Први помени фрушкогорских манастира

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Српски православни манастири на Фрушкој гори представљају до данас вероватно најзначајније центре културе и духовности на подручју Војводине. Њихова историја је бурна и занимљива, као уосталом и прошлост целог овог подручја. Највећи број манастира обновљен је у XVIII веку када је окончана епоха османско-хабзбуршких ратова, али, питање најстарије историје и првих помена фрушкогорских манастира остаје отворено.

Извесно је да се скоро сви манастири спомињу први пут у османским пописима, изузев најстаријег и најугледнијег – манастира Крушедола. Као што је добро познато 1508. године деспотица Ангелина Бранковић, те њен син владика Максим (световно име Ђорђе) и деспот Јован су од браће Јакшића добили погодно место и уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја саграђен је први фрушкогорски манастир Крушедол, посвећен Благовештењу. У манастиру Крушедолу похрањене су биле и мошти светих сремских Бранковића. Неки историчари, поглавито старији, су сматрали да је ту владика Максим преместио и седиште митрополије из Београда, а како би сузбио и деловање Охридске архиепископије која је ширила јурисдикцију по читавом Балкану, особито српским земљама. О овоме, као и о многим другим подацима о раној историји фрушкогорских манастира, нема изворних потврда. У Крушедолу је умро Максим Бранковић 18. јануара 1516. године, док га је мајка надживела четири године и преминула 30. јула 1520. године. Два столећа су њихове мошти почивале у манастиру, док нису Турци, после битке код Петроварадина 1716. године, спалили и ове вредне реликвије, као и сам манастир.

У овом манастиру била је и врло богата библиотека. Према древним описима манастирске библиотеке у њој су били похрањени и списи византијских историчара, те се тако у Крушедолу чувао и примерак Хронике Георгија Хамартола, затим Хронику Јована Зонаре, потом и један препис романа о Варлааму и Јоасафу, као и копију Палеје, те важан правни спис Синтагма Матије Властара. До данас у Музеју Српске православне цркве у Београду похрањено је неколико књига које су у неком тренутку припадале манастиру Крушедолу у доба владике Максима Бранковића. Најстарија потиче из 1350 – 1360. године, а поред четворојеванђеља и других богослужбених књига занимљиво је издвојити једну компилацију житија руских светитеља. Крушедол је, дакле, од самог настанка, још у време последњих деценија средњовековне угарске краљевине био прави центар Срба те значајне земље.

Постоје и неки непотврђени подаци о ктиторству Бранковића и над неким другим фрушкогорским манастирима, попут Старог Хопова. Међутим, о изградњи овог манастира, као и других на Фрушкој гори има много контрадикторних и збуњујућих информација, које су потекле из пера старијих историчара или црквених писаца. Стога су у повезницу фрушкогорских манастира уткане бројне легенде и предања.

Старо Хопово је, према историји манастира из 1874. године, коју је написао игуман Иринеј Радић, подигао Максим Бранковић. Житије његове мајке Ангелине такође наводи да је Хопово подигнуто пре Крушедола. Међутим, за ктиторство Бранковића над овим, као и неким другим фрушкогорским манастирима недостају поуздани савремени историјски извори. Иринеј Радић је сматрао да је владика Максим Старо Хопово подигао још као световно лице. Према њему, манастир је утемељен вероватно још у доба краља Матије Корвина, могуће већ 1486. године, што је сасвим произвољан податак, као и онај да су се у њему већ тада налазиле мошти Светог Теодора Тирона, које су у нову цркву Светог Николе пребачене 1576. године. Иларион Руварац је, пак, тврдио да је овај манастир подигнут између 1496. и 1502, али и да већ између 1555. и 1563. године мошти Светог Теодора Тирона су похрањене у овом манастиру. Најстарије датирање овог манастира јесте предање по коме је он настао чак и у време деспота Стефана Лазаревића. Чак се неутемељено наводи и да је Свети Никола био слава Бранковића, због чега је и подигнуто Хопово посвећено овом светитељу.

Још један манастир на Фрушкој гори се приписује деспоту Јовану Бранковићу и то је Привина Глава. Према једном натпису, тај манастир би саздан ва лето Господне 1496, када је деспот Јован са братом архијерејем српским Максимом подигао овај манастир. Овај натпис се каже да је нађен на неком камену приликом откопавања темеља за нову цркву. Из истих година је наводно и манастир Раковац, саграђен 1498. године, од стране коморника деспота Јована, Раке Милошевића. Међутим, први поуздани подаци о овој фрушкогорској светињи потичу из првог турског пописа из 1546. године.

Чак и неки мађарски историчару истичу да се манастир Јазак наводи такође као василијански манастир, односно православни и у коме се помиње калуђер Лаврентије 1522. године који се потписао на једном рукописном триоду који се данас чува у Кијевској библиотеци. Постоји још записа о другим манастирима. Игуман Теофило, проигуман Василије, јеромонаси Акакије, Исаија, Евгеније и Авакум са монасима Прокопијем, Иларионом и Висарионом побегли су наводно из Жиче у Срем и на месту старе цркве Светог Николе зване Реметска подигнут је манастир Шишатовац посвећен празнику Рођења. Ово је податак из Свитка завештателног који се налази у олтару и који датира 1520. године овај догађај. Међутим, извесније је да су манастир ипак саградили монаси у периоду између 1545 – 1550. године, дакле већ у османском раздобљу. Имена игумана Теофила и друге двојице поменутих монаха се помињу у једном турском документу из 1540. године, када је дозвољено да се оправи неколико келија.

Постоји предање да је Кувеждин заједно са Шишатовцем основао Стефан Штиљановић (1503 – 1515). О томе постоји спомен у једном запису са краја XVII века који се налази на шишатовачком рукопису Слова Св. Јефрема Сирина. Ово предање о настанку манастира Светога Саве, односно Кувеждина није сачувано нигде другде и можда је нека легенда која је у то време већ била жива. Манастир је засигурно постојао у првој половини XVI века, а индиректни подаци се могу црпети из турских списа. Постојање манастира половином XVI века сведочи и Минеј манастира Свете Тројице за јун где се каже да је овај спис настао у манастиру Светог Саве 7077. године (од стварања света по византијској ери), односно 1569. године после Христа. Постоје записи и натписи на још неким књигама са краја XVI века.

Касније ће, током векова, заживети многа предања о подизању фрушкогорских манастира која ће се везивати чак и за Немањиће, као и кнеза Лазара Хребељановића и дакако за сремске деспоте Бранковиће. Тако постоји традиција да је Гргетег подигао можда Змај Огњени Вук, тј. деспот Вук Гргуревић, а можда и Гргур Бранковић по неким старијим претпоставкама и наводима. Врдник – Раваницу је наводно подигао архиепископ Максим, а, како неки старији шематизми наводе неки кажу и Лазар кад је владао Сремом и Мачвом. Будући да су доцније мошти кнеза Лазара уистину почивале у Врднику, јасно је порекло овакве летописне традиције. Бешеново има свог наводног ктитора у лику краља Дагутина, јер постоји крст из 1297. године, и каже се да на њему пише манастир Бешенове. Посвећен је овај манастир, према тим предањима, Св. Архангелу Михаилу, слави Немањића. У српској традицији низ празника се везује као некаква крсна слава Немањића, али о томе нема података.

Сви ови примери, али небројени други, упркос чињеници да нису у складу са историјском истином и релевантним научно проверљивим изворним подацима, показују да је традиција о манастирима на Фрушкој гори била веома жива. Старина манастира и култ који су српски предводници у Угарској, али и Немањићи, те Лазаревићи имали међу српским живљем под османском и хабзбуршком влашћу речито су сведочили о очувању српског идентитета.

Но, већина манастира Фрушке горе је ипак настала у османско доба, када се јављају први помени у дефтерима, односно пописима које су Турци спроводили на тлу целе царевине, па и Сремског санџака. Први такав дефтер за Сремски санџак је из доба султана Сулејмана Величанственог и датира се у 1545 – 1548. годину, а други је око две деценије млађи и потиче из доба султана Селима II. Што се манастира у Срему и посебно на Фрушкој гори тиче немало је занимљивих информација у првом дефтеру. У околини (данас Сремских) Карловаца бележе се Варосава и Буковац, као и још један манастир – Св. Арханђел манастир уписан као Воросово. Данас је то део Карловаца и потес Манастириште, можда је ту ишчезли манастир. У атару села Ривице постоји локалитет Воросово али нема трагова који указују да је била црква раније. Око Буковца, пак, постоји Манастирски брег и потес Цкрвиште, али других прецизнијих података нема. Трећи манастир на овом је могуће да је Кувеждин, будући да се наводи у дефтеру као Куарашин, а да су неки стручњаци мислили да је Ђурашин. Како је Кувеждин настао касније овај податак остаје сасвим нејасан, а оригинални османски дефтер је нечитак.

У нахији Варадин уписани су манастири Раковац, Тиди и Баноштор. За овај последњи није сигурно да ли је био бенедиктински, односно римокатолички за време турских освајања или је раније још прешао можда у руке православних монаха. У околини Раковца постојао је током средњег века и византијски манастир, као и бенедиктински. Ово је прво сведочанство о српском православном манастиру који постоји и данас. Шуљма, затим Мунтаљ/Матуљ и Стејановци су три непозната манастира која овај дефтер ставља у нахију Гргуревце. Шуљму, односно Шуљам би можда требало довести у везу са самостаном у Манђелосу, према неким несигурним претпоставкама. Овај манастир из османских дефтера био је посвећен Светом Димитрију, али је његова судбина непозната. Вероватно је нестао у вихору сталних ратова. Мунтаљ би можда требало убиковати код Бешенова, док манастир Стејановце извесно треба тражити у околини истоименога села. Уз њих ту су и два добро знана – Ремета, односно Шишатовац, који се тако наводи и брка због села Велика Ремета које се ту налазило, као и манастир Бешеново. У нахији Ириг пописани су Старо и Ново Хопово, а по први пут се сигурно као постојећи наводи манастир Гргетег, те добро познати велики Крушедол, наведена је у овом дефтеру и Реметица, што је изгледа манастир Мала Ремета, као и Jaзак који је можда постојао и пре, али није сигурно.

У другом опширном пописном дефтеру, насталом у доба Сулејмановог сина и наследника Селима II (1569 – 1570. вероватно), наведено је више фрушкогорских манастира. Прва два манастира споменута у овом пописном дефтеру за Сремски санџак су Прибина Глава чији је игуман Максим и Свети Никола у Липовици, односно Ђипша. У нахији Гргуревци су уписана четири манастира. Први је манастир Светог Ђурђа у селу Стејановци, а за њим и манастир Светог Димитрија у селу Шуљам. Они су дакле најмање две до три деценије сигурно постојали и функционисали. Следећи је манастир Шишатовац, уписан као Стефан Шкилатовић или Шишатовић и ово је врло рано сведочанство веома великог култа Светог Стефана Штиљановића у окриљу цркве, која га је врло брзо канонизовала. У овом опширном пописном дефтеру уписан је и манастир Петковица, односно Света Петка код села Велика Ремета, када почиње историја ове светиње. Помињано Воросово код Карловаца, као и манастир Врачи у Раковцу су нотирани у Варадинској нахији, а Кувеждин и Бешеново у нахији Черевић. У Воросову је по свему судећи боравио и калуђер по имену Херак. Највише је манастира пописано у нахији Ириг. То су Старо и Ново Хопово, Крушедол, Гргетег, Јазак (тачније село Јазак са манастиром Свете Марије) и Мала Ремета. Помиње се и манастир Свети Јован у Врднику одакле су се калуђери разбежали кад су требали да плате дажбине, али је један становник села Купиника, Пејо, понудио 3000 акчи царској благајни. У нахији Земун уписан је манастир Фенек што му је и први помен у историји. У нахији Купиник, са друге стране, постоји у доба овог пописа манастир Витојевница, посвећен Благовештењу.

Сви познати фрушкогорски манастири се наводе у овим дефтерима, сем Велике Ремете и Беочина, а Врдник и Фенек се наводе само у оном из 1566 – 1568. године, док их у ранијем дефтеру нема. Крушедол се као први и најстарији дакако изузима, о њему су извори много старији. Како у првом дефтеру недостаје нахија Илок, односно тај део је изгубљен, не знамо поуздано да ли је спомињао можда манастире Ђипшу и Прибину Главу, што би њихову повесницу померило за минимум две деценије. Око Кувеждина постоји нејасноћа која нажалост до данас није разјашњена у науци. Што се Буковца, Баноштора и Тидија тиче, постоје индиције, посебно за Баноштор и Тиди. јер су то стари римокатолички самостани који су временом прешли у руке православних монаха. У Баноштору је вековима пре егзистирао бенедиктински самостан, а Тиди би могао бити негдашњи фрањевачки конвент. Међутим, између два пописа тих манастира нестаје са историјске сцене. Од ишчезлих манастирских здања вреди поменути манастир Свете Атанасије код Прњавора, који је био женски манастир Велике Ремете и чији су остаци још видљиви 1839. године. Део моштију Свете Анастасије Римљанке (мученица заправо из Сирмијума) је изгледа почивао у том манастиру и касније преко манастира Врдника, кивот са њеним моштима је пренет у Јазак где је и данас.

Доба након обнове Пећке патријаршије 1557. године представља период када је српска црква у промењеним околностима, под османским игом, ипак доживела стабилизацију, па чак и напредак. Настанак фрушкогорских манастира сведочанство је значајног присуства Срба у Срему и њиховог истрајавања да се и под турском влашћу очува идентитет и вера.