Predavanje o ljubavi, vezama i braku u Kulturnom centru Novog Sada

31/05/2013

U okviru serije predavanja „Psihopolis – ljubav između literature i psihoterapije”, psihoterapeut dr Zoran Milivojević ugostio je profesorku Filozofskog fakulteta, dr Jelenu Šakotić-Kurbaliju, psihologa i psihotarapeuta. Predavanje koje je upriličeno u četvrtak odnosilo se na temu „Ljubav, veze, brak“, a kao osnovno pitanje nametnulo se ono : Zašto ljudi uopšte stupaju u veze i partnerske odnose? Prema rečima dr Jelene Šakotić-Kurbalije, ljudi imaju urođenu potrebu da su sa nekim, kao i da razvijaju bliskost u odnosu na onog drugog, te čak, kako objašnjava Šakotić-Kurbalija, već od malih nogu čovek razvija misao o tome da u svom procesu življenja ne želi da ostane sam, bez povezanosti sa onim drugim. 

– Znači beba je objektivno potpuno zavisna od nekih odraslih koji se brinu o njoj. U zavisnosti od toga na koji način ona ostvaruje afektivnu zavisnost od odraslih, na prvom mestu to je majka, od toga negde zavisi i

kasnije kako će ta osoba tragati za samom ljubavlju, a i u kojoj će meri tražiti smisao u simbiozi sa nekom drugom osobom- rekla je ovom prilikom dr Jelena Šakotić-Kurbalija. Ona je napomenula da je ovaj odnos u samom početku bebinog života nešto što se manifestuje kako prirodno. – Međutim, kasnije, kada kao odrasli tragamo tog nekog drugog koji će nas dopuniti, onda to ne može biti odnos ljubavi, i mi na taj način otpisujemo delove sebe. To dakle znači da to ne može biti odnos ljubavi, već je pre to neki odnos zavisnosti. To je nešto što zapravo nije ljubav, a u partnerskim odnosima mi zapravo tragamo za putem kako bismo realizovali svoju predstavu ljubavi. Kako bismo se osećali potpuno kompletnim i zadovoljnim- rekla je d r Šakotić-Kurbalija.

Psihotarapeut, dr Zoran Milivojević, objasnio je da je upravo ovaj model odnosa ključan i za kasnije poimanje ljubavi, ali i za pomešanost našeg osećaja ljubavi koji uglavnom ne razlikuju ono što je ljubav i ono što je zaljubljenost. – Jedan deo onoga što ja doživljavam kao svoju misiju jeste da pokažem ljudima kako postoji velika razlika u psihološkom smislu između zaljubljivanja i ljubavi. Ljubav je zasnovana na emocionalnoj vezanosti, odnosno psihološki mehanizam je emocionalno vezivanje. A kod zaljubljivanja mehanizam je idealizacija, dakle nešto sasvim drugačije. I zaljubljenost i ljubav se slično osećaju, zato mi kad gledamo naš doživljaj nemožemo to baš jasno da razlikujemo. Osim po intezitetu, pa stoga pravimo jednu grešku pa mislimo da je zaljubljenost onako najintezevniji oblik ljubavi i često mislimo da je zaljubljenost prva faza ljubavi, pa se onda zaljubimo i očekujemo da krene ona sledeća faza koja je ljubav. Međutim, to ne ide baš tako- kaže Milivojević. On dodaje da je priča o ljubavi, kroz prizmu vezanosti između deteta i roditelja, pre svega majke, zapravo jedna evolucijska priča. 

 

– Kod ljudi je to onaj period od prvih 12. godina života, gde se o njemu brinu, pre svega to čini mama, ali i tata. To da smo mi kao deca zavisni od naših roditelja stoji i u samoj definiciji deteta jer ono se uzima kao biće koje je nesposobno za samostalni život. Ako je ljubav od roditelja bila kvalitetna, onda dete kad odraste traga ta takvom ljubavlju. Često nas upravo to kako su naši roditelji, odnosno kako je naš roditelj istog pola voleo onog roditelja suprotnog pola, i kako voli nas, obelažava. Ako smo zadovoljni tim, onda taj odnos ponavljamo, a ako nismo zadovoljni onda fantaziramo, i gledamo modele oko nas. Ono što je jako važno pitanje jeste razlikovanje ljubavi kao takve od koncepta ljubavi . Tu nastaju konflikti, i jako je lekoviti ako razdvojimo te dve stvari. Nekada je to nešto čega ljudi nisu svesni, jer često ono što smo dobijali od roditelja, tražimo sad i od partnera, a to nije realno – zaključio je Milivojević.

 

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=JJWaa8cAaDU[/youtube]

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja