Tрибинa „Стварање Југославије 1918. године-пропаст српског идентитета и државности?“

21/03/2017

Историчар Огњен Карановић одржаће трибину  „Стварање Југославије 1918. године-пропаст српског идентитета и државности?“ у уторак 21. марта у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

„Југословенство није поникло ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт је једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот, једна романтика која је постављена насупрот реалне политике и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реалну у том нездравом сну о немогућем и неприродном“, речи су великог Јована Дучића изговорене пре 75 година у јеку реализације евентуалних резултата „спајања неспојивог“ из 1918. године, оличених у безумном погрому и геноциду над српским народом у току Другог светског рата, а који је почињен руком тзв. „југословенских сународника“ српског етноса и то на просторима данашње Хрватске, Босне, Далмације, Славоније, Срема, Херцеговине, Бачке, БЈР Македоније… Уколико узмемо у обзир поменуте злочине пред којима су и сами нацистички и фашистички окупатори занемели, неминовно морамо да се запитамо како је било уопште могуће да до истих и дође. Југославија, додуше под именом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, настала је Прводецембарским актом 1918. године на рушевинама, у Великом рату, збрисаног древног Хабзбуршког царства, али и на просторима једине две аутохтоне и аутентичне јужнословенске, а ловорикама грандиозне победе, оваплоћене српске државе: Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Краљевина Србија носила је пламен националног и наднационалног „ризорђемента“ и уједињења, у првом реду српског, али и других јужнословенских народа и етничких заједница, готово свих, тада и данас, постојећих конфесионалних провенијенција на просторима нове државе. Својеврсну потврду поменутим чињеницима пружају и званичне одлуке о присаједињењу тих заједница Србији, усвојеним новембра 1918. године од стране неколико народних представништава српских и јужнословенских историјских покрајина и области из Аустроугарске, али и Краљевине Црне Горе. Слободно израженом вољом, наведеним одлукама, придружили су се и представници јужнословенских народа из словеначких покрајина, Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације (без Срема), као и Босне и Херцеговине, чиме је нова држава, будућа Југославија, заправо и настала. Међутим, да ли је ентузијазам појединих српских и јужнословенских интелектуалаца и политичара, исказан у идеалима о потреби постојања јединствене државе Јужних Словена, па и југословенске нације, представљао довољну меру закономерности према којима су и иначе, нације и државе настајале у историји светских цивилизација? Можда се у поменутој дилеми крије и одговор на питање због чега је наведени „идеал југословенства“ тако сурово и трагично урушен у годинама Другог светског рата и Ратова за југословенско наслеђе на крају крвавог XX столећа. Јож важније, постављамо и недовољно истражено питање да ли је та, а за њом и свака наредна, Јуогославија, настала и на рушевинама српске државности, о чему је велики Дучић изнео свој горепоменути потресни суд. Одговор ћемо покушати да понудимо у разговорима на предстојећој трибини коју организује Културни центар Новог Сада.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања