Предавање политичког аналитичара Лазара Слепчева на тему „О личној власти у новом веку“ (01. 07. 2020.) може се погледати на званичном Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Одувек је група имала потребу за вођом, за предводиником, за неким ко ће преузети неку врсту одговорности за функционисање целокупне заједнице. У модерним демократским друштвима чест је случај да се демократски вођа трансформише у ауторитативног диктатора, властодршца.
Лазар Слепчев је овим предавањем желео да укаже на сегменте преласка из средњовековне у нововековну епоху. Реч је о најдинамичнијем периоду људског рода у погледу иновативности друштвених концепата и свих промена и трансформација које је окоштали средњи век морао да доживи како би се као нека врста нужности појавила епоха новог века која је изнедрила тзв. грађанску епоху, а која је касније изнедрила грађанско друштво – концепт који у мањој или већој мери и данас живимо.
Нова епоха робну размену ставља ван снаге и концепт индустријализације преузима примат. Откриће нових светова има велику улогу због потребе за трговином и освајањем нових континената. Превасходно, потреба да се до Индије дође пловним путем довела је до открића Америке. Све се више улаже у поморство и стварају се државе које постају озбиљне поморске силе, а то су пре свега Шпанија и Португалија, док касније примат преузима Холандија, а у највећој мери Енглеска која је најдоминантнија поморска и војна сила тог доба.
Развојем трговине све мање се поклања пажња пољопривреди у феудалном концепту. Државе у којима се запатио протестантизам почеле су јако брзо да напредују, док су оне у којима је контрареформација преузела превагу (Аустрија, Италија, Шпанија) временом почеле да заостају. У превасходно католичким државама трговином су се бавили јевреји и протестанти.
Политика лишена потребе за моралношћу добија нови субјективистички моменат, прилагођен духу тог времена. Сви чиниоци нове епохе доводе до новог концепта власти који политичка теорија одређује као апсолутну монархију – концепт условљен углавном економским чиниоцима. Успешне апсолутистичке државе су биле оне које су углавном имале велике територије и велики број становника. Кроз нови концепт убирања директног царског пореза, где је апсолутни монарх директно могао да управља влашћу, а за такав подухват била је потребна утемељена администрација државног чиновништва. Већ у том периоду почиње оно што ми данас препознајемо као државни апарат – бирократија. Нови дух времена условљавао је нови концепт војске и дао је убрзање свим сферама живота и потребу за динамичнијим међународним односима.
Остави коментар