20. век – сенке над Србијом

21/12/2017

Предавање историчара Милована Балабана под називом “20. век – сенке над Србијом” одржано је у четвртак, 21. децембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

Дешавања у 21. веку су умногоме условљена догађајима из претходног, 20. века. На основу тих догађаја стиче се утисак да је Србима прошли век био поразан. Најпре због тога што су своју модерну државу, изниклу на устанцима Карађорђа и Милоша почетком 19. века, као и државотворном политиком током истог века, утопили у неизвесност велике заједнице Јужно-Словенских народа, која од 1929. године и званично носи име Југославија.
Балабан је истакао да услед сложености, али и битности за осветљавање нових националних путоказа, наша интелектуална и духовна елита се бави тумачењем прошлог века, а закључци које изводи су често опречни и различити.
Није, међутим, све било лоше у две Југославије, настале као продукт великих сила – прва и као воља српске елите, а друга својим уређењем и свеукупним конструктом више наметнута Србима. Штавише, оне су схваћене као решење српског питања и коначно уједињење народа у једној држави. Ипак, тај оквир је био нешто страно српском схватању народа и нације, српском духовном искуству и заветном опредељењу.
​Краљ Петар Први Карађорђевић, унук Вожда Карађорђа, владао је Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до своје смрти 1921. године. Владао је по Уставу, био је уставни монарх из убеђења и није имао готово никаквог утицаја на политичка збивања. Било је мишљења да је чак био и марионета завереника. Краљ Петар Први Ослободилац, међутим, имао је снажну харизму, што Балабан приписује чињеници да је то била последица искуства стеченог на Западу на основу којег је могао да, као човек у зрелим годинама, јако добро разуме свој народ кога се током боравка у иностранству и ужелео.

Балабан је популарност краља Петра у свом народу упоредио са популарношћу коју је имао патријарх Павле. Обојица нису директно одлучивала о неким догађајима, али су их Срби слушали са великим уважавањем. Поштовање народа према свом краљу најбоље се осликавало уочи битке на Колубари, када је краљ Петар Први посетио војнике. Међу око 400 хиљада мобилисаних војника, само десетина њих били су професионални војници.
Чика Пера, како су га од милоште звали, обратио им се речима: “Децо моја драга, ви сте се заклели краљу и отаџбини. Ја вас ослобађам заклетве дате мени, али заклетве отаџбини не могу да вас ослободим“. Из свих војничких грла заорило се „Живео чика Пера!“.
Балабан је казао да, као по некаквом благослову, уочи Првог светског рата, у јуну 1914. године, краљ Петар одрекао се власти због болести, а регент је постао краљ Александар Ујединитељ. Мада је на власти био до своје смрти 1921. године, није имао утицаја на турбулентне догађаје који су уследили.
На крају, аутор трибине је рекао да је Јосип Броз Тито био човек који је имао утицај на Западу и Истоку, али 1948. година означава крај, а не почетак сукоба са Стаљином, где се он коначно окренуо Западу. У „пројекту“ Југославија практично је доминантан био хрватски и словеначки фактор, који је владао до краја те Југославије, а састојао се у томе да се држава константно дезинтегрише, што се видело у Уставу из 1974. године када је Југославија постала конфедерација, а поготово 1990. године када су се државе отцепиле. То је потврда да је већ негде у Другом светском рату постављен основ за касније осамостаљење и отцепљење и стварање хрватске и словеначке државе и разбијање Југославије.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања