Др Стојковски о Ђурађу Бранковићу пред бројним Новосађанима

11/02/2019

Tрибина „Деспот Ђурађ Бранковић: последњи велики владар српског средњег века“, одржана је у понедељак 11. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски.

Бранковићи су, рекао је аутор на почетку предавања, највероватније потекли из Захумља. Први предак те династије био је војвода Младен, жупан Требиња и Грачевице, који се спомиње у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског. Младенов наследник и севастократор био је Бранко Младеновић, који је управљао облашћу око Охрида, а успон је доживео у време цара Душана.

Бранко Младеновић се, заправо, сматра родоначелником династије Бранковића. Најпознатији преци деспота Ђурђа Бранковића су његови родитељи Вук Бранковић, управитељ области Косова, и Мара Лазаревић, најстарија кћерка кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице.

Њихов најстарији син био је Гргур, који је постао монах Герасим и упокојио се у Хиландару, средњи син био је Ђурађ а најмлађи се звао Лазар. Ђурађ је у почетку био привржен деспоту Стефану Лазаревићу. Деспотско достојанство доделио му је Јован Седми Палеолог.

Разлози за сукоб у Цариграду између деспота Стефана и Ђурђа Бранковића нису разјашњени, али се најчешће наводило да је повод била Ђурђева потајна жеља да се придружи Сулејману, док је Стефан подржао Сулејмановог противника Мусу. Када се Стефан са Лезбоса враћао у Србију, чекале су га трупе Ђурђа Бранковића, али и Сулејманови ратници. Недалеко од Грачанице дошло је до чувене Трипољске битке 1402. године.

Године 1414. Ђурађ се оженио Ирином Кантакузином, потомкињом једне од најзначајнијих византијских породица. Пред крај живота је Стефан, који није имао потомака, 1426. године договорио са угарским краљем Жигмундом да прихвати Ђурађа као његовог наследника и деспота уз услов да се Угарима врате Београд и још неке територије.

Деспот Ђурађ Бранковић владао је Србијом у врло бурним временима. Притиснут између османске најезде која је и учинила крај српској средњовековној држави, ослањајући се час на Турке, час на Угарску, покушавао је да сачува српску државност што је више могао.

У његово доба Србија је доживела и последњи привредни успон и узлет, захваљујући рудницима. Деспот је изградио и Смедерево, последњу велику српску престоницу пре пада под Турке.

     – У широј јавности неправедно запостављен, деспот Ђурађ Бранковић и његово доба представљају важну етапу у развоју српске средњовековне државе – закључио је на крају трибине др Стојковски.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања