Tribina „Libija – nasleđe Arapskog proleća“

23/04/2019

 Tribina „Libija – nasleđe Arapskog proleća“ održana je u utorak, 23. aprila, u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je Nemanja Starović, istoričar. Gost tribine bio je dr Nuredin Surmani, predstavnik Vlade nacionalnog spasa iz Libije.

Rastrzana surovim građanskim ratom koji ju je zahvatio u sklopu šireg procesa, tzv. Arapskog proleća 2011. godine, Libija do današnjeg dana nije uspela da se konstituiše kao jedinstvena politička celina sa funkcionalnom centralnom vlašću.

Tokom aprila ove godine, general Kalifa Haftar pokušao je da objedini čitavu teritoriju Libije pod svojom kontrolom. Trenutno, u bici za Tripoli, čak dve ili tri vlade, koje se međusobno ne priznaju, pretenduju da predstavljaju državu na spoljnom i na unutrašnjem planu.

Starović je na početku podsetio da Država Libija (zvaničan naziv ove zemlje) ima 7,2 miliona ljudi i nominalni bruto društveni proizvod od 7800 dolara po glavi stanovnika. Oba pokazatelja su gotovo identična kao u Srbiji. Moneta u Libiji je libijski dinar, koji danas vredi 0,64 evra. U antičko vreme, Libijom je nazivan čitav sever Afrike.

– Danas je to država u centralnom delu severnoafričkog područja – podsetio je Starović i dodao da je od sredine 16. veka pa do 1911. godine područje Libije bilo deo Osmanskog carstva. Te godine, 1911, izbio je tursko-italijanski rat i Libija je dospela pod italijansku okupaciju. Zajedno sa Tunisom bila je tzv. četvrta obala velike Italije, a kasnije Britanije.

Od 1951. Libija je bila kraljevina, sve do Prvoseptembarske revolucije 1969, kada je na vlast došao Moamer el Gadafi, koji je vodio državu do izbijanja rata u toj zemlji 2011. godine. U poslednjoj deceniji svoje vlasti, Gadafi je kroz izdašnu finansijsku pomoć, naročito predsedničkoj kampanji Sarkozija Francuskoj, pokušavao da normalizuje svoju zemlju u očima Zapada. To, ipak, nije moglo da spreči revoluciju.

Gost tribine dr Surmani obratio se prisutnima na tribini na srpskom jeziku, podsetivši da je posle Drugog svetskog rata, kada je Libija počela ogromnu proizvodnju nafte, od tadašnjeg libijskog kralja Idriza Prvog američki predstavnik zatražio četvrtinu ukupnog libijskog prihoda od nafte, kako bi SAD gradile infrastrukturu u Africi. Kralj je to odbio, pa je usledio američko-engleski vojni udar u Libiji.

– Gadafi je tokom svoje vladavine mogao da nam obezbedi još bolje uslove za život, ali je 1970. godine potpisao ugovor kojim je firmama dao koncesiju nad naftnim poljima na 40 godina. Libija je, istina, počela da se gradi, ali nikada ceo prihod od nafte nije završavao u Centralnoj libijskoj banci – rekao je dr Surmani i naveo da se samo u jednoj američkoj banci nalazi 948 milijardi dolara iz Libije.

Posle Gadafija, po rečima dr Surmanija, narod je živeo bolje, sve dok Francuzi, Amerikanci i Englezi nisu zametnuli aktuelni rat u toj zemlji, i to između onih koji su ranije zajedno ratovali protiv Gadafija. Isti taj Zapad finansirao je i dolazak islamista koji i danas pljačkaju libijski narod.

    – Nedavna ofanziva generala Haftara na Tripoli nije uspela. On je, potom, bio u Francuskoj, pa kod Trampa u SAD, i oni su mu dali rok da okupira Tripoli što pre, ali to nije lako izvodljivo – zaključio je Surmani.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja