Tрибина „Српски национални идентитет – регионална одређења“, одржана је у петак 8. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Љубиша Деспотовић.
Српски народ има прилично велику територијалну распрострањеност на подручју југоистока Европе – од Старе Србије, Косова и Метохије, Кумановске области, па до најсевернијих и најзападнијих делова наше земље и бивше Југославије. Управо због тога српски народ је попримио и регионална обележја.
Најзанимљивији је пример Босне и Херцеговине где је један исти српски народ развио два прилично јака регионална идентитета. Један је херцеговачки, а други је босански, и врло је занимљиво да до Брозовог времена БиХ није ни постојала као држава готово осам векова. Почетком 12. века последњи пут је била држава и називала се Крштена Србија. После тога то су биле две разједињене области које је касније окупирала турска империја све до Анексије и Берлинског конгреса. И данас у БиХ постоје та два изражена идентитета.
Ти различити идентитети, сматра Деспотовић, нормални су јер људи, напросто, попримају карактеристике тла, колективних утицаја, ранијих и нових цивилизација… Сличан пример је и у данашњој Црној Гори где, такође, постоји јак регионални идентитет српског народа.
– Међутим, уместо да ти идентитети послуже као регионално богатство националног идентитета који би се звао српски, они су послужили за индуковање процеса који је прерастао у србофобију, а потом и у мржњу према српском народу – рекао је Деспотовић.
Аутор је, потом, објаснио да се корени србофобије налазе у русофобији, а обе фобије имају корене у фобији од православља. Обе фобије, занимљиво је, настале су у време када ни Руса ни Срба није било у државном, политичком и идентитетском смислу у каквом постоје у последњих седам векова.
Механизам на основу којег функционише процес стварања фобија, које се касније генеришу у мржњу, почиње процесом дехуманизације целог једног народа, јер је лако обрачунати се у војном и медијском смислу с неким кога лишите људских својстава.
После дехуманизације наредни корак је демонизација, која према српском народу траје до данас и сваки пут се поново распирује у зависности од потребе политике. Трећи механизам је персонализација и она се најчешће ради преко владара.
– Читава ујдурма настала је од тренутка када су Срби у својој реалној политици покушали јасно да повлаче потезе који воде ка националном, територијалном, државном, правном, политичком, идентитетском, културном и језичком обједињавању. Од тог тренутка Аустроугарска, Ватикан, касније нацистичка Немачка, а потом Запад на челу са Вашингтоном гурају ове процесе до данас – закључио је Деспотовић на крају трибине.
Остави коментар