Пуна сала на предавању др Стојковског о знаменитим женама

08/11/2018

Tрибина „Знамените жене српског средњег века“ одржана je у четвртак, 8. новембра, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски.

  У српској средњовековној историји жене су заузимале изузетно значајно место. Знамените Српкиње, али и странкиње које су се удавале за српске владаре и великаше, оставиле су значајан траг. Имале су немалог учешћа у политичком и дипломатском животу, али и у култури и духовности, па чак и у образовању жена у средњем веку. Многе су постале и светитељке.

– Најстарији портрет српске жене датира из 12. века, тачније из 1137. године. У питању је портрет Марије од Знојма, сестре краљице Јелене Угарске, жене угледног чешког удеоног владара Конрада од Знојма. Овај портрет настао је три деценије  пре појаве династије Немањић у средњовековној Србији – објаснио је Стојковски на почетку трибине.

Најзначајније жене српске историје припадале су династији Немањић. О Анастасији, жени Стефана Немање, познато је да се са својим мужем замонашила и прославља се као светица. Више се зна о женама Стефана Првовенчаног, Евдокији, византинској принцези, и о Ани Дандоло, млетачкој принцези. Преко брака са обема принцезама, Србија је ушла на велика врата у европска збивања. Браком са Евдокијом, Србија је постала најближи сарадник Византије и Стефан је добио највишу титулу у том тренутку, титулу севастократора. Долазак Ане Дандоло у Србију означио је и прве кораке ка добијању краљевске круне 1217. године.

После смрти цара Душана, славни немањићки период доживео је крах. После Маричке битке 1371. године уздигао се тада највећи обласни господар Лазар Хребељановић. Његов брак са кнегињом Милицом није био случајан. Она је била директан потомак Вукана Немањића. Овај брак је означио Лазарево директно повезивање са династијом Немањића.

Говорећи о кћеркама кнеза Лазара, Стојковски је издвојио султанију Оливеру као најславнију, а у исто време и најнепознатију за ширу јавност. Постоје легенде да јој је пут био посут ружама када је одлазила у Бајазитов харем у Цариград. Она се у османским изворима и данас назива Деспина (деспотица) Оливера. После смрти Бајазита, Оливера се вратила у Србију.

Поред Лазаревића, друга важна средњовековна породица била је Бранковић, која је подарила многе велике жене: Ирину, односно Јерину, Мару и Катарину Кантакузину, грофицу цељску. Ирина, тј. Јерина, потиче из породице Кантакузин. Надимак „проклета“ добила је када грађено Смедерево. Врло је вероватно да је имала утицаја на преношење моштију Светог Луке у Смедерево. На цариградском султанском двору говорио се српски језик захваљујући Мари Бранковић, која је имала велик утицај на Мурата Другог, коме није подарила сина наследника. Катарина Кантакузина је била удата за Урлиха Другог Цељског. Катарина је до данас упамћена у култури, пре свега по томе што је најстарија српска књига на тлу данашње Хрватске Вараждински апостол настала у 15. веку по њеној наруџби.  

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања