Културолошко стање у Војводини у току присаједињења са Србијом

query_builder

Културолошко стање у Војводини у току присаједињења са Србијом

Аутор: Стеван Бабић

Сажетак: У основи политичко-географске повезаности две регије у великој мери су различити аспекти културе и образовања. Војводина је својим присаједињењем са Србијом донела много тога новог целокупном погледу на културолошко стање у Србији, а народ који је живео на њеној територији имао је чиме да се поноси. Управо са тла Војводине потекли су многи културни обриси који су се даље ширили на целокупну Србију и који су показали важност становништва Војводине у културном унапређењу читаве Србије. Циљ је да укажем на основне елементе који су постојали и опстали на овом подручју управо у периоду када се Војводина присајединила са Србијом, као и на које је све то начине утицало на даљи развој догађаја на њеним територијама.

 

 

  1. УВОДНЕ РЕЧИ

Година 1918. донела је како Војводини тако и Краљевини Србији многе нове погледе на културу и целокупан систем живљења. Велика народна скупштина је 25. новембра 1918. године одлучила да испуни жељу народу у Војводини и да се присаједини својој матици и на тај начин је учињен један веома битан помак у историјском, политичком и културном погледу. Након тога, само шест дана касније, уследило је проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[1] Народи у Војводини су оваквим поступком успели да се прво сажму са Србијом као својом матицом, а тек онда да уђу у склоп савезних држава. На Великој народној скупштини било је присутно 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање, укључујући и крајеве који неће ући у састав Краљевине СХС. Међу њима је било највише Срба – 578, али је било и припадника других народа – Буњеваца (84), Словака (62), Русина (21)… Међу посланицима је био и један Мађар, двојица Хрвата и неколико Немаца. Скупштини је председавао др Игњат Павлас, а одлуку о уједињењу са Србијом и потреби стварања заједничке југословенске државе прочитао је Јаша Томић. Тада је донета и одлука о формирању Народног одбора за Банат, Бачку и Барању (нека врста покрајинске владе) за чијег је председника изабран Јован Лалошевић. На скупштини је донета и одлука о потреби очувања свих права несловенских народа, па се тако у тачки четири каже „не-српским и не-словенским народима који остају у нашим границама обезбеђује се свако право које желе, да као мањина сачувају и развијају своје национално биће“. Иста права тражена су за српски и остале јужнословенске народе који ће остати изван граница нове државе.

Важно нам је да напоменемо да се целокупан српски народ на територији Србије, ма колико да је надаље било ратно стање, тенденциозно окретао ка некој врсти културног развоја у оној мери колико је то било могуће у том периоду. Утицаји других држaва на становништво у Војводини и вишенационалност на датом тлу у великој мери су даље одређивали пут њеног напретка на културолошком нивоу.

У наставку, увидећемо у којем смеру је ишао развој културе на подручју Војводине, на почетку двадесетога века и надаље, као и како су претходна времена оставила трага на могућност и услове њиховог напретка.

  1. ВОЈВОЂАНСКА КУЛТУРОЛОШКА РАЗНОЛИКОСТ И ПРЕТЕНЗИЈЕ КА НОВИМ ДОСТИГНУЋИМА

Вишегодишњи утицаји аустроугарске културе и народа у великој мери одредили су развитак националне и вишенационалне културе на подручју Војводине. Таква културолошка подлога свакако је утицала на потребу да се у рад на развоју културе укључе многи и да се тим путем развију различите гране културе.

Оно што је погодовало развоју различитих врста уметничких тенденција на тлу Војводине свакако јесте и постојање Српског народног позоришта у Новом Саду још 1861. године. Ta установа омогућила је да се новим нараштајима представи све оно што је могло да буде од значаја у смислу осветљавања културолошког напретка. Смирен дух војвођанског народа косио се са ратним тенденцијама. Иако је било неопходно у даљим годинама (након присаједињења) да се крене у рат и брани отаџбина, Војвођани су успевали да пронађу времена и места за све оно што крепи душу.

У основи културе свакога народа свакако лежи књижевност. Векови који су претходили присаједињењу са Србијом донели су много писаца из Војводине који до дана данашњег бележе епохе класицизма и романтизма. Било да се ради о песницима или прозаистима, остављена је подобна подлога за даљи развој књижевности. Управо је почетак двадесетога века донео прегршт писаца са ове територије који су својим делима обележили епоху.

Поетика српске реалистичке књижевности умногоме је одређена управо стваралаштвом писаца са територије Војводине. Стеван Сремац је један од њих. Својим прозним остварењима у виду романа и приповедака (Ивкова слава, Вукадин, Зона Замфирова, Поп Ћира и поп Спира), у великој мери окарактерисао је менталитет војвођанског народа. Иако морамо нагласити да образованост и општа писменост становништва није била на завидном нивоу, дела новонастале књижевности пружала су потпору народу оптерећеном свакодневицом самим тим што су путем њих могли да се разоноде и насмеју.

Баш у време присаједињења Војводине са Србијом, са њеног тла су потекла дела Вељка Петровића и Исидоре Секулић. Иако су веће делове свога живота провели ван Војводине, на тлу централне Србије, културолошке обрисе војвођанске традиције и пејзажа репрезентовали су у својим делима, нарочито Секулићева. Ратне и политичке околности назиру се на многим страницама њихових дела. Импресионистичка проза Исидоре Секулић драстично је променила слику о целокупном српском књижевном стваралаштву.

Милош Црњански, песник, есејиста, прозаиста, романосписац, потекао је из града Чонграда у Мађарској. Током друге и треће деценије двадесетога века потекла су највелелепнија његова остварења. Било да се ради о поезији или прози, мађарско-војвођански дух јасно је осликавао у свакој речи. Ма колико да економско-социолошко стање у земљи није погодовало развоју културе на највишем могућем степену, залагања свих претходно наведених писаца у том смеру била су јасна. На првом месту, циљ је био да што више људи „стави књигу у руке”, као и да се тим путем одвоје од учмалости и суморности живота.

Књижевност је у великој мери успела да поспеши едукацију у том периоду у Војводини. Ма колико да су се косила начела и принципи националних мањина и Срба као примарног народа, уметност је у неку руку све изједначавала. У периоду када је српска војска почела да запоседа своје позиције у Војводини, завладао је још већи мир јер је била веома добро прихваћена.

Управо је те 1918. године у сваком већем граду бирано одборништво које је у виду намесништва председавало датом граду. То је условило неку врсту политичког уређења са већим надзором и контролом, што је свакако омогућило и погодовало бољем културолошком стању. Међуратни период условио је и стварање многих листова, а један од њих је основан у Новом Саду, под насловом Српски лист, а за његов основни циљ постављено је да буде орган свих народних одбора у Војводини.

Просвета у време присаједињења Војводине Србији била је под јаким мађарским утицајем. На снази је и даље био Апоњијев закон о народним школама из 1907, према ком су наставници свих школа, и приватних и државних, били у обавези да уче своје ученике да воле Мађарску и изјашњавају се као Мађари. Стога је већ 9. децембра 1918. Народна управа за БББ донела одлуку према којој је наставу у школи требало изводити на језику већине ученика. На тај начин је мађарски укинут као наставни језик у оним школама где он није био матерњи језик већине ученика (Димић: 1997, 10, 58). Тим путем је у великој мери постављена имагинарна граница између мађарских народа као националне мањине и Срба као матичног народа. Међутим, законске регулативе биле су такве да ниједна национална мањина не буде запостављена, нарочито у циљу осавремењивања и културно-образовног напретка свих људи на подручју Војводине, како одраслих тако и младих.

Завођењем шестојануарске диктатуре 1929. мађарски утицај у просвети је још више сузбијан. Захтеве Мађара за просветном аутономијом, која им је била зајемчена Уговором о заштити мањина, југословенске просветне власти су одбиле, између осталог и због тога што „представљају повреду државног суверенитета и безбедности … државних и националних интереса”. Како је објашњавао Федор Никић: „…примањем ових њихових захтева у целини, ми бисмо за кратко време имали дуж целе наше границе школске и просветне установе које би радиле и дејствовале у правцу иреденте и ревизије и читав један сплет мањинских школских аутономија, које би угрожавале нашу државну и националну сигурност и безбедност” (Димић: 1997, 73). Овакве одредбе тенденциозно су указивале на захтев државе да се одржи и очува лични идентитет и суверенитет. Свакако је јасно да је образовање и васпитање деце и омладине нешто на чему су сви желели да раде. Управо због тога се подстицало отварање нових школа тамо где су биле потребне, као и подстицање одраслих да уписују децу у њих. Поред свега тога, и даље је постојало традиционалистичко схватање које је дубоко укорењено у читавом српском народу тога времена да сеоској деци није место у школи, већ у домаћинству и на њиви. Немаштина је великим делом и даље била присутна, па је и она ограничавала становништво када је реч о школовању. Међутим, идеје зачете у деветнаестом веку о заштити студената, у смислу финансирања њиховог школовања, како у земљи тако и у иностранству, и даље су настављене.

Поред основних установа везаних за образовање и културу, развијала су се и многа друштва која су омогућавала забаву и разоноду народу. Дана 28. јуна 1919. у Новом Саду је одржана велика конференција изасланика жупа српског, хрватског и словеначког соколског друштва из целе Југославије, на којој је донета одлука о стварању заједничког соколског друштва под именом Југословенско соколско друштво (Пекић: 1939, 341). Овакви поступци указују директно да је постојала основа да се народу у ратном стању омогући да се барем мало разоноди и да се болно стање сведе на што незнатнији ниво.

Не можемо да не поменемо значај Матице српске за читаву Војводину. И у том периоду њен рад је опстајао. Објављивали су се списи различитих садржаја, превасходно значајни за очување културе, језика и књижевности.

Јасно је да је на том подручју и у то време заиста било разнолико становништво. Употреба различитих језика само је предодредила да култура буде разнолика. Оно што је свакако означавано као културолошки елеменат од примарног значаја у том периоду јесу народне ношње. И даље је владало уверење да су оне неизоставан део лица једног народа и из тих разлога су се и даље занатлије активно бавиле њиховом израдом. Било да се ради о деци и омладини или старијим лицима, културном основом је сматрано ношење народне ношње, карактеристичне за војвођанско подручје у одређеним приликама. Са друге стране, ношња је била и одређење сталешког положаја онога ко је носи и његове породице. Сиромашнији део грађанства свакако није могао себи да омогући ношње скупоцене израде и материјала, а тиме се још више стварала класна разлика.

Важно нам је да напоменемо да се и почетком двадесетога века наставља тенденција изградње двораца и летњиковаца у Војводини као неке врсте уметничких дела. Већина њих припада прелазним периодима од барока до преткласицизма (http://www.kultura.vojvodina.gov.rs/Kult_bastina/kultur_bastina.htm; посећено: 19. 8. 2017.). Имајући у виду чињеницу да се у њима све до дана данашњег виде једни од најважнијих културних објеката од архитектонског значаја у читавој Србији и да представљају репрезентативне примерке културе војвођанског тла тога времена, не можемо а да не напоменемо колики је њихов значај. Већина двораца грађена је на заиста великим велепоседничким имањима, салашима или већим насељеним местима. Ови објекти су примарно одражавали племићки статус, богатство и истакнутост својих власника, али и оних који су та места посећивали. Овакви подаци поново нам указују на чињеницу да је положај у друштву и у том времену био од примарног значаја. Већина дворова уређена је одређеним стилом и украшена одабраним елементима. Скоро сви имају простран и уређен парк, а велики број њих у данашње време користи се у културолошке сврхе.

Са друге стране, за сваку од ових грађевина везује се барем по једна народна легенда која говори о племићима којима је дворац припадао. Велепоседништво и племићки идентитет великог броја људи учинио је да становништво Војводине, ма колико да је беда многима куцала на врата, буде на некој врсти високе лествице у односу на друге. Одржавали су се балови, различите врсте седељки на којима су извођени концерти и представе.

И сиромашније становништво имало је прилику да међусобно размењује уметничке афинитете. Кроз различите врсте друштвених организација успевали су да се повежу и међусобно се разоноде. Како се и у делу Стевана Сремца Поп Ћира и поп Спира може прочитати, образованије особе читале су другима различита дела књижевности. Неретко је то био само повод за њихово састајање, али је све то свакако помогло ширењу културе.

Утицаји Угарске нису били нимало занемарљиви. Сада се то највише одражавало на сукобе око успостављања основних тенденција везаних за законе и различите регулативе. Становништво је било видно разнолико, а постојали су досељеници са различитих страна који су исто тако тражили своја права. Међутим, српски народ и његови предводници у већини случајева успевали су да наметну своје захтеве и норме као народ чије је главно окриље управо Србија.

Такође, морамо да напоменемо да је у том периоду постојала и тенденција обнове многих манастира који су у претходним вековима грађени. Такав однос према овој врсти културног наслеђа показује нам да је Србија имала тенденцију да се хришћанско православље дубоко укорени. Ипак, сви становници Војводине, ма које да су вероисповести и националности, све до данашњег дана успевају да избалансирају тај однос мањине и нације.

  1. ЗАКЉУЧНИ СТАВОВИ

Основна идеја ми је била да покажем колико је у једном међуратном периоду могуће сачувати и развијати културу једне нације. Самим тим што је Војводина својим присаједињењем променила пре свега свој географски и политички положај, показано је и како се један народ бори за своје очување. У бити становништва у Војводини и његове мултинационалности јесте разноврсност културолошких и базичних верско-националних обележја. Било да се ради о језику, архитектури, књижевности или неком другом виду уметности, јасна тенденција је била да се што већи део народа укључи у свакодневна културолошка дешавања. Са друге стране, просвета и развој образовног система, као што је напоменуто, на неки начин су успели да потисну прохтеве мањинских народа о учењу на њиховом језику, а истовремено је успостављен само српски језик као језик нације. Самим тим што је Србија  припојила Војводину себи, била је свесна њене мултинационалности, па је уједно прилагодила у том смеру све своје законе.

Било да се ради о Матици српској, Српском народном позоришту, фрушкогорским манастирима или дворцима грађеним у том периоду, јасно нам је да је сваки могући помак културе у том времену грађен у дугорочном и вишестраном смеру који је обећавао светлију будућност, пре свега становништву у Војводини.

ЛИТЕРАТУРА

  • Димић, Љубодраг (1997).Културна политика у Краљевини Југославији 1918—1941. Политика и стваралаштво. III. Београд.
  • Пекић, Петар (1939) Повијест ослобођења Војводине
  • Поповић, Душан (1957).Срби у ВојводиниI. Београд

http://www.kultura.vojvodina.gov.rs/Kult_bastina/kultur_bastina.htm

[1]

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language