Иран након Хамнеија

query_builder

Иран након Хамнеија

 

Аутор: Немања Старовић

 

Данашњи Иран представља једну од најзначајнијих држава Југозападне Азије, односно Блиског истока у ширем смислу, што се огледа како у демографским потенцијалима, тако и у погледу економске и војне силе. Од 80 милиона становника Ирана, преко 50% су млађи од 35 година, те се сходно томе може очекивати да ће до половине века популација премашити 105 милиона. Економски, Иран се сврстава међу новоиндустријализоване земље и према очекивањима угледних међународних финансијских институција, у наредним деценијама ће се сврстати у ред најразвијенијих светских држава. Посебно снажан је енергетски сектор, имајући у виду да Иран поседује 10% доказаних светских резерви нафте, односно 15% резерви земног гаса. Сви ови потенцијали Ирана добијају прилику да се валоризују након постизања нуклеарног споразума са Сједињеним Америчким Државама пре две године, што се позитивно одразило већ у показатељима привредне активности Ирана у 2016. години.

Иран је етнички хетерогена земља, будући да Персијанци чине тек око 60% становништва, а Азери као друга етничка група по бројности чине до петину становништва и у Ирану их живи више него ли у матичној држави, Азербејџану. Поред Персијанаца и Азера, значајан је и удео Курда који чине око 10% становништва, док у мањим процентима Иран насељавају и Лури, Балочи, Арапи, Туркмени, Черкези и многи други народи. Међутим, по питању религијско-конфесионалне припадности, Иран је далеко хомогенији, јер се око 90% становника изјашњава као Муслимани шиитске школе, 9% су сунити, док су међу преосталих 1% заступљени хришћани, зороастријанци, јудаисти идр.

Савремени Иран представља у историјском смислу изданак древне Персије, са практично непрекинутим континуитетом државности дугим преко 2.500 година. Током већег дела историје, Персија је представљала доминантну силу у ширем региону, што се у сваком случају одражава и на државотворну свест данашњих житеља ове земље. У XIX веку, међутим, Персија запада у својеврсну кризу нашавши се у загрљају двају глобалних сила тог времена, Британске империје и Руског царства, што је довело до постепених губитака територија и озбиљно угрозило њену државну независност. До прве формалне поделе сфера утицаја Британаца и Руса, којом је линијама на мапи пресечена Персија, долази 1907. године, а поменуте силе ће игнорисати неутралност Техерана како у Првом, тако и у Другом светском рату.

Иран успева да поврати пуну сувереност током премијерског мандата Мохамеда Мосадека, који преузима полуге власти 1951. године. и национализује нафтну индустрију која је до тада била у рукама Британаца. Но, већ две године касније долази до државног удара којим америчка ЦИА и британски МИ5 у операцији „Ајакс“, првом познатом и подробно документованом случају обарања владе у једној страној држави, успостављају систем личне власти краља Мохамеда Резе Пахлавија.

Следећи до извесне мере пример оснивача Турске републике Кемала Ататурка, Пахлави спроводи политику насилне вестернизације, што у дубоко традиционалном, патријархалном друштву у великој мери окренутом религији попут Ирана наилази на озбиљан отпор. Током година, краљ се у све већој мери ослања на репресију коју спроводи злогласна тајна полиција САВАК, што посебно антагонизује становништво, на чије чело стају угледни шиитски имами, пре свих Рукола Хомеини. Приморан да напусти Иран 1964. године, Хомеини из суседног Ирака шири своје проповеди усмерене против режима Пахлавија путем аудио касета, које се копирају и деле из руке у руку широм Ирана, чиме Хомеини стиче готово митски статус.

До Исламске револуције у Ирану долази 1979. године, након чега се Хомеини враћа у државу из Париза где је провео последњу годину егзила и брзо преузима све полуге власти. Нова власт се убрзо разрачунава са свим тзв. „пратиоцима револуције“, левичарским и другим групама које су учествовале у борби против Пахлавијевог режима, али нису биле спремне да подрже нову власт. Исламска република се заснива на принципима ислама и шеријатског права, као република на чијем челу стоје верски поглавари и најбољи познаваоци исламског права.

Већ наредне 1980. године долази до напада Ирака, који уз подршку арапских монархија из региона, уплашених од очекиваног преливања револуције, али и најзначајнијих држава Запада, покушава да брзо сломи новоуспостављену власт, у чему не успева и рат се развлачи на пуних осам година. Ирачко-ирански рат се завршава 1988. године без промене граница и уз огромне губитке на обема странама, али Хомеинијев режим из рата излази консолидован на унутрашњем плану, док Садам Хусеин, нарушивши унутрашњи баланс међу сунитима на чијој подршци темељи сопствени режим са већинским шиитима и посебно са Курдима, утире пут будућим поразима и сукобу са Западом који ће уследити већ три године касније.

Хомеини умире у јуну 1989. године и у збуњујућој ситуацији која је уследила, за врховног вођу бива изабран ајатолах Али Хамнеи. Таквом избору је у великој мери допринела подршка коју му је пружио Акбар Хашеми Рафсанџани, у том моменту највећи политички ауторитет Исламске републике након Хомеинијеве смрти. За разлику од Хомеинија, коме је „од свих полуга власти био довољан само микрофон“, чиме се потенцирала огромна харизма коју је поседовао, Хамнеи је у годинама које су следиле морао развити веома комплексан систем институција којима су прецизно балансирани односи међу гранама државне власти, на чијем се врху налазио он као врховни вођа, и то не само као неко чија је реч била последња, већ и као особа која директно утиче на сва именовања и комплетан политички процес.

Улога врховног вође Исламске републике подразумева ефективну контролу и балансирање утицаја међу трима доминантним групама – верским врхом из чијих редова се врховни вођа и бира, армијским врхом, односно пре свега моћном Револуционарном гардом, као и административним апаратом. Унутар те три групације након револуције су се развила два идејна правца и политичке струје, од којих се први најчешће називају принципистима, што представља групу оних који се залажу за тврдокорну приврженост основним принципима револуције и потенцирају ослањање на унутрашње снаге Ирана; док се други називају реформистима и представљају групу која потенцира технолошки напредак, економске реформе и отварање према сарадњи са светом, али такође у уставним оквирима успостављеним након Исламске револуције. Традиционално, принциписти доминирају верском номенклатуром и руководе врхом Револуционарне гарде, док су реформисти заступљенији у административном апарату Ирана.

Од смрти Хомеинија, након чега је уставним променама оснажена функција председника Ирана, који се бира од стране грађана на директним изборима и руководи владом, тројица председника, укључујући и садашњег председника Хасана Руханија, припадали су струји реформиста, док изузетак представља период власти Махмуда Ахмадинеџада (2005-2013) који је био принциписта. Међутим, сам Ахмадинеџад је током свог другог мандата ушао у сукоб са верским врхом, промовишући исувише средње ешалоне Револуционарне гарде у односу на остале друштвене и политичке факторе, тако да му је на последњим изборима одржаним ове године ускраћено право да се уопште кандидује и тиме покуша вратити у политички живот.

Последњи избори у Ирану одржани су 19. маја 2017. године и на њима је изабран нови председник, али и органи власти у локалним самоуправама. Табор реформиста се окупио око председника Руханија који је добио нови мандат са освојених 57% гласова, док су принциписти кандидовали до тада слабије познатог Ибрахима Реисија, који је добио подршку 38% грађана. О расположењу бирача још убедљивије говоре резултати локалних избора који су одржани истог дана, на којима су кандидати реформиста однели убедљиву победу у 10 од 11 великих градова, док су принциписти победили само у светом граду Кому. У Техерану су реформисти освојили целокупан састав Градског већа (21 од 21), што посебно добија на значају имајући у виду то да је престоница представљала традиционално упориште принциписта и да је дотадашњи градоначелник Мохамед Багер Галибаф трчао као кандидат за потпредседника уз Ибрахима Реисија, а да је пре њега ту дужност обављао Махмуд Ахмадинеџад.

Овакви изборни резултати ће у сваком случају имати утицај на процес избора новог врховног вође који се очекује у месецима (или годинама) који следе. Наиме, у јавност су процуреле информације о озбиљним здравственим проблемима Алија Хамнеија и у круговима власти већ неко време тече тиха дебата о избору могућег наследника. По уставу Исламске републике, врховног вођу не бирају грађани на изборима, већ избор спроводи Савет (исламских) стручњака, али ауторитет кандидата унутар владајућих структура (верски поглавари, Револуционарна гарда, администрација) и популарност међу грађанима свакако играју важну улогу.

Стицајем околности, могло би се догодити да процес избора врховног вође, до којег ће несумњиво доћи у блиској будућности, буде на неки начин наставак председничке трке. Наиме, табор реформиста је почетком текуће године задесила велика невоља смрћу Акбара Хашемија Рафсанџанија, човека великог ауторитета, који је готово три деценије био стуб реформистичке политике и снажно стајао иза лидера ове струје попут некадашњег председника Мохамеда Хатамија (1997-2005) и садашњег Руханија. Многи су очекивали да би управо он могао бити добро решење за место врховног вође, но након Рафсанџанијеве смрти реформисти су принуђени да све карте положе на актуелног председника Руханија, који већ од почетка новог мандата показује тенденције ка проширењу своје базе укључивањем неких министара из табора принциписта у свој кабинет.

Са друге стране, у табору принциписта се највише наде полаже у Ибрахима Реисија. Иако је изгубио на овогодишњим изборима за (мање важно) место председника Ирана, постоји мишљење да су принциписти и истакли његову кандидатуру свесни да не може однети победу над Руханијем, али управо стога да би се кроз председничку кампању подигла његова препознатљивост у широј јавности уочи очекиваног процеса избора врховног вође. Реиси ужива огромну подршку врха Револуционарне гарде, чији утицај се протеже далеко изван безбедносне сфере, будући да по појединим проценама ова формација контролише и до трећину иранске привреде.

Из другог плана своју прилику чека неколицина кандидата, углавном привржених струји принциписта, од којих би ваљало споменути Махмуда Хашемија Шахрудија, Садика Лариџанија и Мохамед-Тагија Мезбах-Јаздија. Веома мале шансе се дају и сину врховног вође, Моџтаби Хамнеију, будући да сама природа Исламске републике негира монархијски принцип власти, као и Хасану Хомеинију, „најталентованијем од 15 унука имама Хомеинија“, чији политички погледи су исувише реформистички.

Било како било, Иран ће у догледној будућности бити суочен са вероватно тешким избором новог врховног вође, који би могао унети нове поделе у иранско друштво. Управо стога је и Акбар Хашеми Рафсанџани у ранијим интервјуима напомињао да би се можда и устав могао променити, те уместо врховног вође увести вишечлани, колективни орган.

Избор новог врховног вође ће одредити и даљи правац развоја Ирана, као на унутрашњем плану, тако и у међународној сфери, где постоје огромни изазови. Поменимо само нуклеарни споразум, који се након избора Доналда Трампа за председника САД налази на стакленим ногама, а који је од виталног значаја за Техеран. Такође, ту је и питање масивног наоружавања које спроводи Саудијска Арабија, традиционални супарник Ирана, са којом се већ путем посредника Иранци војно сукобљавају у Јемену, а не могу се искључити ни нове политичко-дипломатске кризе попут оне која већ месецима траје у вези са Катаром.

Имајући у виду све комплексности иранског политичког система, као и изразиту променљивост спољашњих околности које имају значајну улогу у процесу, тешко је са високим степеном извесности дати прогнозу о избору новог вође. Ипак, уважавајући тренутни однос међу доминантним политичким факторима Исламске републике, не би било погрешно рећи да највише шанси за скори долазак на најзначајније место у политичкој структури Ирана има Ибрахим Реиси, губитник на председничким изборима одржаним раније ове године

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language