ЕКСКЛУЗИВНО – ГОРАН ШАРИЋ на тему: „Порекло Албанаца” на Jутјуб каналу КЦНС

02/02/2021

Предавање Горана Шарића, католичког теолога и историчара, на тему: „Порекло Албанаца” можете погледати (2. 2. 2021) на Jутјуб каналу Културног центра Новог Сада.

Етногенеза, или настанак народа, у овом случају албанског, католички теолог и историчар, Горан Шарић, објашњава кроз њихов језик, историјске артефакте и мапе некадашњих граница народа.

Чист народ данас не постоји, јер је временом долазило до мешања и стапања народа, што је видљиво и у њиховом језику. Теорију да су Албанци потомци Илира први је заговарао шведски теолог Јохан Ерик Тунман још 1774. године. Аргументи који иду у прилог тој тези су да се албански језик говори на подручјима где су некад живели Илири и антички становници Балкана, да се албанско друштво темељи на племенској социјалној структури као и илирско, да су илирска места добила облик према албанским фонетским правилима и да многи имају значење у албанском језику и сл.

Шарић те тезе наводи као паушалне, поентирајући различитим писаним изворима у којима се Албанци (Арбанаси) наводе као мањина међу Србима у некадашњој српској средњовековној држави, тачније на простору Косова и Метохије. Поред бугарских и грчких, највећи број страних имена припадао је арбанашком становништву.

 

 

 

 

Коментари

др Милан Лекић др Милан Лекић

Горан Шарић с правом негира илирско порекло Албанаца. Ипак, међу набројаним теоријама (Ј. Тунмана, 1746-1778., Ј. Хана, 1811-1869) недостаје она немачког лингвисте Норберта Јокла који је истражујући историјску топонамистику и лексички фонд албанског језика закључио да су Албанци потомци Дарданаца. Урадио је то Шарић из разлога што је током свог претходног предавања, кривотворећи Л. Ц. Туберона етногенетски повезао и Србе са Дарданцима. Туберон, наиме, у делу пете књиге својих „Коментара...“ пише о ревносном односу Дубровчана према деспоту Ђурђу Бранковићу наводећи „да су они (Дубровчани) у оно време кад су Ђурђа, краља оних који обитавају на подручју Дарданије и Трибалије, као готово последњег наследника Стефана Немање Турци протерали из краљевства, те се заједно с породицом склонио у Дубровник, доневши са собом велику силу злата“ Commentarii de temporibus svis, Zagreb 2001, 97; превод стр. 95). Пошто је суштина мисије Шарићевих предавања о српској историји да фасцинантним причама о Винчи, Старчеву и Лепенском виру и Дарданији Србима избаци из главе Далмацију и њу сачува екслузивно за Хрвате, он прећутно прелази преко „Срба-Далмата који живе у Србији-Далмацији“, о којима Туберон пише на 25 места у својој књизи позивајући се на Скилицу, Ану Комнину, Кекавмена (сви 11. век). Но, то није довољно. Шарић наводи најстарији податак о Албанцима-Илирима код шведског теолога Тумана (1774), али прећуткује да је нешто раније и „теолог“ папа Бенедикт XIV први прогласио Хрвате Илирима 1754., како би Фарлатију омогућио почетак рада на историји Католичке цркве у Светом Илирику (Illiricum Sacrum), писаној из главе на основу веома оскудног историјског материјала и то по плану насталом у Српској-Илирској дворској канцеларији у Бечу. Наивно мисли господин Шарић да Срби не знају да су Срби пре свих осталих европских народа повезани са Илирима. Урадили су то најбољи познаваоци античке и средњевековне историје, Грци, тачније - Лаоник Халко(ко)ндил (1430-1470). Тај egregie latinis atque grecis litteris eruditum ("изузетан познавалац латинске и грчке литературе"), како се тада на Западу говорило о њему, у својим познатим "Доказима историје", за период од 1298-1463, први пут у повести је један народ са Балкана поистоветио са Илирима - Србе. О томе ни реч од Шарића, али су зато Срби научили да су Анте и Бабо илирска имена верујући Шарићу на реч, да су „носиоци куманске културе у сев. Албанији највероватније Црвени Хрвати“ (од чега је одавно одустала и званична хрватска историографија), али и да је Горан Шарић из Ријеке где се за „стани (заустави)“ користи илирско-чакавско – tore, због чега он од свих илирско-латинских речника са свог слајда „највише воли Белостенчев, јер садржи кајкавске, чакавске и штокавске речи“. Најблаже речено, неозбиљно од Шарића јер Срби знају да чакаваца нема на Јадрану, али их има у Озаљу близу и у Чаковц, на граници са Словенијом и Мађарском, где се још говори и кајкавски и штокавски. Зато је познати Пан-Слависта Ј. Крижанић (1618-1683) предложио озаљски говор као основу једног словенско-илирског језика, што је Белостенец искористио. Те озељске и Чакавце из Чаковца славонског у 19. веку ће Добровски и Копитар на папиру спустити у Истру и на острва и назвати Хрватима, због одбијања Словенаца да прихвате кајкавце као Хрвате, али и ппотреба „Илирског препорода Хрват“. И на крају, потребно је рећи и да у тумачењу италијанске хипотезе о пореклу Албанаца има грешака у Шарићевом излагању, јер Георгиос Манијакис није према Цариграду кренуо преко Епира, већ се бродовима искрцао близу Солуна, јер да јесте спречио би га би га Архонт Срба Стефан Војислав који је у то време био на челу великог устанка Срба против Ромеја и фази протеривања драчког стратега. Симпатичан је крај излагања Горана Шарића који нуди „компромисно решење“ за српско Косово „Мали Шенген“ и „инетегритетом Србије, а суверенитетом, дакле – признањем Косова”. Ако је и од чакавца много је: tore-tore господине Шарићу.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања