Друштвено-политички развој Срба у Војводини од Темишварског сабора до укидања аутономије

21/11/2018

Трибина „Друштвено-политички развој Срба у Војводини од Темишварског сабора до укидања аутономије“ одржана је у среду, 21. новембра, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.

Предавање је Савин започео поједностављеним објашњењем Аустрије као државе: није била држава у правом смислу те речи, није имала нацију. Бити Аустријанац у периоду Марије Терезије значило је бити лишен било каквих националних осећања, бити поданик одан Хабзбуршкој династији. То је значило бити Аустријанац.

Аустрија је функционисала кроз систем великих поседника (магната) који су контролисали одређене територије, а добијали су их најчешће за заслуге у рату. Племство, односно магнати, имало је дозволу да поступа према сељацима по својој вољи.

У Мађарској, почетком 16. века, уведен је закон по коме је дозвољено бичевање сељака. Тај закон био је на снази до 1848. године, а имао је рецидиве све до 1918. Као једну од занимљивости, Савин је навео да су се у Хабзбуршкој монархији говорили најпре француски и италијански, па тек касније немачки језик.

Говорећи о мањинским народима, Савин је објаснио да су они у периоду нових схватања – национализму и либерализму, покушавали да „конзервирају“ неке од старих царских привилегија. Срби су се тако током 19. века залагали да им се одрже привилегије које су добили за време Леополда и Велике сеобе.

– Најопаснији по монархију били су људи задојени пангерманизмом који су сматрали да Хабзбуршка монархија треба или да се укине или да уђе у савез са Пруском и осталим немачким државама – рекао је Савин.

     У 19. веку традиционални локални патриотизми (чешки, хрватски, угарски) почињу да прерастају у савремене национализме који су обично били територијално омеђени. Српски национализам био је нека врста феномена, јер није био базиран толико на територији колико на родољубљу.

Срби су живели на различитим територијама унутар Хабзбуршке монархије и изван ње на подручју Османске империје. У највећем броју, насељавали су подручје Војне границе која се простирала од Сремске Раче до Оршаве (данас место у Румунији).

     До Првог светског рата, за Србе у Угарској десиле су се две прекретнице – укидање Војводине и Благовештенски сабор, где су тражили територијалну аутономију: Банат, Бачку, Барању и Срем са Границом. Међу Србима су се појавиле две фракције –једна је сматрала да аутономију треба и даље тражити од Беча, а друга, предвођена Светозарем Милетићем, да у вези с тим питањем треба сарађивати са Мађарима.

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања