Наталија Нарочницка – један поглед на Руски свет

query_builder

Наталија Нарочницка – један поглед на Руски свет

                                        

Аутор: Милорад Вукашиновић

          Наталија Алексејевна Нарочницка (Москва, 23. децембар 1948), историчар, политиколог и стручњак за међународне односе, једна је од најутицајнијих личности на савременој руској друштвеној и интелектуалној сцени. Потиче из веома угледне породице. Отац Алексеј Леонтјевич (1907 – 1989) био је познати историчар и академик, а мајка Лидија Ивановна (1922 – 2012), такође историчар, се од почетка шездесетих година 20. века бавила истраживањем спољне политике Русије у оквиру Института за историју СССР. Наталија Алексејевна је још у раној младости имала све предуслове за врхунско образовање. Потпуно нетипично за ондашње совјетске прилике гувернанта ју је научила немачки језик, а касније је и похађала специјалистичку немачку школу. Са изузетним успехом је окончала Московски државни Институт за међународне односе, а докторску дисертацију „САД и нова источна политика“ одбранила 1974. године, што јој је отворило пут ка врхунској дипломатији. Од 1982. до 1989. године радила је у Секретаријату ОУН у Њујорку.

            Деведесетих година прошлог века, упоредо са бурним променама у Русији, почиње нова фаза у њеном политичком и друштвеном ангажману. Била је активиста Партије народне слободе, Сверуског националног десног центра, Светских руских народних сабора, покрета „Држава“ и др. У фебруару 1995. године је коаутор „Акта о јединству руског народа“, програмског документа о праву руског народа на уједињење, што је било у потпуној супротности са ондашњим „главним током руске политике“ на постсовјетском простору. Нарочницка је била међу првим интелектуалцима који су подржали долазак Владимира Путина на чело Русије. Из тога времена (почетак 2000-тих) позната је њена изјава да се „национална Русија после дуго времена не стиди свог председника“ (јасна је алузија на Јељцина – прим. аутора). Наталија Алексејевна је 2003. године изабрана за посланика Државне думе као кандидат политичког блока „Родина“, да би се у каснијем политичком деловању придружила фракцији народно – патриотског савеза „Праведна Русија“. У то време је заменик председника Комитета Државне думе за међународне односе, заменик шефа делегације Думе у Парламентарној скупштини Савета Европе и председавајући Комисије која се бавила конкретним угрожавањем људских права и слобода у иностраним државама. Од 2004. године основала је Фонд историјске перспективе, а на основу решења председника Владимира Путина из 2008. године у Паризу је именована за руководиоца Европског одељења руског Института за демократију и сарадњу, који је данас форум у оквиру којег иступају многи европски политичари и интелектуалци.

Наталија Нарочницка је научник и интелектуалац који своја политичка опредељења везује за идеологију „конзервативизма на хришћанској основи“. Предмет њеног истраживања су сложени односи Запада и Русије, које анализира у складу са најбољим традицијама чувене „руске историозофске школе“, засноване на разумевању историјског процеса у његовом духовно – религиозном контексту. Наполеонов поход на Русију 1812. године, лекција Кримског рата (1853 – 1856) и отворена подршка западних сила Турској, били су догађаји који су из темеља уздрмали руско друштво и наметнули потребу за критичким преиспитивањем односа Запада и Русије. Помно анализирајући западноевропско тумачење улоге Руса у светској историји, нарочито западноевропску историјску мисао од Бекла, Гизоа и Де Местра до Тојнбија, Бродела и Хантингтона, Нарочницка уочава занимљив феномен који би могао да буде од користи за разумевање садашње затегнутости у односима Запада и Русије. Реч је о појави „ако не непријатељства, а оно равнодушности према другим културама, у најмању руку непознавања културног наслеђа унутар самог хришћанства“ (из Поговора проф. др С. Терзића, у: Н. Нарочницка, „Русија и Руси у светској историји“, српско издање 2008). Дакле, из тог осећаја „равнодушности“ и „непознавања руске културе“, посебно од средине 19. века, настала је русофобија која се временом проширила и на наш српски православни свет.

Разарање Совјетског Савеза, концепција ширења НАТО на исток, однос западне политике према руском и последично српском фактору, за Наталију Алексејевну су очигледна манифестација „западне геополитике“ која тежи да стави под потпуну контролу тзв. „поствизантијски простор“, који изнова постаје објекат светског духовног и геополитичког супарништва. Зато она у својим радовима често користи синтагму о „светском Источном питању“, указујући тако на дуготрајност и жилавост спољнополитичких доктрина западних сила у односу на руски историјски простор, али и стратешки важна подручја Балкана, Блиског истока и Средње Азије. Нарочницка уочава и одређене разлике у савременим геополитичким концепцијама на Западу, посебно у односу на почетак 20. века. Наиме, док су на почетку прошлог века, макар у извесним траговима, још увек живе представе о културним, националним и духовним традицијама западноевропске цивилизације, на крају 20. и почетку 21. века западноевропску мисао карактерише „духовни вакум“ који је последица „економског демонизма и глобалног геополитичког месијанизма атлантске цивилизације“.

За истраживаче савремних тенденција у светској политици веома су изазовне њене анализе „идеологије глобализма“ и идеје „глобалног управљања“ које су разрађиване у организацијама „светске закулисе“ још од седамдесетих година прошлог века. Реч је концепцијама које се „суштински разликују од регулисања природних аспеката економске и финансијске глобализације“. Овај „нови глобализам“ последње четвртине 20. века наступа под маском „светске заједнице“, која је ограничена на круг привилегованих земаља, и идеологијом „неолиберализма“, која одбацује све религијске, националне и културне везе унутар једне националне заједнице, што подразумева урушавање државних суверенитета и основа међународног правног и политичког поретка. Када разматра тему историјског развоја оваквих концепција преуређења света, Нарочницка с правом указује на улогу САД које су на темељима првог распада Русије (1917) прогласиле Декларацију у 14 тачака, чиме је Америка одбацила концепцију равнотеже сила и реал-политике, уводећи као нове критеријуме међународног поретка – демократију, колективну безбедност и самоопредељење. За Нарочницку нема дилеме да је политика САД-а почетком деведесетих одмах добила јасне црте „неовилсонијанства“, уз подршку цепању руског историјског и етничког простора.

Овдашњим истраживачима руске друштвене сцене пажњу свакако привлаче и њени критички судови о идејним тенденцијама у савременој Русији. Нарочницка се у том светлу показује као не само оштар критичар леволибералне струје, која болује од вируса „културне инфериорности“ у односу на Запад, већ и подједнако идеје „неоевроазијства“ које „руску проблематику“ своде на мистични зов евроазијскот тла као безличног континента у којем нема места за „реалну Русију као појаву светске историје и културе“.

За нас са ових простора драгоцена су разматрања о Балкану и Србији, посебно у светлу савремених интерпретације Макиндерове „географске осе историје“. Нарочницка је у својим радовима, посебну пажњу посветила процесу разбијања Југославије, које је једино могуће разумети у оквиру поново отвореног „светског Источног питања“. Наталија Алексејевна нема дилему да је однос Запада према Русији предодредио политичку судбину Срба, не само у последњим ратовима, већ и шире у последња два века. Тај однос, између осталог, илуструје и став познатог британског историчара Ситон – Вотсона изнет у књизи „Југословенско питање и Хабзбуршка монархија“ (1911) који је написан као памфлет против наводних „пансрпских тежњи“, чије би остварење представљало „праву несрећу за европску културу и цивилизацију“, јер би значило победу „источне културе над западном“, а што би „представљало ударац прогресу и савременом развитку целога Балкана“. Није тешко закључити да су овакви стереотипи о Србима нашли широког одјека и у садашњој западној политичкој и културној јавности.

Као становник Париза, Нарочницка је у прилици да последњих година, из првог реда, посматра актуелне тенденције на политичком Западу. У једном од својих последњих интервјуа (Спутњик, јануар 2017) говорила је о кризи Европске уније која је „пре свега у филозофској, а мање у економској сфери“, затим о геополитичким последицама Брегзита и победи Доналда Трампа на америчким председничким изборима, али и консолидацији руске спољне политике око које постоји национални консензус. На питање да ли верује у светлу будућност Русије, лаконски је одговорила: „Русија уме да се обнавља попут феникса“.

Литература:

Наталија Нарочницка, Русија и Словени у свијету промјена“, Богословски факултет Српске православне цркве, Београд, Рума 2003;

Наталија Нарочницка „ Русија и Руси у светској историји“, Српска књижевна задруга, Београд 2008.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language