На Трибини младих Културног центра Новог Сада одржана је прва у низу трибина под називом „Универзитет на прекретници“ где су се махом студентској популацији обратили професори Миодраг Радовић, Радош Радивојевић и Владимир Катић. Прва трибина из овог серијала била је посвећена теми школарина, односно потреби за бесплатним школовањем. На почетку је професор Радовић истакао да је „право на образовање једно од основних људских, Уставом загарантованих права још од времена просветитељства“, али и да се идеја о школовању које је бесплатно и доступно за све нарочито усталила у западноевропским друштвима после студентске револуције 1968. године.

-Показало се да образовни систем код нас није формално једнак за све, иако примери и истраживања из Европе показују да је у већини земаља случај другачији. У таквим околностима, образовање није средство демократизације, већ се у оквиру њега врши позиционирање оних група које акумулирају факултет. Држава се дакле, нашла заробљена између два концепта, од којих је, по једном, бесплатно образовање јавно добро, док по другом, оно служи за кретање на друштвеној лествици – истакао је професор Радовић у разговору са студентима.

Одговарајући на питање студената које су то друштвене околности и моменати довели до тога да се и професори помире са увођењем система образовања који ће елиминисати оне који немају новца да студирају, професор Катић је напоменуо да се та промена догодила деведесетих када је „на један волшебан начин уведено суфинансирање студирања од стране тада владајуће гарнитуре“.

-У тим тренуцима државни буџет је био празан и преотперећен, а неки су закључили да га је најлакше напунити тако што ће се „ударити“ по родитељском џепу. Фамозно суфинансирање јесу идеја и легат Мире Марковић и Војислава Шешеља, а са тим легатом, где имамо парадокс да је студирање за некога бесплатно, а а за некога не, имамо до данашњег дана – рекао је професор Катић и нагласио да је на тај начин студентима угрожено основно право на образовање, уз напомену да „студенти имају право да дигну глас као што је то случај и у већини земаља западне Европе“.

Закључено је да је увођење намета школовања као буџетског терета родитеља прошло без јавне критике и велике полемике, јер су тада и друге друштвене вредности биле поремећене, али и да је тенденција модерног друштва да образовање буде бесплатно, као што је то у Немачкој, Норвешкој, Шкотској и многим другим уређеним државама.