Одржана трибина „Кнез Павле Карађорђевићˮ

31/05/2017

Трибина „Кнез Павле Карађорђевићˮ, аутора и предавача мср Срђана Граовца, историчара, одржана је у среду 31. маја у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада.

На почетку трибине, Граовац је рекао да је Павле Карађорђевић (Санкт Петербург, 1893 – Париз, 1976) био аристократски интелектуалац и интелектуални аристократа, творац чувеног „Београда тридесетихˮ , велики државник, политичар, уметник, уметнички колекционар, заложник и заточник „европске културеˮ у Србији и Југославији између два светска рата, бриљантни полиглота, дипломата, „чувар мираˮ и опстанка Југославије, члан владарске династије, супруг, отац, али и „оглашениˮ. Данас је „стидљиво рехабилитованиˮ злочинац и „непријатељ народаˮ.

– Можда би резиме описа туробног живота кнеза Павла Карађорђевића било најсврсисходније почети писмом његовог пријатеља и сарадника Часлава Никитовића. Писмо некадашњег министра у Влади Краљевине Југославије, Никитовића, из 1967. године, упућено кнезу Павлу Карађорђевићу који је у том периоду, у статусу емигранта живео у Паризу, представља првокласно сведочанство о животу српске политичке емиграције расуте по свету након окончања Другог светског рата – рекао је Граовац.

Из овог обраћања, може се закључити да везе међу некадашњим сарадницима, упркос изгнанству у ком су живели, нису биле у потпуности прекинуте. Уочава се, такође, да они међусобно одржавају личне и пријатељске односе, али и контакте са другим угледним Србима у емиграцији. Такође, препознаје се да их је на окупу одржавало нешто више од познанства и приватних интереса, а то је била заједничка забринутост за судбину српског народа у комунистичкој Југославији.

– Данас пророчки звуче Никитовићеве речи у писму кнезу Павлу у којем он преноси своје виђење катастрофалног положаја српског народа у Југославији, при чему предвиђа сву ону трагедију коју ће Срби доживети деведесетих година 20. века. Посебно издваја тешку ситуацију на Косову и Метохији, али и у Македонији, Босни и Херцеговини и у Хрватској – подсетио је Граовац.

Он је, потом, навео да је бивши министар био свестан да је у том моменту Јосип Броз Тито представљао главни кохезиони фактор „друге Југославијеˮ и да ће његова смрт неминово довести до распада земље, али је у исто време уочио чињеницу да српске политичке структуре у земљи, за разлику од других (нпр. хрватских или словеначких) немају адекватан одговор на могућност поменутог развоја догађа.

Никитовић је у писму замолио кнеза Павла да се распита у француским политичким круговима о деловању хрватских сецесиониста, као и да путем сопствених или „личнихˮ контаката изврши утицај на кругове француских политичких и интелектуалних елита како би исте покушале да заштите српске националне интересе у ситуацији евентуалног распада Југославије.

Са данашње тачке гледишта, симптоматично је да се ова преписка води између два некадашња значајна дужносника предратне Југославије. Реч је о личностима које су од стране нових властодржаца у Београду проказане и осуђене као издајници и непријатељи народа, представници политичке и интелектуалне елите чија је имовина била конфискована, уз трајну забрану повратка у ту исту земљу, само неколико деценија касније, а упркос озбиљним годинама својих живота и даље се интересују за афирмацију националних и егзистенцијалних интереса сопствене нације.

Узевши у обзир дате околности настанка писма, Граовац је поставио питање – због чега се наведени кореспонденти и даље интересују за поменута питања на која, уосталом, готово и да нису више могли никако да утичу? Одговор је,сматра он, веома једноставан :

– Кнез Павле, Часлав Никитовић, Драгиша Цветковић и многи други предратни јавни делатници били су део тадашње српске националне елите. Представљали су елиту која је од обнове српске државности деценијама мукотрпно стварана, образована на престижним домаћим и страним школама и на тај начин припремана за обављање важних делатничких послова у развоју младе српске, а потом и југословенске државе – објаснио је аутор.

Наведене делатнике из области политике и културе, послератни комунистички револуционари окарактерисали као „великосрпске хегемонистеˮ, „националистеˮ, „издајникеˮ , „непријатељеˮ, „квислингеˮ, „злочинцеˮ , да би их на тим основама бесомучно прогонили до краја њихових овоземаљских живота.

Упркос свему, они нису могли остати неми на судбину свог народа, јер су, између осталог, васпитавани и у духу одговорности према државним и националним интересима свог народа. Суштински, овде лежи разлог њиховог интересовања за прилике у Југославији. Изграђена национална свест и осећај одговорности налагали су им да, без обзира на тешкоће у личним егзистенцијалним судбинама и околностима, на првом месту воде рачуна о интересима сопствене нације и сопствене државе.

– На тај начин, дело ових заточника и заложника свеукупног развоја српске нације и државе остало је да живи и после краја њихових овоземаљских живота – закључио је Граовац.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања