Одржана трибина „Дан заљубљених – Да ли су љубав и заљубљеност иста ствар?“

13/02/2019

Трибина „Дан заљубљених – Да ли су љубав и заљубљеност иста ствар?“, одржана је у среду 13. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. На трибини су о овој теми говорили: Жељко Ињац – главни уредник сајта Видовдан, Предраг Филиповић – медијски инжењер, и Филип Ђорђевић – психолошки саветник.

Отпочињући тему о љубави и заљубљености, а поводом сутрашњег Дана заљубљених (Валентинова), Ињац је подсетио да је тај празник почео да се слави у 15. веку код западних хришћана у Католичкој цркви. Исти светитељ се празнује и у Православној цркви 13. августа. Дакле, постоји у обе традиције.

     – Оно што не постоји ни у католичкој ни у православној традицији јесте однос према заљубљености. Појам љубави је познат у хришћанској традицији на којој је утемељена западна цивилизација. Само хришћанство проповедало је љубав као највећу врлину, а апостол Павле је написао Химну љубави. Међутим, разлика између те две емоције је велика – казао је Ињац.

     Заљубљеност као идеја у средњовековној хришћанској култури Европе, међутим, није позната. Код нас постоје песме о љубави, попут оне о Бановић Страхињи која говори да је љубав изнад витештва које је у то време представљало највећу врлину. Упркос томе, Бановић Страхиња је из љубави према својој жени превазишао и витешке кодексе, опростивши јој прељубу. Такође, Стефан Лазаревић написао је Слово љубве, али не постоји традиција величања заљубљености.

По виђењу психолошког саветника Филипа Ђорђевића, заљубљеност се код неких људи налази високо на лествици вредности. У западном друштву је то можда и круцијална ствар која се намеће када су у питању партнерски односи. Последњих деценија заљубљеност се проглашава главним „кривцем“ у партнерским односима. Сматра се да заљубљеност није пут у љубав него у – разочарање.

Медијски инжењер Предраг Филиповић навео је да се људи деле на класичаре и романтичаре. Романтичари воле да све снажно, емотивно и адреналински доживљавају, док класичари воле стабилност без пречестих и превеликих емотивних скокова и падова.

Према љубави, рекао је Филиповић, и према раду би у суштини требало да имамо исти однос. Наиме, ако волимо свој посао, он не може да нам узврати љубав, али је то нешто што волимо да радимо и доноси нам егзистенцијалну стабилност. Стари Грци су заљубљеност доживљавали као болест због њених симптома, а слично на њу гледа и савремена психологија.

     – Исти реципроцитет требало би да имамо према другој особи, али да не очекујемо да нам сваки дан буде сјајан, као што није ни на послу – објаснио је Филиповић.

    У нашем језику „љубити“ и „волети“ су две различите речи – „волети“ потиче од речи „воља“, а „љубити“ од корена речи „љубав“. На старословенском језику „љубљење“ је у суштини осећање.

     Трибина је завршена закључком: за разлику од заљубљености која је тренутна, еуфорична, представља неку врсту магије и може да се деси у секунди, љубав није магија. Она је реалност, она се гради, за њу је потребно време. Љубав је већа што се више даје. Ако заљубљеност временом не пређе у љубав, те везе по правилу пропадају.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања