Заузми позу – читај Љосу!

query_builder

Марио Варгас Љоса синоћ пред 1200 читалаца у Новом Саду Заузми позу – читај Љосу!

Не дешава се често да фестивал промени свој слоган, нарочито ако је он добар. Међутим, Међународни фестивал прозног стваралаштва „Просефест“ Културног центра Новог Сада, чији је слоган „Заузми позу – читај прозу!“ је поводом гостовања Марија Варгаса Љосе, пресловио слоган и он је синоћ, специјално гласио „Заузми позу, читај Љосу!“.

Након што су награду „Милован Видаковић“ добили велики светски писци као што су Ђерђ Конрад, Клаудио Магрис, Давид Гросман, Алберто Мангел и други, уређивачки одбор је одлучио да специјалну награду „Милован Видаковић“ додели и Љоси.
„Наравно, сматрамо да је Марио Варгас Љоса учинио част фестивалу „Просефест“ што ју је са задовољством примио“, изјавио је Недељко Мамула, уредник „Просефест“-а.

-Марио Варгас Љоса пише са страшћу врхунског професионалца, а као Латиноамериканац не може да затвори очи пред свим неправдама које доживљава његов континент. Дубоко верује да књижевност може да мења стварност или да барем утиче на промене. Својим политичким ставовима, такође изазива страсти још од оног упозорења свима да је књижевност ватра. Потпуно се слажем с њим да је „књижевност братство људске различитости“ јер подједнако узбуђује и мушкарце и жене свих религија, раса и друштава, истакао је синоћ у препуној сали Српског народног позоришта, пред више од 1200 људи, професор др Далибор Солдатић, шеф катедре за иберијске студије београдског Филолошког факултета, представљајући перуанског писца Марија Варгаса Љосу који је у Србију дошао на позив „Лагуне“, издавача који је од 2008. године објавио 12 Љосиних књига, укључујући и његове мемоаре „Риба у води“ објављене пре десет дана.

Управо је професор Солдатић, који је својевремено докторирао на тему теорије романа Марија Варгаса Љосе, нобеловцу уручио и специјалну награду „Милован Видаковић“ Међународног фестивала прозног стваралаштва „Просефест“ који организује Културни центар Новог Сада (заједно са Филозофским факултетом Универзитета у Новом Саду и Српским народним позориштем суорганизатор синоћњег догађаја).

У име читалаца, разговор са Љосом је перфектно водила Бојана Ковачевић Петровић, такође велики стручњак хиспаноамеричке књижевности, тако да је публика могла да сазна „из прве руке“ како Љоса, писац којег сматрају последњим великим писцем „романа 19. века“ али чије су манипулације структуром, те његова приповедачка техника, означиле праву револуцију на плану прозе на шпанском језику, гради све оне чаробне ликове у својој прози.
– Некада добијам идеје од својих ликова. Неки ликови нестају током процеса писања, а неки расту и све више и више ме фасцинирају. У ствари, читав процес писања романа ме фасцинира и никада га до краја нисам разумео – шта се то заправо дешава док пишем. Наиме, мислим да писац док ствара мора да покрене све у себи: знање, разум, инстинкте, страсти, интуицију.
На питање какав је задатак данашњег интелектуалца и на који начин нам данас књижевност даје слободу и подиже свест, Љоса је одговорио: „Уметничка обавеза писца је пре свега да добро пише, да пише достојанствено, оригинално, да форма којом пише буде уверљива за читаоце. Што се грађанске обавезе тиче, мислим да нема суштински велике разлике између писца и грађанина када је реч о друштву. Учешће писца у јавном животу је неопходно, подстицајно и потребно. У тренутку када писац пише он истиче значај своје идеје и својих вредности у јавност и тиме доприноси да језик друштва и језик политике, који су често веома умртвљени и пуни клишеа, постане аутентичнији, да буде мање лажи, да грађани више верују и да буде више истине. Има оних који сматрају да је књижевност пука забава и ништа више. Ја не мислим тако. Књижевност итекако у нама изазива оргомно задовољство, али исто тако она има много значајнију улогу у друштву. Свет у којем живимо је пун лоших ствари, лоше је сачињен и добра књига може итекако да помогне. Лепота, дубина и сложеност једног романа, једне изузетно испричане приче, контраст је ономе што чини стварни свет око нас. Таква књижевност нам указује на то колико је свет у којем живимо несавршен, колико тога недостаје, али уз књижевност и уметност свет мора бити бољи и истовремено, читаоци морају заузети критички став према друштву“.

Фото: Душан Живкић, Бранко Лучић

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language