event_note Književno veče
14.02.2018 - 14.02.2018 access_time 19:30

Upotreba čoveka – 15 godina od smrti Aleksandra Tišme

location_on Tribina mladih
event_note Književno veče
14.02.2018 - 14.02.2018 access_time 19:30

Upotreba čoveka – 15 godina od smrti Aleksandra Tišme

location_on Tribina mladih

UPOTREBA ČOVEKA

*15 GODINA OD SMRTI ALEKSANDRA TIŠME

Sreda, 14. februar 2018. u 19:30 časova

Klub „Tribina mladih“Kulturnog centra Novog Sada

 

Učestvuju:

BORA BABIĆ, direktorka „Akademske knjige“

ANDREJ TIŠMA, predsednik Upravnog odbora Fondacije „Aleksandar Tišma“

GORANA RAIČEVIĆ,

VLADISLAVA GORDIĆ PETKOVIĆ, VLADIMIR GVOZDEN,

FRANJA PETRINOVIĆ, ĐORĐE DESPIĆ


Misija Fondacije „Aleksandar Tišma“ je afirmacija, popularizacija i proučavanje dela i ličnosti književnika i akademika Aleksandra Tišme.

Osnovne aktivnosti Fondacije:

*osnivanje spomen-sobe Aleksandra Tišme;

*dodela Međunarodne nagrade za književnost „Aleksandar Tišma“;

*organizovanje naučnih simpozijuma;

*osnivanje rezidencijalnog centra za pisce, prevodioce, naučnike za izučavanje dela Aleksandra Tišme;

*obavljanje pravno-administrativnih poslova za ustupanje autorskih prava za dela Aleksandra Tišme u ime njihovog nosioca.

 

Sedište Fondacije je u Akademskoj knjizi, izdavačkoj kući koja je 2010. krenula u kapitalni projekat objavljivanja Sabranih dela Aleksandra Tišme sa ciljem da se, kako je navela upravnica Bora Babić, „Tišmino delo ponovo dobije mesto koje mu pripada u samom vrhu srpske književosti, sačuva od zaborava, afirmiše i vrati čitaocima”. Fondacija očekuje podršku grada, ali i resornog pokrajinskog sekretarijata i republičkog ministarstva, kao i SANU, čiji je Tišma bio redovni član. Do sada je, inače, objavljeno 15 od 27 planiranih knjiga.

 

Aleksandar Tišma

(Horgoš, 16. januar 1924. – Novi Sad, 15. februar 2003.)

 

Aleksandar Tišma rodio se u Horgošu, mestu u nekadašnjoj Južnoj Ugarskoj, koje je posle Prvog svetskog rata pripalo Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Majka Olga Miler poticala je iz jevrejske trgovačke porodice (o kojoj je Terez Miler, Tišmina baka, pisala u svojim sećanjima – Istinita priča, Novi Sad: Akademska knjiga, 2012.). Olga je volela sve vrste umetnosti, a završila je i građansku školu u Subotici.

Otac Gavra, Srbin, poreklom iz austrougarskog graničarskog sela Visuća kod Gospića, pohađao je, zahvaljujući stipendiji, niže razrede u Sremskim Karlovcima, ali školovanje za bogoslova nije nastavio. Po preporuci humanitarne organizacije Privrednik počeo je šegrtovanje kod segedinskog trgovca Švarca. Prvi svetski rat proveo je u intendanturi, pa se, pošto je rat okončan, na posao vratio u Horgoš (mesto koje je pripalo Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca), gde će upoznati buduću suprugu Olgu. O braku svojih roditelja, koji su se zbog očevih poslova preselili u Novi Sad, Tišma je govorio kao o zajednici zasnovanoj na suprotnostima. Tako je Aleksandar kao jedinac odrastao uz ekstrovertnog, optimističnog i u društvu omiljenog oca, i uz melanholičnu, introvertnu, umetnosti sklonu majku, koja je insistirala na tome da njen sin odmalena uči strane jezike (uz srpski i mađarski, Tišma je tečno govorio engleski, nemački i francuski jezik). I njihova pripadnost, kako je kasnije govorio, „nesaglasnim civilizacijama“, uticala je na to da se od najmlađih dana suoči sa pitanjima identiteta, pri čemu će odabrati kompromis, a ne isključivost koja ga je odbijala. Umesto da se privoli jednom kolektivitetu, Tišma je činjenicu dvojnog porekla, udruženu sa umetničkim sklonostima, pretvorio u poziciju izdvojenog pojedinca – posmatrača, koji ne učestvuje u svetu, već ga posmatra i analizira. Već sam taj položaj vodio ga je, uprkos osećanju nesigurnosti, ka tome da se opredeli za poziv pisca, da bi sve ono što drugi ljudi doživljavaju zdravo za gotovo, video i ispričao prelomljeno kroz originalno, lično stanovište (da je Tišma bio analitička priroda, svedoči i njegov Dnevnik (2001), u kome je strogoj vivisekciji podvrgnuo svoju bližu i širu okolinu, ali i samog sebe).

U Dnevniku koji je vodio od rane mladosti (1942–2001), kao i u autobiografiji nastaloj 1992. godine (Sečaj se večkrat na Vali) napisao je Tišma da su mu, početkom Drugog svetskog rata, misli bile upravljene ka individualnom, ličnom, a ne ka opštem. U toku okupacije isključen je, zbog banalnog prestupa, iz Srpske gimnazije, a Novosadska racija iz januara 1942. godine, u kojoj su stradali pripadnici oba naroda kojima je po rođenju pripadao – kada je pukim srećnim slučajem njegova baka ostala živa – utisnula je u mladog Tišmu duboki ožiljak (svoja lična iskustva iz tog doba ukomponovaće pisac u realistički napisanu priču, roman pod naslovom Knjiga o Blamu.) Sklonivši se zatim u Peštu (gde progoni Jevreja još uvek nisu uzeli maha) kod svoje Majke (bake Terez), Tišma upisuje Ekonomski fakultet da bi ga brzo napustio zamenivši ga Filozofskim – grupom za francuski jezik i književnost. Oduševljen je predavanjima o savremenoj književnosti – o Prustu, Džojsu, Manu, Virdžiniji Vulf, Selinu… Godine 1944., nakon nemačke okupacije Mađarske, upućen je sa stotinama drugih kolega-studenata u radni logor u Transilvaniji, gde je proveo šest meseci i gde je po prvi put, kako je kasnije govorio, osetio blisku pripadnost kolektivu i „zavoleo ljude“ (ovaj „povratak“ u zajednicu takođe je predstavljao važan preduslov za Tišmu budućeg pisca, koji je morao da upozna ljudsku prirodu, te „goli život”, da bi o njemu pisao na realističan način). Po povratku u roditeljsku kuću u Novom Sadu oboleo je od žutice, pa je, lečeći se na jednom obližnjem salašu, vreme provodio isključivo u čitanju. Pri kraju rata imao je, kako će kasnije govoriti, najjači čitalački doživljaj – kada mu je u ruke dospela Prustova knjiga U Svanovom kraju na francuskom jeziku. U isto vreme – ona je za budućeg pisca značila i razočaranje – jer je tada shvatio da su sve knjige koje je želeo da napiše „već bile napisane“.

Godine 1949. dobio je zaposlenje u Novom Sadu, gde je postao administrativni sekretar Matice srpske (u kojoj će ostati do penzionisanja, radeći kasnije kao urednik u njenom Izdavačkom preduzeću) i gde je upoznao Boška Petrovića i Mladena Leskovca. Sledeće godine, za Letopis Matice srpske, počinje da piše prikaze periodičnih publikacija na stranim jezicima iz oblasti književnosti. Takođe, prevodi sa mađarskog, kasnije i sa nemačkog, a u Letopisu objavljuje i prvu originalnu priču „Ibikina kuća“. Ohrabren hvalama i prijateljskom naklonošću pisca Boška Petrovića, zreliji i u sebe sigurniji Aleksandar Tišma piše i poeziju i drame (tada su ga komunistički kadrovi već ostavili na miru pošto je isključen iz Partije). Početkom 1952. godine venčao se sa koleginicom upečatljive lepote Sonjom Drakulić, sa kojom je iste godine dobio sina Andreja. Hoće da napiše roman sa temom i problematikom koja ga je i samog tištala: o pokušaju mladih ljudi, koji žive u posleratnom socijalističkom društvu, da se domognu inostranstva. Tek dve godine nakon očeve smrti (1955.), napunivši 33 godine, Tišma je dobio pasoš i prvi put otputovao na davno željeno putovanje – u Pariz. Iako se u francuskoj prestonici dobro snašao, vratio se porodici i kući, u Maticu, gde je sledeće 1958. godine objavio i prve putopise.

Od tada sve više počinje da raste njegova književna karijera. Objavljuje knjige pripovedaka Krivice i Krčma (1961). Iste godine odlazi u Poljsku, gde je nastao čuveni putopis „Meridijani srednje Evrope“. Na tom putovanju Tišma je doživeo neku vrstu epifanijskog uvida koji je za njega kao pisca značio prekretnicu. Jevrejstvo, kome je i sâm rođenjem pripadao, i Holokaust (iako se nije radilo o proživljenom ličnom iskustvu) postaju dominantne teme u njegovim pripovetkama i romanima. To su dela sa kojima je pisac doživeo svoj književni vrhunac i koja su ovenčana brojnim nagradama. Upravo romani Knjiga o Blamu (1972), Upotreba čoveka (1976), Kapo (1987), te zbirka pripovedaka Škola bezbožništva (1978) – gde se kao dominantne javljaju teme zla u „civilizovanom” čoveku i svetu – prevedene su na 17 jezika, čime je Tišma postao cenjen i čitan i van srpskog i jugoslovenskog kulturnog prostora.

Dopisni član VANU (Vojvođanske akademije nauka) postao je 1979. godine, a redovni 1984. Za Redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 1991. godine, a za potpredsednika njenog ogranka u Novom Sadu 1992. godine. Akademija umetnosti u Berlinu (Die Akademie der Künste in Berlin) učinila ga je svojim članom 2003. godine. Dobitnik je brojnih nagrada: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); NIN-ove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Državne nagrade Austrije za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).

Nakon smrti Aleksandra Tišme 16. februara 2003. godine, zahvaljujući inicijativi njegovog sina Andreja Tišme, takođe uglednog umetnika, kod novosadskog izdavača Akademske knjige počela su da izlaze njegova sabrana dela. Kao prva knjiga ovog projekta pojavio se roman Ženarnik (2010), delo koje je ostalo sačuvano u rukopisu. Na Radio-televiziji Vojvodine 2015. godine snimljena je serija, čiji je scenario napisan prema Tišminom romanu Vere i zavere (1983).

Prof. dr Gorana Raičević

Komentari

Marija i Laza Čurčić. Marija i Laza Čurčić.

Bio je sa Sonjom i Andrejom deo našeg života na najlepši mogućni način.

Marija i Laza Čurčić Marija i Laza Čurčić

Bio je sa Sonjom i Andrejom deo našeg života na najlepši mogućni način.

Franc Belčič Franc Belčič

Knjigo Upotreba čoveka (Nolit, druga izdaja, 1977) sem kupil v Ljubljani pred mnogimi, mnogimi leti. Prebral sem jo desetletja kasneje, skoraj pozabljeno na knjižni polici. Letos, v letu 2018. Prebral očaran, skoraj brez diha. Literarna mojstrovina!
Franc Belčič

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja