event_note Трибине
26.02.2018 - 26.02.2018 access_time 19.00

Трибина „Kарађорђе и Српска револуција 1804. године – рађање слободе“ 26. фебруара у Клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих
event_note Трибине
26.02.2018 - 26.02.2018 access_time 19.00

Трибина „Kарађорђе и Српска револуција 1804. године – рађање слободе“ 26. фебруара у Клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих

Трибина „Kарађорђе и Српска револуција 1804. године – рађање слободе“ биће одржана 26. фебруара у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац.

У периоду капитализације резултата Велике француске револуције, односно у последњој фази њене повеснице, а након завршетка Конзулата и успостављања Наполеоновог Првог француског царства 1804. године, дакле у време пуног замаха епохалних друштвено-политичких промена које су заувек збрисале „европско средњовековље“ и најавиле крај феудалног поретка у свим, па и најзабаченијим куцима „Старе даме“, у једном таквом кутку (према схватањима ондашњих доминатних праваца европске политичке философије), на најсевернијим ободима, већ преживеле Отоманске империје, избио је велики пожар социјалне и националне револуције, који се, мада изразито посредно, може довести и у везу са одређеним токовима „буржоаског револуционарног врења“ насталог у Француској и другим деловима Европе у периоду после 1789. године. Наведени „пожар револуције“ изменио је политичку мапу Континента, а међу припаднике „породице европских народа“ вратио је до тада у многоме заборављени, али славни српски етнос. На православни хришћански празник Сретења Господњег 15. фебруара 1804. године, „разбуђена свест“ српског народа у тадашњем Београдском пашалуку покренула је народни бунт против незапамћеног терора турске дахијске власти над хришћанским становништвом, који је у историографији остао упамћен по имену Први српски устанак. Почетак и прве године Устанка имали су изражен социјални карактер са веома малим бројем захтева усмерених у правцу заштите одређених „национално-политичких“ права српског етничког колективитета, да би се у другој фази Буне, од 1805. године, локални револт српског народа и његових политичких и социјалних елита преобразио у истински, европски револуционарни покрет, у коме је „рођена слобода“ етноса и изграђен национално и политички интегришући, духовни и идејни сегмент општег националног „ризорђемента“ васколиког српства. Својим личним примером пожртвовања, војностратегијске спретности, неустрашивости и визионарства, Ђорђе Петровић Карађорђе, вожд Устанка, „утиснуо је“ свој вечни „персонални печат“ у фундамент националне идеје, према којој су слобода и достојанство појединца и народа највиши идеали и вредности разума европског бића, без којих постаје немогуће остварити тежњу савременог човека да живот усклади са цивилизацијским дометима демократски и грађански устројеног модерног друштва. Личност Карађорђа надживела је све изазове заборава и до данашњих дана трајно је обележила један од најзначајних одсека историје српског етноса, који је судбину истог поставио у контекст сагледавања Српске револуције са почетка XIX века и ускрснућа српске државе након безмало четири и по столећа од пропасти средњовековне Српске деспотовине 1459. године, као важног „удеоног камена“ у изградњи аутохтоног српског националног идентитета. У оквиру предстојећих разговора на Трибини младих Културног центра Новог Сада покушаћемо да „осветлимо“ најважније узроке и историјске услове који су утицали на покретање Српске револуције, као и да установимо органску везу исте са биографијом вожда Карађорђа и његове улоге у изградњи модерне српске државе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања