sobiЗаправо, било је супротно. Стајићева приврженост вредностима била је преко потребна карактеристика епохе да би она опстала у величини свог замаха. Њене темеље уздрмали су управо они који су омаловажавали Стајићево “интелектуално самотњаштво“ и идеализам. Они су себи дали за право да формирају ставове чије мешетарење није нити додиривало мисао једне идеје, а да не пишемо о томе да проучавање идеје, њених исходишта, њених теоретичара, њене рефлескије у Европи и код других народа није било прихватљиво нити као намера. Такав редуционизам вензадовољавао је апетите грамзивих политиканата и рушио темеље југослоског заједништва као Вавилонску кулу. Иако је била присутна и видљива, немоћ оваквог приступа није напуштана, штавише, зајдеништво јужнословенских нација претворило се у сврсисходан илузионизам којег је политичка елита, иако је имала спознају о његовом неостваривом карактеру, неговала као једном пронађени есхатолошки принцип. Подједнака фантазмагорија, у оваквим околностима била је намера остварења интегралног југословенства у Краљевини Југославији  као и идеологија “братства и јединства“ након Другог светског рата, а недалеко од тог тока прилагодљивих представа у којем је Стајић често баласт кретала се и креће се и савремена друштвена идеја, бар она представљена кроз политичку елиту која се оглашава.  

 

Стајић је био југословен и демократа али је своју подрушку ускратио сваком недовољно осмишљеном интегративном пројекту, упркос томе што су га многи својатали. У напору да га разумеју они су працијализовали његову мисао и, својствено сопствено утилитаризму сврставали га у своје редове. Временом испливала је Стајићева ширина која у свом универзализму дезинтегрише  сваку ускогрудост идеолошке провениенције. Да бисмо прихватљивије разумели Стајићеве ставове, ми ћемо се овом приликом позабавити његовим  односом према националном питању, према социјалној идеји и према просветитељству. Ове три идеје, по нашем мишљењу су носеће у конструкту Стајићеве друштвене мисли и хуманистичког погледа на свет. Почетком двадесетог века, када је као млад почео да се занима за питања у вези са идентитетом  сопственог народа, Стајић је припадао широком слоју национално опредељених интелектуалаца. Карактер његових националних идеја уважавао је контекст како међународних односа оног времена тако и комплексну унутрашњеполитичку ситуацију у Аустро-Угарској монархији. Његове идеје биле су засноване на проучавању европског либерализма, социјалних идеја тако и идеја о националном идентитету. “Јасна је дакле, стаза на коју наша књижевност упућује сцоје ученике, читаво наше друштво. То је стаза неумитног критицизма, потпуно слободног и научног истраживања, зидања и заснивања националних наших тежња на науци и истини.“У то време био је близак интелектуалцима окупљени  око Српског књижевног гласника, односно Јована Скерлића, који је у то време био “идејни вођа револуционарне  југословенске омладине, коју је усмеравао ка Европи и европској традицији либералног демократизма, ка начелу социјалне правде и националног ослобођења – тим најпрогресвинијим идејама с почетка 20. века“ Они су неговали наратив изразитог историцизма у намери да допру до сваког појединца и утичу на његов, пре свега национални став. Тада и  “књижевност није само служила историји, она се писала као историја.“ То је био круг интелектуалаца, покретача грађанске идеологије о којима се релативно значајније писало али нам се чини да су многе друштвене идеје тог концепта остале недоречене и неистражене.
Тумачење националне идеје  у њиховој верзији полазило је од становишта да нација није примордијална идеја и да је њена карактеристика огледало времена у коме настаје. Отуд и потиче концепт еволуирања  садржаја ове идеје и њеног друштвеног израза у примереном  идентитету. Уважавајући идеју као процес карактеристично је да су национални романтичари, почели да узмичу пред националним реалистима. То је значило да, из тумачења идеје кроз идеализам осведочен у прошлости се кретало у правцу тумачења националне идеје у културним вредностима препознатим  кроз историјско време, а које су отворене према комуникацији са европским идејним простором. “Извојевати треба право и дужност српском народу да живи као пунолетан члан Интернационале, у државном облику какав сам највише воли, у зајеници с онима које сам себи одабере за браћу и за суграђане. Као сврху тага национално ослободилачког дела је означио кулутру. Ми хоћемо да у опћу кулутру човечанства, унесемо неке нове, српске елементе, српску ниансу људске душе; да будемо први и бољи од свакога.“ 
Тражећи упориште у руској књижевности 19. века Стајић је указивао на изузетно комплексан карактер националног израза. Без бојазни да се суочава са савременим тенденцијама у домену друштвених идеја и уметничке инспирације, припадност сопственој нацији, за Стајића налазила је израз и у космополитизму и универзализму. Штавише у рефлексији сопствених вредности унутар идејног миљеа Европе није било могуће не пронаћи место сопственој оригиналности. “Истинска националност није у описивању сарафана, но у самом духу народа; песник може да буде националан чак и онда, кад описујуе сасвим туђи свет, али гледа на њега очима своје националне стихије, очима свога народа…“ Овакав суптилан приступ врло је тешко остварив у прагматичној политичкој акцији, али је његов израз могуће, по Стајићу, пронаћи у уметничком стваралаштву, најчешће у књижевности. Креативан писац, вођен идејом и посвећен мисији био је  спреман да се суочи са бројним изазовима оног времена. “Како су својим животом решавали проблеме хуманизма и хришћанства, аристократизма и демократизма.“
Био је то отклон од аутизма уз спремност за сопствену надградњу и модификовање става. Тај  круг људи, што илуструју њихови бројни текстови и они истраживачи који се баве њиме био је посвећен не идолатрији већ епистемологији.  Сазнање је био јединствени поступак достигнућа сопствене намере. Био је то друштвени и духовни миље коме  је Стајић био посвећен током читавог живота. Живот је како сам пише посветио мисији чији је смисао почивао на стварању одговорног и зрелог друштва које не ускраћујући другима нити себе не ускраћује. “Једини живот који има смисла, јесте живот у мисији, у служби нечему изван себе, идеју  коју су и други људи, бољи од нас, посветили своје труде. У националистичкој мисији живети, ми ћемо у себи израђивати боље примерке човека.“
Мисионарство није карактеристика политичара јер је њихова намера била да афирмишу страначке интересе као државне. Њихов наступ био је стални напор за наметање појединачног као друштвено корисног. Зато и Стајић пише “ја нећу бити политички стратег, него само политички педагог, зидар а не комбинатор.“ Он је желео да избегне све замке страначког политичког деловања, њихов ускогруди интерес и ексклузивизам.  У том смислу његове речи су више изгледале као надстраначки ехо морализма који је многима сметао. Стајић је био свестан слабости страначког ангажовања и упорно је трагао за њиховим превладавањем. “Желим да она победи све партикуларизме и ексклузивизме националне и социјалне те да Југосавији да потребну стабилност за формирање онога јединства националне душе која има бити основ државе.“
Није крио своју разочараност у представљено политиканство. Његови захтеви за евентуално страначко ангажовање били су изузетно високи за ондашњи страначки потенцијал, а заправо су били сасвим нормални услови за успех у одговорном политичком животу. Они су тражили образовнаног појединца и образовно друштво као демократски регулатор било које политичке елите. “Очекујем  од странке да ми помогне до положаја  их кога ћу најбоље моћи радити на омладинском и народном просвећивању.“
Избегавање стварања одговорног јавног мњења, јер оно подразумева  вишедеценијски напор и сталан је процес, као и обиље конфромизма са којим се сусретао у друштвеном животу за Стајића је био довољан разлог да сопствени идеализам повуче из рапсодије савремене политичке игре у истраживање прошлости. “Испред оргија наших странака, политичара-шпекуланата, лажљиваца и дефрауданата хтео сам се повући у архиве и библиотеке, проучавајући прошлост да не би дознавао садашњост.“ Подједнако критичан однос према странчарењу Стајић је имао и неколико деценија раније у вези са политиканством Срба у Монархији. “Политику већ нико не искорени из живота народа. Она сама по себи и није зло. Таква она постаје тек онда кад у себе упије све сокове народнога организма, прогуте све културне, просветилачке тежње, кад веже и паралише сваки други покрет. Таквих искључиво партијских људи има међу школованим Србима…“
Стајићева политичка мисао као својеврстан идеализам који се показао не само недостижним већ и неразумљивим нарочито брижно и истрајно је представљена у времену стварања југословенске државе у чију је будућност Стајић, попут бројних идеалиста, искрено веровао. Између осталог, и због тога он је тражио њен идентитет.  “Ништа југословенско  није ми страно…кроз Југословенство ћу ући у човечанство.“ Она је за њега представљала ономатопеју свих народних стремљења Јужних Словена. Снажан израз универзализма и ширине којем су тзв. Племенски национализми били претња. “У прве дане ослобођења стадоше се јављати прохтеви  племенске хегемоније, пансрбизма. Већином људи који  су се компромитовали служећи  немачко-мађарској неправди, хтедоше се преко  ноћи опрати , нудећи Београду своје услуге против Загреба, вичући нетрпељивост и мржњу. Противници Мале Србије стадоше проповедати Велику Србију и викати: Доле Југославија ! Било не поновило се.!“ Било је међутим, међу Србима у Војводини и оних који нису политички посрнули у конформизам са Аустро-Угарском монархијом, а ипак су били убеђени у неостваривост југословенског пројекта. “Један народ који има своју историју, своју традицију, он се не да преточити. Обратно се постизава.“ Алекса Ивић, припадник Радикалне странке, чији је рад Стајић често критиковао и потоњи универзитетски професор није прихватао концепт југословенске националне идеје јер је, на основу искуства сопственог сусрета са хрватским националним егоизмом, сматрао и њену државну конструкцију утопијом. “Загреб је данас хрватскији него икад, Срби су данас грађани другог реда, горе него икад.“
Имајући у виду и овакве ставове, а подсећајући на грешке мађарске  националне острашћености, Стајић је сматрао да они треба да се избегну и код југословенских народа. За њега је велика несмотреност била да се југословенски пројекат гради кроз задовољење  етниких национализама. То је био пут у неуспех коме су се многи надали. “Мађарске патриоте  који не умеју да прежале Хунгарију, већ ликују:  И код вас се за новац свако и свашта може купити…и ви ћете пропасти.“ Стајић се није противио  националном осећању, напротив он је за њега био  израз хуманистичких тежњи. Он је дезавуисао национализам утемељен на шовинизму, јер је он “неспособност  једног човека или народа , да призна оправдане тежње и захтеве и другим народима и његово слепо држање уз захтев, да се њему, односно његовој нацији, задовоље сви захтеви: не показујући притом ни воље ни способности да ти захтеви иду на штету често оправданих захтева  других народа. Под национализмом пак разумемо жељу једног народа, да буде национално слободан, да има право на пуну слободу развијања своје националне културе и на оснивање своје слободне и националне политичке зједнице.“ На овом путу културолошког остварења југословенства, у којем школа треба да одигра одлучујућу улогу, Стајић није нити једног тренутка имао потцењивачки став према националним осећањима било ког југословенског народа, нарочито према онима који су у прошлости остварили своју државну идеју. Та осећања су за њега била “сићушна али  витално крепча осећања сепаратизма.“ Она су у пројекту остварења југословенске државе требала да буду превладана југословенима који “ у свим досадашњим културним творевинама својим имамо само градиво за будућу своју културу, и у духу тих творевина тек материјал за будућу душу Југословена.“ Југословенски идеализам имао је и унутрашње противречности које су се рефлектовале у осцилацијама од еуфорије до разочарења. Уздрман и спољашњим националистичким ударима, овај идеализам био је изложен сталним преиспитивањима и реобликовању. Колебљивима није било страно ни прихватање југословенства ни његово напуштање, а да притом нису тај амбивалентан процес доживљавали као урушавање сопствене идеје. Пре су свој поступак правдали прихватањем актуелне  “политичке воље.“
Насупрот таквим, у намери да оствари југословенски есхатолошки циљ, Стајић је био спреман да многе политичке заблуде и националистичка посрнућа опрости. Са тим ставом могли смо се упознати и кроз његову анализу политичке активности Јована Јовановића Змаја. “Године 1884 нашло се у загребачком сабору тридесет посланика Срба који су могли држати равнотежу између Старчевићанаца и Народне странке која је стала уз Куена. Змај је Србима и њиховом клубу саветовао да, стојећи у среди, јачају отпорност Народне странке, а да не злопамте увреде праваша који нису признавали да има Срба, него нека бране Хрватску од Мађара. На жалост, већ двадесет дана касније морао је Змај са болом забележити да је Српски клуб кључ ситуације предао Куену Хедерварију.“ Како је неуспех ове идеје тешко прихватио Змај, тако је и Стајић доживљавао југословенску рапсодију. У неуспеху југословенске државе та посрнућа, како их је доживљавао Стајић заправо су представљала модел очувања националног интереса пред налетом интеграционих процеса власти краљевине Југославије и били су огледало успеха елита којима јединство Јужних Словена није било упориште политичког става.
Треба истаћи да без обзира на то што историјске околности нису ишле у прилог остварења његових просвећених и хуманих идеја, Стајић никада није, бар не у писаној заоставштини, показао клонуће или признао пораз своје мисије. Штавише он је, уважавајући историјске околности често имао разумевања за ставове који су одударали од образовне одмерености којој се посветио. Тако у атмосфери изразите напетости на релацији Беч – Београд, када је свака културна манифестација израза националне идеје  била тумачена  као својеврсна провокација и мешање у унутрашње послове друге земље, међу младима се јављала мисао о потреби револуционарног превазилажења напетости у којој је српски народ осућен на изолованост и притисак.
О томе је, нарочито пред Први светски рат могао да сведочи и Васа Стајић. Сећајући се на то време он је писао и младићима који су долазили код њега у нади да ће им помоћи при одабиру најбољег начина да остваре своју патриотску улогу. Импресионирани револуционарном младошћу ондашње Европе, често и неразумевајући последице чина, ти млади људи су били спремни на жртве. “Мислим да ми је тада допутовао…Боривоје Костић, новосадски гимназист,  с оваквом изјавом: “Туберкулозан сам, и немам дуго живети; волео бих жртвовати свој живот уједињењу. – Помозите ми да га честито утрошим…“  Како за бројне интелектуалце оног времена – патритоски и просветно посвећене као што је и Јован Цвијић, острашћена политика Аустро-Угарске али и револуционарна нетолерантност били су велики изазов  за формирање одговорног и правилно одмереног става. Доведена до тренутка у коме антагонизам надмашује сваки дијалог, идеји се наметала одлука “или-или“. И Васи Стајићу је било тешко да очува интелектуални елитизам у ситуацији ригидне и екстремне Аустро-Угарске политике. “Наши стари учитељи су уморну своју мудрост изражавали нарочито учењем о златној средини, којом се најлакше ходи. Златна средина је њима значила стазу попустљивости, помирљивости са злом, склапање нечасног мира без борбе. ..Отприлике то значи жалосна историја угарских Срба од 1882 године све до наших дана.“
У таквим околностима нечије разумевање стварности, супротно оном другом била је препрека. Превазилажење је захтевало конфликт, а места за покушај разумевања је убрзано понестајало. Универзализам и хуманост, посустајали су у сустрету са етичким и расним егоизмом. Стварање редуковане мисли постала је инспирација за бројне кокетне политичаре који су кроз аутоцензуру ставова говорили и писали оно што се од њих очекивало, истовремено сматрајући да је улог који се огледа у учешћу у политичкој моћи довољан разлог да оправда њихово понашање. Створен је дискурс притворности у национално-политичком изразу.  Васа Стајић је био свестан његове присутности и много пре него што је упловио у друштвени живот, а прихватајући његову карактеризацију од Змаја “ Ал од тих свију сталније су ствари: УСТАРАБАРИ.“
Стајић није био кетман и није био на прагу такве политичке орјентације.   “Честити синови заробљеног народа, ми смо тражили слободу за свакога, па и за нас; наш је национализам био једини тада могући облик хуманизма. Отуда смо с истим гађењем, са којим смо се опирали аустро-мађарском империјализму, ако не још и са већим, предусрели српске империјалистичке велејитете којима  су се, после ратова, почели рехабилитовати људи који не умеју пливати против струје, људи који су се огрешили о некад заробљени свој народ…Нама пак наш доситесјки здрав разум и милетићевска храброст, не допуштају да клизимо правцем најмањег отпора…нама је преостало да желимо народу, за који смо недавно желели ићи у смрт; нека му више никада не затреба наша храброст.“
На овај начин национално афирмисан народ који свој идентитет ставара на култлурним вредностима и покушава да разуме  и “другу страну“ социјално је одговоран. Отуд социјални националиста или национални социјалиста није оксиморон већ модел изградње будућег човечанства. У тим тренуцима догађало се идејно спајање ентузијазма којег је иницирао став о српској националној идеји и прилично суморне слике услед социјалног положаја становништва. Такав спој требао је да подстакне подршку стварању  и националне и социјалне еманципације. “Одушевљени национални оптимизам иде поред мрачног социјалног песимизма, затварање у индивидуалност и субјективност не смета општим социјалним и националним тежњама…“
Социјално одговорни приступ, по Стајићу морао је да прати посвећеност националној еманципацији. Национална еманципација је пак подразумевала развитак демократског друштва и критички расположеног појединца. Иако је декларативно ово  била поштапалица свих полтичких представника Срба у Аустро-Угарској монархији, један број припадника српске грађанске интелигенције покушао је и страначки да уобличи прихваћене либералне тенденције. “Демократизам као оружје и средство за ослобођење наше и за обезбеђење слободног народног нам живота, користан је, потребан је, добар је. Али демократизам као крајњи циљ, као правац који води интернационализму није још за нас, штетан је и убитачан…Јер ако је  истина да ће нас демократија ослободити данашњих окова, истина је и то  да нас неће демократија, него једино национализам одржати и сачувати од однарођења. Демократизам је мач, национализам је штит; у борби за опстанак и напредак потребни су нам обоје.“
Социјална еманципација народа заузимала је значајно место у стваралаштву Стајића. Његов, пак социјализам није научна доктрина већ друштвена потреба којој је узоре налазио код руских мислилаца. ‘Много сам времена утрошио на свој социјализам. Да ли је то време изгубљено? Моји пријатељи, Вељко Петровић, на пример, кажу да није. Они кажу да је социјализам добра школа и лек од романтике и шовинизма; и кажу да сам ја ту школу добро изучио.“ “Наш социјализам је више црпео храну из Тургењева, Очеви и деца, Новина, из Чернишевскога, Шта да се ради?…, него ли Марксова Капитала.“ Оно што је можда Стајић превидео је да су успешни настављачи мисли Чернишевског били револуционарне катихете типа Нечајева, а чега се и сам Чернишевски плашио као облик злоупотребе и острашћености његових ставова. Такве околности задесиле су и мисао Стајићевог социјализма.
Идеализам  Стајића врло је интересантан за анализу кроз сусрет са ставовима његових савременика, присталица југословенске идеје чији су: образовање, склоности, формирано мишљење и будућа професионална и духовна посвећеност били дисперзивни. Могућа поређења са идеализмом и југословенством Симе Марковића, принципима историје Божидара Кнежевића као и са телеологизмом ставова младог Николаја Велимировића чије је дело Беседе под Гором Стајић у више наврата истицао и узимао као своју инспирацију у борби за “новим човеком“ и “новим друштвом.“
“Срдита отпорност“ како је писала Исидора Секулић а која карактерише Васу Стајића у његовој потрази за истином подједнако је критиковала политичке концепте и централизма и федерализма нове Југославије уколико су њихови мотиви били инспирисани бољим материјалним положајем, озакоњеном корупцијом и обојеним празном демагогијом. У том светлу Југославија је морала да понуди нову културну матрицу чија би последица била и примерено друштвено уређење, Војводина је била део тог ширег контекста. У њој је требало сачувати културни образац који се замеће са Доситејом Обрадовићем и просветитељством уприличеним кроз школски систем.
Рестаурација било какве слике о слободарској Војводини у Дунавском монархији без овог сегмента значило је, по Стајићу, разбуктавање ароганције, самовеличања и антагонизма. У тој перспективи својатање историјских догађаја као дело неког посебног народа коме захвалност дугују сви други је мимоход површности. Српски народ у Војводини али и на читавом свом простору, је био заслужан у прошлости током  борбе за национално ослобођење не зато што је на тој представи инсистирао и наметао је другима већ зато што је имао споспобне интелектуалце и политичке представнике попут Светозара Милетића који су били узори за национална прегнућа и другим неостварених народа и који су им отварали врата за дијалог и комуникацију. Стајић је истраживао и пратио развој таквих идеја и све више био разочаран у оно шта су савременици од тога прихватали. Себични интереси, громогласно саопштавани као “политичка воља народа“ од неминовног разматрања сложене државне организације за Југославију, утирали су пут етатистички изнијансираном федерализму које је градило баријере а спутавало дијалог према прихватљивом решењу. “Поносите се тиме што су проблеми многонародне Војводине тежи од осталих наших проблема, што је за њихово решавање потребан шири видокруг, сталоженија памет, мирнији темпо, шири замах и дужи дах.“ У атмосфери одсудних решења на политичкој сцени државе где доминира острашћеност, речи Јована Цвијића, нажалост за Стајића, били су још увек јединствен начин стварања политичког идентитета Војводине. “Нарочито, васпитајте се за већу борбеност, Јован Цвијић који је добро познавао Србију, говорио нам је да ће у новом склопу државе Војводина добити оно што буде умела себи да отме.“
Ипак Стајић никада није желео да постане део “политичког циркуса“ јер је то представљало потцењивање сопственог идентитета. Грађански мислилац, национално одговоран и идејно утемељен био је хоризнот од којег се југословенска политичка мисао удаљавала, а са њима су се губиле и котуре дела Васе Стајића. Повратак према њима је пожељан али није неизбежан. На потезу је избор.

 

Литература:

    • Васа Стајић, Између живота и књижевности, чланци и белешке, Панчево, 1922.
    • Слободан Јовановић, Културни образац, Београд, 2005.
    • Арпад Лебл, Политички лик Васе Стајића,Нови Сад, 1963.
    • Васа Стајић, Светозар Милетић и Нови Сад, Нови Сад, 1928.
    • Васа Стајић, Светозар Милетић, живот и рад, Нови Сад, 1926.
    • Васа Стајић, Политичке песме Јована Јовановића Змаја, Нови Сад, 1945.
    • Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Београд, 2013.
    • Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 1983.
    • Јован Скерлић, Вељко Милићевић: Беспућа, сабрана дела Јована Скерлића, књига 5.
    • Јован .Цвијић, О националном раду, Београд, 1907.
    • Јован Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српско питање, Српски и југословенски проблем, Говори и чланци, Београд, 1921.
    • Милош Савковић, Југословенска књижевност, књига 3, Београд, 1938.
    • Војвођани о Војводини, поводом десетогодишњице ослобођења и уједињења, Нови Сад, 1928.
    • Саша Марковић, Политичка биографија Јована Јоце Лалошевића, Сомбор, 2011.
    • Саша, Марковић,  Политиканство или пролегомена демократске странке код војвођанских Срба Аустро-Угарске монархије, Истраживања, Нови Сад, број 23, стр. 415-432.  
    • Саша Марковић, Сомборски лист Нови Србин у трагању за културним обрасцем у националној идеји; Зборник радова Античка култура, европско и српско наслеђе, Београд; Друштво за Античке студије Србије-Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.
    • Саша Марковић,  Прилог проучавању политичких идеја Алексе Ивића, рукопис прихваћен за штампање, 2014.
    • Лазар Марковић, Лазар, Политика, од устава до владе федералистичког блока (28 јуни 1924 – 27. јул 1924), влада г. Љубе ДАвидовића /28 јули – 5 новембар 1924), Београд, 1925.
    • Сима Марковић, Национално питање у светлости марксизма, Београд, 1923.
    • Божидар Кнежевић, Принципи историје, Београд, 2007.
    • Николај Велимировић, Реч о Свечовеку, Призрен, 1994.
    • Латинка Перовић, Планирана револуција,  БИГЗ, Београд, 1988.
    • Јован Јовановић Змај, Устарабари, 1873.

    Штампа:

     

  • Нови србин,
  • Слога,
  • Панчевац,
  • Нова Европа.
    Рукописно одељење Матице српске – РОМС.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language