event_note Трибине
28.02.2018 - 28.02.2018 access_time 19.00

Трибина “Затворено небо над Добрицом Ћосићем?” 28. фебруара у Клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих
event_note Трибине
28.02.2018 - 28.02.2018 access_time 19.00

Трибина “Затворено небо над Добрицом Ћосићем?” 28. фебруара у Клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих

Трибина под називом “Затворено небо над Добрицом Ћосићем?”, одржаће се 28. фебруара с почетком у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. На трибини ће о овој теми говорити историчар Милован Балабан.

На трибини ће бити речи о једном од најзначајних српских писаца XX века, који је због националног ангажмана од 60-их година у делу јавности стекао чак и репутацију “Оца нације”. Добрица Ћосић, политички комесар Расинског партизанског одреда током Другог светског рата, касније Агитпроповац, био је један од оних који су радили на обликовању комунистичког погледа на свет и који су стварали “ново” друштво у ново-старој Југославији. Како он каже, склоност ка сумњи га је временом уз књижевни рад терала на преиспитивање, што је био један од најбитнијих мотива за стварање огромног књижевног опуса, као и мноштва публицистичких списа у којима се хватао у коштац са актуелним питањима тадашње државе, најчешће са посебним освртом на српско национално питање указујући на могуће правце његовог решења.

Као војник револуције, Ћосић је био у тиму који се обрачунавао са српском националном традицијом сматрајући је кочницом за свеопшти прогрес и препреком модернизације у односу на Европу заостале Србије, али и кочницом за остварење комунистичких идеала праведног и бескласног друштва. Кроз његове јунаке се види да у циљу модeрнизације и прихватања модерних европских трендова долази до константног сукоба генерација у Србији као заосталој аграрној земљи. Тако Вукашин Катић напушта Прерово и свог оца Аћима, Иван Катић изневерава оца Вукашина, а читава плејада СКОЈ-еваца (који су његови вршњаци) попут Душана Катића, Владимира Драговића, Мишка Пуба и других, напушта идеале својих очева, све зато што покушавају да изграде праведније и боље друштво.

Касније Ћосић, нарочито после пада Ранковића, али и од када је постао академик 1970. године, после негативних искустава конфедерализоване државе и експеримента комунизма, почиње да делује све отвореније дисидентски (скупљајући око себе групу сличномишљеника) имајући мноштво замерки, како на статус сопственог народа, у оквиру Југославије тако и на свеукупни концепт комунистичке диктатуре под председником Титом. Титоизам ће остати целог живота његова дефиниција специфичне диктатуре која је створена у другој Југославији и одредница специфичног комунизма који се баштинио на овим просторима.

Прихватајући идеологију као веру (нарочито комунисти, али и деветнаесто-вековни српски европејци) Ћосићеви јунаци су спремни да све потчине својим убеђењима. Овим Добрица Ћосић кроз своје романе запажа и јако добро приказује значај вере, ма каква она била, код Срба за свако друштвено деловање и ангажман. Најчешћи трагичан крај верника у пишчевим романима доводи у сумњу евентуалну значајнију промену, како српског тако и светског друштва и глобалних токова што и самог Ћосића чини разочараним, а резигнацију његовим основним расположењем видно присутним и у његовом реалном животу.

Код младог Ћосића је видно одсуство историјске и духовне вертикале, а исто тако видно присутна жеља за друштвеним променама и креирању света у складу са сопственим идеалима и уверењима, која поглед човеков и окреће на оно што је ван њега. Идеали комуниста, па самим тим и младог писца, је обрачун са “мрачном” прошлошћу оличеном пре свега у “декадентној” грађанској класи и “мрачном” православљу.

Ћосић у зрелим годинама преиспитује своје ставове, еволуира и покушава да попуни младалачку празнину (која затвара небо појединцу и друштву, односно која игнорише духовну димензију човека) интелектуалним усавршавањем и стваралачким опусом у ком су, осим приказивања историје како је он види и којој је он већином био савременик, описани сложени ликови (створени и историјски) који се баве између осталог и најсложенијим и егзистенцијалним питањима човека као и његовог односа према друштву и свету који их окружује. Из тих описа можемо да назиремо да ли се зрелом и на крају живота пребогатом искуству Ћосићу коначно небо отворило, односно да ли је млади револуционар и коренити преобразитељ света успео на крају живота да преобрази самог себе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања