Предавање Горана Шарића на тему „Чија је дубровачка књижевност?“ (17. 2. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Да ли је дубровачка књижевност хрватска или српска? – питање је којим Горан Шарић отвара најновију трибину, наглашавајући да је ово тема која у последњих стотинак година није обрађивана на адекватан начин, као и то да „ово предавање нема цену“. Држећи се чињеница посведочених у историјским и књижевним изворима, како српским и хрватским тако и оним страног порекла, Горан Шарић разобличава заблуде које су се вековима слагале једна на другу и тако градиле сведочења пристрасних и често неподобних проучавалаца. Шарић се нарочито осврће на „србофобни део хрватске елите“ који својим ставовима загађује јавни простор, са изјавама попут оне да се српска култура темељи једино на ракији и гуслама. Велики део предавања посвећен је дискредитацији масовно дељене фотографије која указује на то да је хрватска култура у свим сегментима старија од српске. Шарић наводи да је овакав корак неопходан, будући да су друштвене мреже „ново бојно поље“ и да је потребно позабавити се раскринкавањем општеприхваћених ставова који се темеље на лажима потеклим од недовољног познавања историјских чињеница.
Како би се дошло до одговора на питање постављено у наслову, потребно је одгонетнути енигму која се тиче језичког аспекта, што Шарић илуструје примерима из разноврсних списа који сежу вековима уназад. Ови документи сведочанства су о заједничком језику и потврде о његовом раслојавању под различитим утицајима. Колико далеко иде језичко питање и својеврсно „својатање“, доказују поступци попут оног о додели лингвистичке награде за нове хрватске речи и потреба за „титлањем“ серије „Луд, збуњен, нормалан“. Заблуде које се притом образују иду од тога да је Вук Караџић украо хрватски језик и назвао га српским, преко тезе да су српски и хрватски два потпуно различита језика, до навода да је хрватски посрбљен у Југославији – што су заступања која се, у најмању руку, међусобно искључују. Нарочиту пажњу Шарић посвећује хрватском интелектуалцу црногорског порекла који је изјавио како је најпогубније бројање употребе речи „хрватски“ и „српски“ у старим списима, илуструјући на бројним примерима како је ова теза тачна, али не на начин који је поменути господин замислио – јер се упуштањем у такву работу открива да је реч „српски“ готово стотину пута више употребљена од речи „хрватски“ (само три пута). Шарић наводи како је кључ дубровачке књижевности Косовски бој и да је време да коначно почнемо заједно да градимо, уместо што настављамо да рушимо, цитирајући речи академика Милана Решетара да су „Срби и Хрвати један народ под два имена […] али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увијек српски“.
Остави коментар