Важност мултикултурализма у западној Бачкој

query_builder

Важност мултикултурализма у западној Бачкој

Аутор: Дивна Додић

Западнобачки округ налази се између 45° и 46° северне географске ширине, односно 19° и 20° источне географске дужине (мерено по Гриничу). Смештен је у северозападном делу Бачке, западном делу Војводине, односно северном делу Србије.

Захвата 2,74% површине Републике Србије, односно 11,25% површине АП Војводине.

Округ чине четири општине:

  1. Општина Сомбор, место Сомбор;
  2. Општина Апатин, место Апатин;
  3. Општина Оџаци, место Оџаци;
  4. Општина Кула, место Кула.

 

Градови и општине Западнобачког округа

Западнобачки округ обухвата 37 насељених места и то 16 – град Сомбор, 7 – општина Кула, 5 –општина Апатин и 9 у општини Оџаци. Површина регије је 2.420 км2, од чега општина Сомбор обухвата 1.178 км2, Апатин 350 км2, Оџаци 411 км2 и Кула 481 км2. Има три међудржавна гранична прелаза: Бачки Брег према Мађарској и Бездан Дунав и Богојево према Хрватској. Административно, привредно и културно седиште Региона је Сомбор који спада у 4 највећа града у Војводини.

 

Становништво

На подручју овог региона, према попису из 2011. године, живи 188.087 становника (од чега у Сомбору 85.903 становника, Кули 48.101 становник, Апатину 28.929 становника, Оџацима 30.154 становника) и учествује са 2,64% у становиштву Републике Србије, а 9.81% у становништву АП Војводине.

По густини насељености овај регион спада у ред средње насељених у Војводини, 88 становника/км2 (у Републици Србији 85 становника/км2, у АП Војводини 94 становника/км2), што је испод просечног војвођанског нивоа.

 

Етничке групе

Према националној структури становништва у округу сложно и равноправно живе: Срби, Мађари, Југословени, Хрвати, Црногорци, Русини, Буњевци, Украјинци, Пољаци, Немци, Албанци, Турци, Чеси, Словаци итд.

Већину становништва Западнобачког округа чине Срби (62,91%), а затим следе Мађари (10,19%), Хрвати (6,05%), Црногорци (4,29%), Југословени (3,21%), Русини (2,58%), Буњевци (1,31%), Украјинци, Пољаци, Немци, Албанци, Турци, Чеси, Словаци итд.

 

Велики део војвођанске популације доселио се у Војводину за време Другог светског рата. Војводину су доста населили и за време ратова деведесетих година.

У Западнобачком округу живи велики број етничких група, сходно томе тај округ припада мултикултуралној средини. Средини која је богата многим културама, различитим обичајима и традицијом.

Мањинске религије често су приморане да се прилагоде доминантном политичком, културном и религијском дискурсу. Однос државе према аутентичним идентитетима микрозаједница, као што су бројне мале верске заједнице, своди се врло често на декларативно прихватање и дискурс о толеранцији. Есенцијализација уобичајног облика мањинског идентитета – етничког, у мултикултурним дебатама представља препреку у препознавању једне другачије димензије плуралистичког друштва, дијалога и толеранције.

Мултикултурализам се везује за последње деценије 20. века. Представља предмет многобројних расправа и дебата у оквиру хуманистичких дисциплина. Мултикултурализам значи подједнаке могућности праћене културом разноликошћу, у атмосфери узајамне толеранције. Комбинација признавања културне разноликости и мера којима се обезбеђује једнакост у друштву представља суштинску одлику мултикултурализма. О њему се расправља у либералним и комунитарним круговима, из чега је као резултат проистекао веома разрађен дискурс о политици признавања и правима мањинских заједница на културу. Мултикултурализам се може тумачити као део политичке коректности, затим као политика признавања грађанских права и културних идентитета и уопште вредности културног диверзитета.

Будући да мултикултурализам поставља питање идентитета и његовог признавања, уобичајени оквири мултикултуралних расправа везују се за мањине, етничке групе и друштвене покрете. Мултикултурализам се у пракси експлицитно тиче државних политика којима је циљ одржавање складних односа између различитих етничких група, као и признавањe и прихватањe различитости уопште. Још један од циљева политике мултикултурализма представља и дефинисање односа између државе и етничко-верских мањина. Расправе о мултикултурализму најчешће преиспитују недостатке и слабости у пракси установљeних модела, док већина држава у свету настоји да различите аспекте мултикултурализма укључи у своју нормативну праксу.

Термин мултикултурализма спада у групу најфреквентнијих термина у савременој политичкој теорији. Постоје различити нивои његове анализе. Мултикултурализму је могуће приступити социолошки и дескриптивно. Он се везује за разноврсност националних и етничких група, али и других неетничких група и заједница које негују посебну културу идентитета. С друге стране, он може представљати и нормативни идеал, који нам сугерише на који начин би требало да се опходимо према културним различитостима у друштву.

Једно од великих питања које мултикултурализам поставља јесте питање различитости. Како посматрати различитост? Које место јој доделити унутар једног друштвеног система? Класификација мултикултурализма обухвата четири доминантна либерална приступа и сви они анализирају проблем друштвене кохезије. Одређени простор можемо дефинисати као мултикултурални, и такав простор се пре свега посматра као простор значења. На тај начин простор није један, већ има онолико простора колико има перцепција различитих група. У класичном политичком либералном моделу постоји раздвајање приватне и јавне сфере, различитости су смештене углавном у приватну сферу живота. Различитости нису поништене, оне су ограничене унутар приватне сфере. Мултикултуралности поричу да је јавни простор икада био стварно отворен за све, и да је стварна једнакост икада владала. Због тога је за мултикултуралисте традиционални политички либерални модел „апсолутно неспособан да на задовољавајући начин одговори на њихове захтеве за суштинским признавањем и прихватањем различитости“.

Други, мултикултурално либерални модел је модел „мултикултуралног грађанства”. Класичан либерални модел никада није успео да достигне идеал апсолутне једнакости грађана, без обзира на све гаранције које су за то обезбеђивали дати правни пореци. Треба да се успостави посредовање између јавне и приватне сфере, где се разлика јавно/приватно не брише, него „дијалектизује”, а као посредник јавља се група. Овакав мултикултурални образац обезбеђује виши степен кохезије и стабилности једног друштва.

Трећи модел је максималистички мултикултурални модел, који истиче различите врсте колективних идентитета. У овом моделу се пориче свака могућност постојања заједничке сфере, приватна и јавна сфера се раздвајају.

Четврти модел је корпоративни модел мултикултурализма, који се бави питањем управљања постојећим разликама. Етничке групе и друштвени покрети посматрају се као објективне чињенице, настале кроз друштвене промене којима се треба прилагодити.

Култура и мултикултурализам конципирају се на следећи начин: употребљавамо онај тип мултикултурализма који настаје из националних и етничких разлика. Употребљавамо културу као симбол за народ или нацију маље или више институционално комплетирану, која заузима одређену територију и има особени језик и историју. Држава је мултикултурална ако њени чланови припадају различитим нацијама (мултинационална држава) и ако ова чињеница представља важан аспект личног идентитета и политичког живота.

Претерано уважавање разлика још више гетоизира мањине и потискује их у затворене енклаве и изолате са којима већински свет слабо долази у додир и из којих нема изласка. „Питање разлике, прихватање разлике, признавање права, група, појединац, питања претхођења заједнице особи, а идентитета избору наредног идентитета, право на држављанство, статус грађанина, па и сам домет либералне рефорфме под сталним ударом критике, у мултикултуралним контроверзама посматрају се као питања која су у суштинској вези са културним идентитетом.”

Један од кључних проблема мултикултурализма представља управо истицање разлике. Облици „јаког” мултикултурализма могу се препознати у захтевима националних мањина за различитим институционалним подршкама, а као облике „слабог” мултикултурализма можемо навести управо мале верске заједнице, које су законски регистроване, којима се декларативно обезбеђује слобода вероисповести, међутим, без веће институционалне подршке конкретне мултикултуралне политике. Мултикултурализам који није схваћен само као толеранција или културни диверзитет, већ као захтев за законским признавањем права етничких, расних, верских или културних група, сада је успостављен у већини либерално-демократских друштава.

Да ли грађани различитих идентитета могу да буду представљени као једнаки, ако јавне институције не признају њихове посебне идентитете, него само њихове опште интересе у оквиру грађанских и политичких слобода, примања, социјалне заштите. Мултикултуралне политике представљају политичко и правно институционализовање културних разноликости кроз различите законодавне мере, док захтев за већим културним и друштвеним визибилитетом и прихватање посебности различитих мањинских група представља политику идентитета.

Мултикултурализму се врло често замера да угрожава друштвено и политичко јединство, као и да подстиче све већу изолованост одређених етничких и верских заједница. Када се у јавном дискурсу о мултикултуралности говори о постојању више верских заједница на једном простору, то се пре свега односи на постојање традиционалних верских заједница. Постоје и верске заједнице које не спроводе политике идентитета на исти начин као етничке заједнице или традиционалне верске заједнице, дакле не желе да се истакну и не желе било какво присутност у јавном животу.

Традиционалне верске заједнице су прихваћене као део културног идентитета, док се постојање нових религија и малих верских заједница најчешће игнорише. Субјективан осећај културне различитости, која понекад има за последицу и осећај друштвене искључености, најчешће је присутан код чланова малих верских заједница, највише због тога што су у јавном дискурсу окарактерисани као негативна друштвена појава. Мањинске заједнице захтевају толеранцију већинског окружења, врло често не показују исти степен толеранције према припрадницима сопствене мањинске заједнице.

Мањинске заједнице, биле етничке или верске, понекад немају своје политичке елите које би усмеравале конструкцију идентитета. Мале верске заједнице често не наступају као политички субјекти.

Ми живимо у друштву са изразитим традиционализмом, где је Српска православна црква доминантна. Залагање за мултикултурализам на простору Војводине понекад изгледа као фаворизовање једноставно схваћеног концепта мултикултурализма. Претпостављамо да начин и могућности различитих интерпретација мултикултурализма не представљају само теме теоријских дебата, већ стално утичу на конкретне политичке процесе у друштву. У мултикултуралним друштвима као што је наше, у којима егзистира мноштво различитости, нужно је не само поштовање различитости већ и поштовање различитих приступа различитостима.

Различите аспекте религијског диверзитета можемо посматрати кроз различите теоријске концепте о мултикултурализму и на тај начин увидети како мале верске заједнице у Србији спроводе политике идентитета, као и у којој мери су оне укључене у креирање јавног дискурса.

Поред тога што је у великој мери заслужан за препознавање и признавање различитости, мултикултурализам врло често доводи и до есенцијализације идентитета одређених заједница. На простору Западнобачког округа често се истиче афирмација мултикултурализма, интеркултуралног дијалога и мултиконфесионалности, ова премиса се најчешће односи на националне мањине, њихову интеграцију у друштву, језичку политику и институционализацију. Поједини елементи теоријских поставки проблема, које се, као што смо видели, базирају пре свега на признавању основних људских права, али и признавању културних заједница и група, са наглашеним потенцијалом диверзитета у односу на окружење, могу се применити на положај мањина. Критички мултикултурализам помера границе критичког дијалога изван и унутар самих група, представља известан корак даље у флексибилнијем тумачењу мултикултурализма који би обухватио различите облике групног идентитета. Највећа корист од мултикултурализма била би ако га разумемо у том смислу да се у њему култура и културни релативизам користе у сврху показивања репресивне природе доминантне културне синтезе.

Питање очувања идентитета мањинских група увек је питање политике једног друштва, неприхватање оних мањинских група које се на неки начин не уклапају у општеприхваћене концепте различитости – ознака је редукционизма. У државној пракси присутно је снажно редуковање елемената културне различитости, која не препознаје изнијансиране различитости аутентичних мањинских група. Снажна институционална подршка коју припадници националних мањина имају на различитим нивоима уобличена је законодавним деловањем у којем се признају посебности ових заједница.

У остваривању права, која им поменуте мултикултуралне праксе нуде, националне заједнице понекад злоупотребљавају таква права у односу на религијске и друге мањине. Мултикултурализам есенцијализује пожељан тип различитости који се у овом случају приписује националним мањинама.

Уколико се недостаци установљене политичке праксе и теоријских концепата споје, а у њима двоструке мањине нису видљиве са једне стране, док са друге стране саме те мањине не желе да се изборе за свој статус, с временом долази до нестајања једне заједице и њене културе. Тако је, поред критичке настројености према есенцијализацији из перспективе хуманистичких наука, неопходан и повећан степен сензибилности према комплекснијим типовима мањинских идентитета.

Ако се концепт мултикултурализма ограничава на националне мањине и традиционалне верске заједнице, други остају изван система у којем би можда желели да на другачији начин артикулишу своја права и тако постану видљиви за већину.

Теоријски концепти мултикултурализма, које сам у овом раду навела, нa различите начине интерпретирају мултикултурални простор и различитости које су укључене у мултикултуралну политику. Недостатке поменутих теоријских концепата видимо у једноставно схваћеном мултикултурализму, који је декларативно наклоњен националним мањинама, есенцијализује уобичајени облик мањинског идентитета и представља препреке у препознавању једне другачије димензије плуралистичког друштва, дијалога и толеранције.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language