Tрибина „Србија у очима Рудолфа Арчибалда Рајсаˮ

query_builder

Tрибина „Србија у очима Рудолфа Арчибалда Рајсаˮ 

Аутор: Милован Балабан

Да бисте некога схватили, морате га прво заволети.

Арчибалд Рајс је према Србима имао најискреније осећање поштовања, дивљења и љубави које је стекао током Великог рата извештавајући са српског ратишта о неделима Аустро-Угарске војске. Рајс је позван у Србију као неутралан извештач, на молбу Николе Пашића. Остати, међутим, индиферентан на ситуацију коју је затекао, било је веома тешко. У време када долази на ове просторе Рајс је већ светски славан научни фотограф, криминолог и извештач са места злочина. Европа је у то време била отрована пропагандом у којој су Срби представљени као нецивилизован, готово дивљи народ.

Светска ситуација, у условима најкрвавијег рата који је до тада постојао у историји, била је врло сложена. Срби су дужи период, практично од тренутка када су почели своју борбу за ослобођење, били обележени као реметилачки фактор на Балкану. Од стране Аустрије су били чак и демонизовани јер је претила опасност да буду пијемонт послобођења српства на читавом Балкану, а значајан део Срба је живео у Хабзбуршкој монархији. Отуд, а и због традиционалних веза Србије и Русије што је могло резултирати јачим упливом ове православне царевине на Балкан као и изласком на топло море, Срби су од стране Аустрије и Британије били обележени као фактор који треба пацификовати, а њихову борбу за ослобођење ове светске силе су покушале неутралисати. Пропаганда је била једно од најубојитијих начина да се овај мали народ прикаже у најгорем светлу а његова праведна борба за обнову државе обесмисли.

Пропаганда против Срба, нарочито из Велике Британије, добила је на жестини после убиства Краља Александра Обреновића 1903. године Србија је представљана као земља безакоња, као земља у којој влада хајдучка дружина, чији је монарх Петар Карађорђевић, саучесник убиства свог предходника. У таквој атмосфери почео је Велики рат бруталном агресијом велике Аустро-Угарске монархије на малену Србију. Војници бечке царевине, и сами задојени мржњом али и страхом од „варварскихˮ Срба коју су примили слушајући деценијама бечку штампу, упали су као казнена експедиција у Србију и починили бројне злочине над цивилима. Међутим, сви српски вапаји упућени међународној јавности и све жалбе на понашање и начин ратовања бечке монархије остајали су бесплодни због слике која је о Србима стварана претходних деценија. Нико није могао да поверује да цивилизоване Бечлије чине злочине над „варварским“ Србима.

Како би издејствовала да истина продре у свет српска влада на челу са Николом Пашићем позвала је у Србију неутралног извештача, већ светски познатог форензичара, доктора хемије са катедром у Лозани, Арчибалда Рајса. Нарочито је било потребно да извештач буде из неутралне земље, што је био случај са светски познатим Рајсом. Чак је и Рајс сам био скептичан према жалбама српске владе што говори колико је пропаганда одрадила своје и колико су Срби били демонизовани на читавом западу. Стојан Протић, тадашњи министар спољних послова, дочекао је Рајса. Спровео га је у кабинет Николе Пашића.

Господине Председниче, Ви сте ме тражили. Ево ме код вас. Шта желите да учиним за вашу земљу? Запитао сам га. Он ме најпре дуго гледаше и онда… одговори ми: Требамо једног искреног пријатеља који зна посматрати. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули, присећао се Рајс првог сусрета са Николом Пашићем.

Рајс се претежно бавио испитивањима аустроугарских заробљеника, српских цивила и прегледао је лешеве и рањенике. Захваљујући његовом стручном и вредном раду установио је да су се Срби доследно придржавали конвенција међународног хуманитарног права. Доказано је и да су се према свим заробљеницима опходили достојанствено. Захваљујући Рајсу разбијен је у парам парчад мит о Србима као злочиначком и дивљачком народу. Као ретко ко, или можда нико, овај швајцарац је уништио бечку пропаганду, а Србе показао у потпуно другачијем светлу. Рајс је ударио темеље да се о Србима у Европи пише као о народу пуном врлина, које црпи из свог светосавског и видовданског темеља заснованог на идеалима духовних непролазних врености. Само инспирисани видовданским етосом Срби су могли, као што пише Рајс да:

доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади, и уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.

Рајс је дошао у Србију као скептик, а затекао је земљу и народ као из бајке. Самилостан и пожртвован народ, који цени слободу више од свега, више од живота који је спреман да жртвује за исту. То је Рајса опчинило и заувек везало за српски народ. Нарочито су му остале у сећању борбе на Кајмакчалану, врху који су Срби узели од Бугара 1916.године, где је херојство српских ратника очарало Рајса и остало му у сећању целога живота. Отуд је и његова последња жеља била да му се срце однесе на овај врх и да почива заједно са јунацима који свој живот оставили у овој крвавој бици.

Пред злочинима нема неутралности говорио је Рајс и отуд ускед тога, а и немогућности да остане имун на недаће које су задесиле српски народ, напушта неутралну позицију извештача. Постаје добровољац српске војске и саборац српског војника и сељака. Прешао је Албанији заједно са српском војском и народом и био у свим ратним недаћама до краја рата. Може се рећи да је од српске голготе до васкрса био је један од ретких искрених пријатеља нашег народа.

Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са ослободиоцима победоносно ушао у Београд 1. новембра 1918. године. После рата је сведочио своју љубав према Србима напустивши место угледног професора универзитета у Лозани, одрекавши се лагодног живота и доселивши се у Србију. Живео је у скромној кући на Топчидеру, коју је назвао „Добро Поље“, по имену места где је Солунски фронт пробијен.

После рата се латио посла и дао огроман допринос опорављању разорене државе. Допринео је модернизацији министарства унутрашњих послова обновљене Србије. Његова мисија настављена је и по окончању рата. Налазе своје истраге је доставио је члановима комисија мировних конференција. Али је постао и критичар нове власти према ратним инвалидима и некадашњим борцима. Погођен негативним појавама у друштвеном и политичком животу и неморалом владајуће интелигенције, повлачи се са јавне сцене.

Штавише, бивао је све више разочаран интелектуалном и политичком елитом, што је нарочито изразио у свом чувеном спису „Чујте Србиˮ који је по његовој жељи могао да се отвори тек после његове смрти. Наилазећи на препреке за предан рад и разочаран у српску елиту, Рајс се све више окретао народу у којем је видео смисао своје жртве и свог преданог рада током и после Великог рата. Док је интелектуална и политичка елита падала у његовим очима, народ је бивао све већи и отуда му се наметала обавеза да га као пријатељ упозори на оно што га чека уколико не промени свој однос према Европи, свету и на крају према самом себи.

Иако је као пријатељ упозорио народ на његове мане, врлине српског народа су остале дубоко утиснуте у Рајсову свест. Жеља за слободом, слободарски и демократски дух војника и обичног света јесте оно што је Рајс увидео као главну врлину српског народа. Његово схватање ове нације првенствено се темељило на искуству из Великог рата, али и на каснијем проучавању и разумевању духовно – историјске вертикале народа. Иако је његово схватање специфично и не кореспондира потпуно са официјелним светосавским учењем ипак овај странац уочава чврсту повезаност Срба са својим прецима и историјом. Види један духовно – историјски континуитет и схвата да је он извор енергије и снаге народа. Исто тако види дисконтинуитет елите са народним предањем и услед тога лакејство према Европи и свету што угрожава аутентичност народа и прети његовом пропашћу, што су наредне деценије показале. Жестоким ударом на интелигенцију, нарочито је покушао је да спречи креирање омладине које ће прихватити друштвене стереотипе базиране на инстант задовољствима. Због овога Рајсови закључци делују савремено а његова књига „Чујте Србиˮ као да је писана за сваку генерацију Срба, укључујући и савремену.

Арчибалд Рајс је, за разлику од многих Срба, поседовао  изванредну радну етику. Неуморно је прикупљао доказе и усмерио се на документовање и објављивање истих.И тако, 800 чланака, 100 000 фотографија и две књиге стоје иза овог посвећеног форензичара.

Човек који је читав свој живот поклонио Србима приступајући им без предрасуда, човек који је учинио више од читавог српског естаблишмента тог доба, који је жртвовао професорску каријеру на универзитету у Лозани, ипак на крају наилази на осуду одређених политичара, што га пред крај живота наводи на мисао да напусти Србију. Но, судбина је хтла да овај велики пријатељ Срба умре у држави и народу којем је поклонио сав свој живот и умеће. Приређена му је величанствена сахрана.

Рајса је очарао слободарски дух Срба, као и милост коју су показали током рата. То овај знаменити Швајцарац није видео нигде, ни код једног народа. Но, својим односом према њему, пре свега односом тадашње елите, остаје питање да ли смо заслужили да имамо пријатеља као што је Рудолф Арчибалд Рајс. Једно је сигурно, српски народ га јесте заслужио.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language