Милош Зубац: Поезија- музика сама по себи

query_builder

 

У сусрет фестивалу “Поезика” који се други пут одржава у Културном центру Новог Сада,  6. и 7 јуна, а који има циљ да промовише поезију и музику као целину, КЦНС је попричао са уметничким директором овог фестивала, Милошем Зубцем кога смо питали о фестивалу и где он види поезију данас и младе људе који је стварају.

 

КЦНС: Смисао и порука коју носи фестивал „Поезика“ 

Милош Зубац: Поезика је кованица за јединство поезије и музике. Тај је природни склад увек постојао, од памтивека, преко средњег века, до новог века. Рецимо, Хомерови стихови и скандинавски епови, англосаксонске јуначке песме, Шекспир с појединим драмама, Немци и Французи с трубадурском и минстрелском традицијом. Простор на којем вековима трајемо, пребогат је баштином усменог песништва, лириком која се пева и чува у памћењу колектива. У народу је стих увек био нераздвојив од мелодије. Не морамо даље од тога, а одемо ли даље – ето нас у свету фолка, блуза, кантауторства и рокенрола. Ту је и смисао овог фестивала. Подсећање на једно старо јединство и свестан повратак тим коренима. Притом, наш фестивал је жанровски флексибилан. Усредсређен је на стваралачку личност, на ауторство, став и информацију која се емитује на сцени. Форме су разноврсне, а битно је да садржај буде универзално вредан. Онда имате и поруку фестивала.А она је у препознавању, откривању и афирмисању оних који носе поруку.

 

КЦНС: Фестивал „Поезика“ окупља кантауторе из региона, који имају своју публику и познати су јавности. Да ли је овај фестивал изнедрио нове кантауторе и на који начин ће им помоћи око афирмисања?

Милош Зубац: Имамо конкурс за посебне актере фестивала. На та врата већ је ступило преко четрдесет кантаутора и кантауторки, у само две године колико Поезика траје. Људи су тако сазнали једни за друге. Самим тим, ми смо испунили сврху фестивала. Хоће ли се они афирмисати и стећи медијску препознатљивост, не знамо. Треба штошта да се поклопи, имајући у виду кантауторски израз за који су се определили. То вам је помало аскетска дисциплина. Не привлачи масовну пажњу. А дара ови млади аутори имају довољно, показали су то својим песмама…

 

КЦНС: Поезија некад и сад. Како видите поезију у Србији? 

Милош Зубац: Данас је писање поезије пракса многих, некада је то било привилегија одабраних. Сада песници бирају да се баве поезијом, а раније је поезија некако сама бирала песника. Неупоредиво више се пише, него што се чита, а не тако давно, било је обратно. Долазим из песничке породице и довољно дуго памтим. У мом детињству било је то другачије, а камоли у детињству мојих родитеља или њихових родитеља. Те су промене природне.Продукција песничких књига у Србији управо је огромна, али није то лоше само по себи, нити је добро. Просто је тако. Све се мења. Догодио нам се Лотреамон. Талента свакако има једнако у људима, само је другачије организован и подељен на више корисника. Немамо више песничке монолите, изузев неколико бардова који су још међу нама, у физичкој манифестацији, али их мало ко региструје као присутну и потребну свест и вредност.

Недавно сам на сајму књига у Београду застао испред великог паноа с фотографијама Десанке Максимовић. Помислио сам, колико нам данас недостају такве личности. То је поезија некад и сад. Бивање и недостајање.

 

КЦНС: Пре тачно 26 година, група „Болеро“ посветила је албум Јесењину, њихове песме су красиле његови стихови прозе и лирике. Да ли такве песме млади више воле да слушају или читају?

Милош Зубац: Зависи од паковања и од духа времена. Када читате великог песника, спонтано усвајате музичку спиралу унутар самих стихова. Не треба вам музичких додатака, јер поезија, ако је добра, јесте музика сама по себи. Зато многи покушаји музичке транспозиције нечије лирике у ужем смислу – не заврше добро. Опет, имате данас бендове и ауторе који умеју од великих модернистичких песника с почетка двадесетог века, да направе једнако вредан, узбудљив, савремени музички израз на сцени. Тако данашња младеж може сасвим другачије, а једнако свеже, да перципира једног Ујевића, Матоша, Шимића , Шантића или Црњанског…

 

КЦНС: Будућност фестивала „Поезика“?

Милош Зубац: Ако је до Креативног тима Поезике, до малог тима чаробњака који стоји иза овог фестивала, а именоваћу двоје – Наташу Пајовић и Милоша Дробњаковића – будућност је добра, лепа и донеће нам нове сусрете, повезаност и креативну сарадњу у региону. Поезика је у основи једно заједничко стваралачко искуство које окупља сродне душе и може у тој саборности да се шири као што се шири овај свемир из којег сви исходимо. За сада имамо институционалну потпору, подржали су нас Културни центар Новог Сада и Министарство културе и информисања Републике Србије. Без њих, ово не би ишло. Буде ли такве подршке и убудуће, фестивал ће у најлепшем испунити своју судбину. Повезаће људе.

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language