event_note Књижевно вече
14.02.2018 - 14.02.2018 access_time 19:30

Употреба човека – 15 година од смрти Александра Тишме

location_on Трибина младих
event_note Књижевно вече
14.02.2018 - 14.02.2018 access_time 19:30

Употреба човека – 15 година од смрти Александра Тишме

location_on Трибина младих

УПОТРЕБА ЧОВЕКА

*15 ГОДИНА ОД СМРТИ АЛЕКСАНДРА ТИШМЕ

Среда, 14. фебруар 2018. у 19:30 часова

Клуб „Трибина младих“Културног центра Новог Сада

 

Учествују:

БОРА БАБИЋ, директорка „Академске књиге“

АНДРЕЈ ТИШМА, председник Управног одбора Фондације „Александар Тишма“

ГОРАНА РАИЧЕВИЋ,

ВЛАДИСЛАВА ГОРДИЋ ПЕТКОВИЋ, ВЛАДИМИР ГВОЗДЕН,

ФРАЊА ПЕТРИНОВИЋ, ЂОРЂЕ ДЕСПИЋ


Мисија Фондације „Александар Тишма“ је афирмација, популаризација и проучавање дела и личности књижевника и академика Александра Тишме.

Основне активности Фондације:

*оснивање спомен-собе Александра Тишме;

*додела Међународне награде за књижевност „Александар Тишма“;

*организовање научних симпозијума;

*оснивање резиденцијалног центра за писце, преводиоце, научнике за изучавање дела Александра Тишме;

*обављање правно-административних послова за уступање ауторских права за дела Александра Тишме у име њиховог носиоца.

 

Седиште Фондације је у Академској књизи, издавачкој кући која је 2010. кренула у капитални пројекат објављивања Сабраних дела Александра Тишме са циљем да се, како је навела управница Бора Бабић, „Тишмино дело поново добије место које му припада у самом врху српске књижевости, сачува од заборава, афирмише и врати читаоцима”. Фондација очекује подршку града, али и ресорног покрајинског секретаријата и републичког министарства, као и САНУ, чији је Тишма био редовни члан. До сада је, иначе, објављено 15 од 27 планираних књига.

 

Александар Тишма

(Хоргош, 16. јануар 1924. – Нови Сад, 15. фебруар 2003.)

 

Александар Тишма родио се у Хоргошу, месту у некадашњој Јужној Угарској, које је после Првог светског рата припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Мајка Олга Милер потицала је из јеврејске трговачке породице (о којој је Терез Милер, Тишмина бака, писала у својим сећањима – Истинита прича, Нови Сад: Академска књига, 2012.). Олга је волела све врсте уметности, а завршила је и грађанску школу у Суботици.

Отац Гавра, Србин, пореклом из аустроугарског граничарског села Висућа код Госпића, похађао је, захваљујући стипендији, ниже разреде у Сремским Карловцима, али школовање за богослова није наставио. По препоруци хуманитарне организације Привредник почео је шегртовање код сегединског трговца Шварца. Први светски рат провео је у интендантури, па се, пошто је рат окончан, на посао вратио у Хоргош (место које је припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), где ће упознати будућу супругу Олгу. О браку својих родитеља, који су се због очевих послова преселили у Нови Сад, Тишма је говорио као о заједници заснованој на супротностима. Тако је Александар као јединац одрастао уз екстровертног, оптимистичног и у друштву омиљеног оца, и уз меланхоличну, интровертну, уметности склону мајку, која је инсистирала на томе да њен син одмалена учи стране језике (уз српски и мађарски, Тишма је течно говорио енглески, немачки и француски језик). И њихова припадност, како је касније говорио, „несагласним цивилизацијама“, утицала је на то да се од најмлађих дана суочи са питањима идентитета, при чему ће одабрати компромис, а не искључивост која га је одбијала. Уместо да се приволи једном колективитету, Тишма је чињеницу двојног порекла, удружену са уметничким склоностима, претворио у позицију издвојеног појединца – посматрача, који не учествује у свету, већ га посматра и анализира. Већ сам тај положај водио га је, упркос осећању несигурности, ка томе да се определи за позив писца, да би све оно што други људи доживљавају здраво за готово, видео и испричао преломљено кроз оригинално, лично становиште (да је Тишма био аналитичка природа, сведочи и његов Дневник (2001), у коме је строгој вивисекцији подвргнуо своју ближу и ширу околину, али и самог себе).

У Дневнику који је водио од ране младости (1942–2001), као и у аутобиографији насталој 1992. године (Sečaj se večkrat na Vali) написао је Тишма да су му, почетком Другог светског рата, мисли биле управљене ка индивидуалном, личном, а не ка општем. У току окупације искључен је, због баналног преступа, из Српске гимназије, а Новосадска рација из јануара 1942. године, у којој су страдали припадници оба народа којима је по рођењу припадао – када је пуким срећним случајем његова бака остала жива – утиснула је у младог Тишму дубоки ожиљак (своја лична искуства из тог доба укомпоноваће писац у реалистички написану причу, роман под насловом Књига о Бламу.) Склонивши се затим у Пешту (где прогони Јевреја још увек нису узели маха) код своје Мајке (баке Терез), Тишма уписује Економски факултет да би га брзо напустио заменивши га Филозофским – групом за француски језик и књижевност. Одушевљен је предавањима о савременој књижевности – о Прусту, Џојсу, Ману, Вирџинији Вулф, Селину… Године 1944., након немачке окупације Мађарске, упућен је са стотинама других колега-студената у радни логор у Трансилванији, где је провео шест месеци и где је по први пут, како је касније говорио, осетио блиску припадност колективу и „заволео људе“ (овај „повратак“ у заједницу такође је представљао важан предуслов за Тишму будућег писца, који је морао да упозна људску природу, те „голи живот”, да би о њему писао на реалистичан начин). По повратку у родитељску кућу у Новом Саду оболео је од жутице, па је, лечећи се на једном оближњем салашу, време проводио искључиво у читању. При крају рата имао је, како ће касније говорити, најјачи читалачки доживљај – када му је у руке доспела Прустова књига У Свановом крају на француском језику. У исто време – она је за будућег писца значила и разочарање – јер је тада схватио да су све књиге које је желео да напише „већ биле написане“.

Године 1949. добио је запослење у Новом Саду, где је постао административни секретар Матице српске (у којој ће остати до пензионисања, радећи касније као уредник у њеном Издавачком предузећу) и где је упознао Бошка Петровића и Младена Лесковца. Следеће године, за Летопис Матице српске, почиње да пише приказе периодичних публикација на страним језицима из области књижевности. Такође, преводи са мађарског, касније и са немачког, а у Летопису објављује и прву оригиналну причу „Ибикина кућа“. Охрабрен хвалама и пријатељском наклоношћу писца Бошка Петровића, зрелији и у себе сигурнији Александар Тишма пише и поезију и драме (тада су га комунистички кадрови већ оставили на миру пошто је искључен из Партије). Почетком 1952. године венчао се са колегиницом упечатљиве лепоте Соњом Дракулић, са којом је исте године добио сина Андреја. Хоће да напише роман са темом и проблематиком која га је и самог тиштала: о покушају младих људи, који живе у послератном социјалистичком друштву, да се домогну иностранства. Тек две године након очеве смрти (1955.), напунивши 33 године, Тишма је добио пасош и први пут отпутовао на давно жељено путовање – у Париз. Иако се у француској престоници добро снашао, вратио се породици и кући, у Матицу, где је следеће 1958. године објавио и прве путописе.

Од тада све више почиње да расте његова књижевна каријера. Објављује књиге приповедака Кривице и Крчма (1961). Исте године одлази у Пољску, где је настао чувени путопис „Меридијани средње Европе“. На том путовању Тишма је доживео неку врсту епифанијског увида који је за њега као писца значио прекретницу. Јеврејство, коме је и сâм рођењем припадао, и Холокауст (иако се није радило о проживљеном личном искуству) постају доминантне теме у његовим приповеткама и романима. То су дела са којима је писац доживео свој књижевни врхунац и која су овенчана бројним наградама. Управо романи Књига о Бламу (1972), Употреба човека (1976), Капо (1987), те збирка приповедака Школа безбожништва (1978) – где се као доминантне јављају теме зла у „цивилизованом” човеку и свету – преведене су на 17 језика, чиме је Тишма постао цењен и читан и ван српског и југословенског културног простора.

Дописни члан ВАНУ (Војвођанске академије наука) постао је 1979. године, а редовни 1984. За Редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1991. године, а за потпредседника њеног огранка у Новом Саду 1992. године. Академија уметности у Берлину (Die Akademie der Künste in Berlin) учинила га је својим чланом 2003. године. Добитник је бројних награда: Бранкове награде (1957); Октобарске награде Новог Сада (1966); Нолитове награде (1977); НИН-ове награде (1977); награде Народне библиотеке Србије (1978); награде Szirmai Karoly (1977, 1979); Андрићеве награде (1979); награде Лајпцишког сајма за европско разумевање (1995); Државне награде Аустрије за европску књижевност (1995); француског Oрдена витеза националног реда за заслуге (1997).

Након смрти Александра Тишме 16. фебруара 2003. године, захваљујући иницијативи његовог сина Андреја Тишме, такође угледног уметника, код новосадског издавача Академске књиге почела су да излазе његова сабрана дела. Као прва књига овог пројекта појавио се роман Женарник (2010), дело које је остало сачувано у рукопису. На Радио-телевизији Војводине 2015. године снимљена је серија, чији је сценарио написан према Тишмином роману Вере и завере (1983).

Проф. др Горана Раичевић

Коментари

Марија и Лаза Чурчић. Марија и Лаза Чурчић.

Био је са Соњом и Андрејом део нашег живота на најлепши могућни начин.

Марија и Лаза Чурчић Марија и Лаза Чурчић

Био је са Соњом и Андрејом део нашег живота на најлепши могућни начин.

Franc Belčič Franc Belčič

Knjigo Upotreba čoveka (Nolit, druga izdaja, 1977) sem kupil v Ljubljani pred mnogimi, mnogimi leti. Prebral sem jo desetletja kasneje, skoraj pozabljeno na knjižni polici. Letos, v letu 2018. Prebral očaran, skoraj brez diha. Literarna mojstrovina!
Franc Belčič

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања