Tрибина „Српско-бугарски рат 1885. године – узроци историјског неспоразума“, одржана је у понедељак 8. априла у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.
Српско-бугарски рат до сада је у приличној мери биo маргинализован у српској историографији. Међутим, он је веома значајaн за свеобухватно разумевање свих потоњих историјских стања и процеса који су пратили живот Балкана у наредних готово век и по од почетка и свршетка тог рата.
– То је занимљив али и изузетно значајан догађај када је у питању историја Србије и целог нашег региона. До овог догађаја дошло је у време владавине Милана Обреновића – рекао је аутор на почетку трибине и додао да је тај сукоб антагонизовао односе два, по многим параметрима, изузетно блиска народа.
Срби и Бугари су делили вековима исту судбину и у то време оба народа су била у османском ропству. Повезује нас и православна хришћанска религија, сличност језика, заједничка тежња ка слободи. Али, захваљујући управо рату из 1885, наши односи ишли су углавном силазном путањом. У свим ратовима у 20. веку, осим у Првом балканском, били смо оружјем окренути једни против других.
Шта је довело до тог сукоба? Шестог септембра 1885. целом Европом одјекнула је вест да је кнежевина Бугарска прогласила уједињење са кнежевином Источном Румелијом, обе у саставу Османског царства. Тиме су прекршене одлуке Берлинског конгреса и отворило се питање како ће се то одразити на Србију.
Већина српске јавности није имала ништа против уједињења, заступајући становиште да Србија не треба да се противи уједињењу, јер не полаже право на Румелију, нити у њој живе Срби. Уместо тога, сматрали су, као што су говорили Јован Ристић и радикали, да Србија треба да мобилише војску, да удари на Турску и узме део територије који се сматрало да треба да припадне српској држави.
Међутим, краљ Милан Обреновић није био истог мишљења. Знао је да би то било против воље великих сила, а, с друге стране, није сматрао добром околношћу то што после уједињења Бугарска постаје територијално и по броју житеља већа од Србије. Самим тим у борби за Македонију, Бугари би имали примат, а Србија, према Тајној конвенцији, не сме да се шири према Босни.
Пошто дипломатијом није успео да нађе решење, краљ Милан је сматрао да је једино решење – рат. Србија је објавила рат Бугарима 2. новембра 1885. године. Међутим, боље наоружана бугарска војска извојевала је победу на Сливници. Пошто су се велике силе изненађене војним успехом Бугара укључиле у намери да се потпише примирје, мир је потписан у Букурешту 17. фебруара 1886. године.
– Србија није у том рату претрпела никакву ни територијалну ни материјалну штету, али јесте моралну. Остала је љага на српском оружју и требало је да прође доста времена да би се она спрала – закључио је Граовац на крају свог предавања.
Остави коментар